У далекој јерменији и Нагорно Карабаху
Јереван је био најслободнији град на свету када се ратовало за Карабах, када пуне четири годне нисмо имали струје. Ако и сретнете површне, којине осећају туђу бригу, знајте да је Американац, или западни туриста. Откад се рат завршио у нашем граду свако вече је ватромет. Уживајте у лепоти и слободи. Можда једнога дана будете слична мала славља приређивали и ви на Космету – каже Јерменац Арсн К.
Сигурно је да на свету не постоје два народа сличнија по судбини, страдању, менталном склопу, тешкој историји истребљења, исконској духовности, снажним печатима традиције, него што су то јерменски и српски. Оба мала, а борбена, паћеничка, окренута сопственој трагедији и борби за опстанак. Стога неће бити нимало тешко упустити се у причу о необичном сусрету са овим најстаријим индоевропским народом, који је, историја тврди, први примио хришћанску веру. Њихове богомоље потичу из 3. века, припадају апостолској вери, веле – претечи свих цркава, али најближој православљу.
На дуг пут у ову земљу и крајње одредиште Карабах, којег Јермени зову Арцах, није нас повела чиста знатижеља, него мисија зближавања два народа, под окриљем Русије, у време, трећих по реду, председничких избора у дичној области Нагорно Карабаху који је од 1987. до 1991. са Азербејxаном био битку за самосталност. И избио. Карабах има око 200 хиљада становника. За све Јермене васељене – “света је земља”, колевка од постања. Као за нас Србе – Косово и Метохија. Степанакерт, главни град броји око 100 хиљада људи.
Специјално путовање наше Међународне посматрачке групе за избор председника предводили су уважени светски и европски антиглобалисти, геополитичари, борци за слобуду малих угњетених народа: знаменити Француз др Ив Батај, велики борац за српску истину у свету др Мила Алечковић Николић, Марина Кочетков, др Мирослав Ивановић из Београда, новинар Саша Поповић из Македоније, познати француски историчар Лоик Коакадан, Грк, др филозофије Никос Лигерос. То је само једна од специјалних посматрачких група, поред представника Француске, Русије, Придњестровља, Јужне Осетије... – увод у нови свет, нова светска посматрачка група, под окриљем Русије, као пандан дежурном полицајцу – Америци.
Лет до далеке земље из српске престонице води према Минхену, па три и по часовни до Јеревана – јерменске престонице, чије је Министарство спољних послова било наш домаћин. Ригорозне контроле на немачком аеродрому биле су ван очекивања. Сведоци смо крајње несхватљивих поступака цариника, који су на очиглед свих путника скоро до голе коже скинули једну девојку, без обевезе да то обаве у кабинама. Страх Запада од тероризма, одузео им је сваки осећај за пристојност, тако да су униформисане службенице без размишљања одузимале парфеме, дезодорансе, кармине, па чак и флашице са водом. После кратког распитивања сазнали смо да је девојка из једне словенске државе.
Свим срцем смо уз косметске Србе!
Сусрет са Јерменијом нас је у старту обавезао да часовнике померимо унапред за три сата. Тамо сунце заиста много раније излази, дан се пре рађа. У мермерном холу хотела ”Рмениа” у срцу древне престонице, одмах смо се сусрели са представницима делегација из Придњестровља, са министром спољних послова Сергејем Симоненком, затим др Љубомиром Мирославовичем, представником Врховног совјета Придњестровско молдавске републике. Било је ту и Украјинаца, Руса, Осетијанаца, али и Италијана, Француза, Грка...
– Знамо за ваш проблем са Косовом и Метохијом. И свим срцем смо уз вас. Није вам лако, али смо убеђени да ћете изгурати, сачувати оно што покушавају годинама да вам отму. Словенски народи помно прате дешавања на Балкану, и верујте нико од нас није равнодушан. Нисмо овде случајно. Можда нешто научите од борбених и неустрашивих Јермена – обратио нам се на руском др Мирославович.
Одједном је оживио словенски дух. Већина присутних званичника функционисали су као огромна породица. Руски језик овде је повезивао народе са једне и друге стране Европе, Азије.
Јерменски народ је за дубоко поштовање, иако су малобројни. У матици их има око три милиона. У расејању за милион више. И то не узалуд. Јер њихова дијаспора верно помаже завичај. Несебично улажу у изградњу путева, хотела, мотела, тргова, паркова, историјских споменика, културних установа. Рекло би се да у матици имају посла са поштеним политичарима, јер сав новац мора да иде за њихов народ. Поредимо. И наша дијаспора улаже. Претходних година српска дијаспора из Европе сакупила је преко 7 милиона евра, од тога четири су отишла за изградњу порушеног новосадског моста, а три су у матици “нестала”. И ником ништа!
Казниће их Бог!!!
Путујемо, сусрећмо се са Јерменима. Све више им се дивимо. Пада у очи њихова скромност. Кажу по томе се нико од њих не разликује. Било да су богати, славни, попут чувеног ”краља” француске шансоне, Јерменина Шарла Азнавура, који је све време прохујале ратне стихије помагао своје малене сународнике и долазио у нашу амбасаду у току рата, па до политичке елите, интелектуалаца, младих људи, сељана. И сви дишу једном душом. Ваљда их је историјска судбина тако сјединила. То су уосталом показала и четворица председничких кандидата, јер сви полазе од заједничке националне стратегије.
Сусрет са Карабахом пробудио је у нама осећај тихе туге и каменог достојанства. Туге због хиљаде изгинулих Јермена, претежно младих, у рату са Азербејxаном, да би данас били оно што јесу. Пред целим светом – своји на своме. Достојанство јер су успели да поврате прадедовска огњишта. Свештеник манастира Гандизар из 13. века, питао нас је: ”Палили су Шиптари српске цркве и манастире!!? Казниће их Бог.
Смењивало се кишно време и виоровити облаци са жарким данима, па опет хладним ноћима. Рекло би се – какав народ, такво време, чисто, јарко, искрено.
Наша група изразила је жељу да прати изборни процес у срцу саме области, али и граничних подручја, на крајњем истоку, према Ирану и ободима ка Азербејxану. Поткавказје. У недоглед се простиру степска таласава пространства, накићена пасивним планинама, шиљатих голих врхова, који досежу скоро до облака. Прекрасно митско језеро Севан бљешти, реке Раздањ и гранична Аракс на сунцу изгледају као златни каишеви између брда. Десетинама километара путујемо кроз нетакнуту природу. Осећај бескрајног пространства. Безуспешно покушавамо, пролазећи поред мистичне, тајанствене планине Арарат, инсипирације светских поета, писаца, уметника, сликара, филозофа, да назремо игличасте врхове. Штитио га је сребрнасти густи слој магле и облака. Лутамо погледом тражећи села. Малобројна су. Неке куће од рата још зјапе празне. Возачи показују на места где је изгинуло највише Јермена. Застају. Одају немо почаст својим јунацима који су отишли у историју.
Земља блиставе будућности
Јерменија је, кажу, земља блиставе будућности, јер поседује невероватне ресурсе најчистије питке воде. Национална легенда казује да се у време Потопа Ној са лађом искрцао баш ту – на Арарату и да је на овим просторима зачета цивилизација. Има у том казивању симболике. Што смо више залазили у душу ове области сусретали смо се са мотивима терасастих брда и планина, као у прастарој циилизацији народа Инка и Астека. Чак су им и симболи слични. Историјски мермерни ружичасти споменици сигурно крију тајну недокучиве повезаности. Оно по чему су још Јермени познати, јесте њихова непоколебљива упурност да докажу стравичан геноцид, у историји понављан од турских завојевача. Након мукотрпне борбе – доказан је.
Геноцид признало 40 земаља
Изнад јерменске престонице данас се у небо уздиже спомен-комплекс посвећен жртвама геноцида на брду Цицернакаберд, подигнут 1965. године. Питамо се посматрајући симбол јерменске трагедије, шта је са језивим геноцидом над српским народом, где стаде процес доказивања и ко га заустави?! За разлику од нас Срба, Јермени се нису смирили док нису доказали да су без милости истребљивани. Уследиле су резолуције, декларације парламената земаља које су осудиле турски геноцид над Јерменима. Године 1965. призно је Уругвај, Конгрес САД-а деценију касније, затим Кипар, Аргентина, Резолуција Скупштине СРЈ донета је 1993. године, руске Думе две године касније, онда и Грчка, Либан, Белгија, Шведске, Италије... Статус холокауста Јерменији прва је признала Француска. Тако је свет озваничио злочин Турске 1915. године масовна депортовања Јермена, хапшења и убијања интелектуалаца, утицајних људи, жена, деце, стараца. Највећи број несрећника слат је у Турску где су на најужасније начине масакрирани. Убијали су Јермене који су служили турску војску – на хиљаде њих. Терали су их да копају раке, где су живи сахрањивани. Постојбина Јермена стара 3.500 година била је опустошена, а њени староседеоци скоро нестали.
Сам изборни процес текао је мирно, тихо и озбиљно. Скоро сви гласачи изашли су да изаберу свог председника. Наша одредишта су села Красније Базар, Мартуни до саме су границе са Азербејџаном. Дочекао нас је лично гувернер највеће регије Рудик Азарјан, од раније пријатељ Миле Алечковић и Ива Батаја. Изненадили смо се колико су и обични људи ове далеке земље добро информисани о нашој борби да сачувамо Косово и Метохију. Показали су да нас разумеју. Али, не лези враже. У моменту када смо објашњавали како српски народ на Космету живи у гетоима, опкољен албанском мржњом, бодљикавом жицом, туђинским војницима и тенковима, појави се у Мартунију америчка посматрачка делегација, коју је званично предводио наше горе лист Владимир Матић. Наравно Матића, којег нисмо видели, сви медији у Јерменији представили су као заменика министра спољних послова бивше Југославије. Беху Американци мало, па одоше. Владала је прилично напета атмосфера. Наши домаћини су нас одлично разумели. Схватали су одакле долази српска агонија на Космету. Питамо се шта наш бивши министар ради у Америци и какав је печет оставио у завичају.
Слогом све решавају
Као сваки сложан народ Јермени су брзо изабрали првог човека Карабаха. Уследио је и званични пријем код председника, Бако Сахаријана који је недвосмислно ставио до знања да негова земља иде путем прогреса, развоја и да им толико није битно хоће ли бити припојени матици – Јерменији, или ће бити самостална целина. Од приоритетног значаја је обнављање порушене земље, јачање привреде, извоза. Уз подршку дијаспоре очекују опоравак. Јерменија иначе прозводи врхунска вина, пољопривредне производе, кефир. У друге земље извозиће – здравље. Јер, овај народ слови за најдуговечније.
Повратак у Јерменску престоницу обогатио нас је новим пријатељима. Службеник Владе господин Арсен К. био ј наш домаћин. Срце Јеревана је велелепни трг у којем су смештени зграда Владе, министарства, установе од националног, културног значаја грађене и истом стилу, од жуто-ружишастог мермера, по којим је ова држава препознатљива. Здања масивна, грандиозна у полукругу распоређена. Поредимо га са Софијом, Римом, мада се сем словенско-руске, јерменске осећа утицај оријенталног стила, некадашње престонице Персије. Центар красе цветне алеје, фонтане. Све у свему, плене ширином, светлошћу, духовношћу. По ноћи окупан бљештавом светлошћу. Када смо изразили жељу да се касно у ноћи прошетамо градом Арсен К. нас је одговором пријатно изненадио.
– У нашој земљи нећете наћи равнодуше и површне људе. Идите слободно. Јереван је био најслободнији град на свету када се ратовало за Карабах, када пуне четири године нисмо имали струје. Ако и сретнете површне, које не осећају туђу бригу, знајте да је Американац, или неки западни туриста. Откад се рат завршио у нашем граду свако вече је ватромет. Па уживајте у лепоти и слободи. Можда једнога дана будете слична кратка славља приређивали и ви на вашем Космету. Сетите се тада нас. •
- Извор
- Српско огледало
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Руски председник предложио је тестирање западних одбрамбених система против нове руске хиперсоничне ракете
Србски научник, писац, дипломата и политичар Владимир Кршљањин је током свог децембарског говора на МГИМО универзитету Министарства спољних послова Русије на Међународној конференцији \"НАТО: 25 година експанзије\" тврдио да...
Руске снаге су током дана извеле серију удара на инфраструктуру и индустријске објекте противника у неколико региона Украјине. Украјинске формације су, с друге стране, крстарећим ракетама Storm Shadow напале...
Исхрана на радном месту је један од кључних фактора који утичу на продуктивност, здравље и опште задовољство запослених. Квалитетни оброци не само да пружају енергију неопходну за рад, већ...
Остале новости из рубрике »