BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

У да­ле­кој јер­ме­ни­ји и На­гор­но Ка­ра­ба­ху

У да­ле­кој јер­ме­ни­ји и На­гор­но Ка­ра­ба­ху
19.11.2007. год.

Је­ре­ван је био нај­сло­бод­ни­ји град на све­ту ка­да се ра­то­ва­ло за Ка­ра­бах, ка­да пу­не че­ти­ри год­не ни­смо има­ли стру­је. Ако и срет­не­те по­вр­шне, ко­јине осе­ћа­ју ту­ђу бри­гу, знај­те да је Аме­ри­ка­нац, или за­пад­ни ту­ри­ста. От­кад се рат за­вр­шио у на­шем гра­ду сва­ко ве­че је ва­тро­мет. Ужи­вај­те у ле­по­ти и сло­бо­ди. Мо­жда јед­но­га да­на бу­де­те слич­на ма­ла сла­вља при­ре­ђи­ва­ли и ви на Ко­сме­ту – ка­же Јер­ме­нац Арсн К.
Си­гур­но је да на све­ту не по­сто­је два на­ро­да слич­ни­ја по суд­би­ни, стра­да­њу, мен­тал­ном скло­пу, те­шкој исто­ри­ји ис­тре­бље­ња, ис­кон­ској ду­хов­но­сти, сна­жним пе­ча­ти­ма тра­ди­ци­је, не­го што су то јер­мен­ски и срп­ски. Оба ма­ла, а бор­бе­на, па­ће­нич­ка, окре­ну­та соп­стве­ној тра­ге­ди­ји и бор­би за оп­ста­нак. Сто­га не­ће би­ти ни­ма­ло те­шко упу­сти­ти се у при­чу о нео­бич­ном су­сре­ту са овим нај­ста­ри­јим ин­до­е­вроп­ским на­ро­дом, ко­ји је, исто­ри­ја твр­ди, пр­ви при­мио хри­шћан­ску ве­ру. Њи­хо­ве бо­го­мо­ље по­ти­чу из 3. ве­ка, при­па­да­ју апо­стол­ској ве­ри, ве­ле – пре­те­чи свих цр­ка­ва, али нај­бли­жој пра­во­сла­вљу.
На дуг пут у ову зе­мљу и крај­ње од­ре­ди­ште Ка­ра­бах, ко­јег Јер­ме­ни зо­ву Ар­цах, ни­је нас по­ве­ла чи­ста зна­ти­же­ља, не­го ми­си­ја збли­жа­ва­ња два на­ро­да, под окри­љем Ру­си­је, у вре­ме, тре­ћих по ре­ду, пред­сед­нич­ких из­бо­ра у дич­ној обла­сти На­гор­но Ка­ра­ба­ху ко­ји је од 1987. до 1991. са Азер­беј­xа­ном био бит­ку за са­мо­стал­ност. И из­био. Ка­ра­бах има око 200 хи­ља­да ста­нов­ни­ка. За све Јер­ме­не ва­се­ље­не – “све­та је зе­мља”, ко­лев­ка од по­ста­ња. Као за нас Ср­бе – Ко­со­во и Ме­то­хи­ја. Сте­па­на­керт, глав­ни град бро­ји око 100 хи­ља­да љу­ди.
Спе­ци­јал­но пу­то­ва­ње на­ше Ме­ђу­на­род­не по­сма­трач­ке гру­пе за из­бор пред­сед­ни­ка пред­во­ди­ли су ува­же­ни свет­ски и европ­ски ан­ти­гло­ба­ли­сти, ге­о­по­ли­ти­ча­ри, бор­ци за сло­бу­ду ма­лих угње­те­них на­ро­да: зна­ме­ни­ти Фран­цуз др Ив Ба­тај, ве­ли­ки бо­рац за срп­ску исти­ну у све­ту др Ми­ла Алеч­ко­вић Ни­ко­лић, Ма­ри­на Ко­чет­ков, др Ми­ро­слав Ива­но­вић из Бе­о­гра­да, но­ви­нар Са­ша По­по­вић из Ма­ке­до­ни­је, по­зна­ти фран­цу­ски исто­ри­чар Ло­ик Ко­а­ка­дан, Грк, др фи­ло­зо­фи­је Ни­кос Ли­ге­рос. То је са­мо јед­на од спе­ци­јал­них по­сма­трач­ких гру­па, по­ред пред­став­ни­ка Фран­цу­ске, Ру­си­је, Прид­ње­стро­вља, Ју­жне Осе­ти­је... – увод у но­ви свет, но­ва свет­ска по­сма­трач­ка гру­па, под окри­љем Ру­си­је, као пан­дан де­жур­ном по­ли­цај­цу – Аме­ри­ци.
Лет до да­ле­ке зе­мље из срп­ске пре­сто­ни­це во­ди пре­ма Мин­хе­ну, па три­ и ­по ­ча­сов­ни до Је­ре­ва­на – јер­мен­ске пре­сто­ни­це, чи­је је Ми­ни­стар­ство спољ­них по­сло­ва би­ло наш до­ма­ћин. Ри­го­ро­зне кон­тро­ле на не­мач­ком ае­ро­дро­му би­ле су ван оче­ки­ва­ња. Све­до­ци смо крај­ње не­схва­тљи­вих по­сту­па­ка ца­ри­ни­ка, ко­ји су на очи­глед свих пут­ни­ка ско­ро до го­ле ко­же ски­ну­ли јед­ну де­вој­ку, без обе­ве­зе да то оба­ве у ка­би­на­ма. Страх За­па­да од те­ро­ри­зма, од­у­зео им је сва­ки осе­ћај за при­стој­ност, та­ко да су уни­фор­ми­са­не слу­жбе­ни­це без раз­ми­шља­ња од­у­зи­ма­ле пар­фе­ме, де­зо­до­ран­се, кар­ми­не, па чак и фла­ши­це са во­дом. По­сле крат­ког рас­пи­ти­ва­ња са­зна­ли смо да је де­вој­ка из јед­не сло­вен­ске др­жа­ве.

Свим ср­цем смо уз ко­смет­ске Ср­бе!


Су­срет са Јер­ме­ни­јом нас је у стар­ту оба­ве­зао да ча­сов­ни­ке по­ме­ри­мо уна­пред за три са­та. Та­мо сун­це за­и­ста мно­го ра­ни­је из­ла­зи, дан се пре ра­ђа. У мер­мер­ном хо­лу хо­те­ла ”Рме­ниа” у ср­цу древ­не пре­сто­ни­це, од­мах смо се су­сре­ли са пред­став­ни­ци­ма де­ле­га­ци­ја из Прид­ње­стро­вља, са ми­ни­стром спољ­них по­сло­ва Сер­ге­јем Си­мо­нен­ком, за­тим др Љу­бо­ми­ром Ми­ро­сла­во­ви­чем, пред­став­ни­ком Вр­хов­ног со­вје­та Прид­ње­стров­ско мол­дав­ске ре­пу­бли­ке. Би­ло је ту и Укра­ји­на­ца, Ру­са, Осе­ти­ја­на­ца, али и Ита­ли­ја­на, Фран­цу­за, Гр­ка...
– Зна­мо за ваш про­блем са Ко­со­вом и Ме­то­хи­јом. И свим ср­цем смо уз вас. Ни­је вам ла­ко, али смо убе­ђе­ни да ће­те из­гу­ра­ти, са­чу­ва­ти оно што по­ку­ша­ва­ју го­ди­на­ма да вам от­му. Сло­вен­ски на­ро­ди пом­но пра­те де­ша­ва­ња на Бал­ка­ну, и ве­руј­те ни­ко од нас ни­је рав­но­ду­шан. Ни­смо ов­де слу­чај­но. Мо­жда не­што на­у­чи­те од бор­бе­них и не­у­стра­ши­вих Јер­ме­на – об­ра­тио нам се на ру­ском др Ми­ро­сла­во­вич. 
Од­јед­ном је ожи­вио сло­вен­ски дух. Ве­ћи­на при­сут­них зва­нич­ни­ка функ­ци­о­ни­са­ли су као огром­на по­ро­ди­ца. Ру­ски је­зик ов­де је по­ве­зи­вао на­ро­де са јед­не и дру­ге стра­не Евро­пе, Ази­је.
Јер­мен­ски на­род је за ду­бо­ко по­што­ва­ње, иа­ко су ма­ло­број­ни. У ма­ти­ци их има око три ми­ли­о­на. У ра­се­ја­њу за ми­ли­он ви­ше. И то не уза­луд. Јер њи­хо­ва ди­ја­спо­ра вер­но по­ма­же за­ви­чај. Не­се­бич­но ула­жу у из­град­њу пу­те­ва, хо­те­ла, мо­те­ла, тр­го­ва, пар­ко­ва, исто­риј­ских спо­ме­ни­ка, кул­тур­них уста­но­ва. Ре­кло би се да у ма­ти­ци има­ју по­сла са по­ште­ним по­ли­ти­ча­ри­ма, јер сав но­вац мо­ра да иде за њи­хов на­род. По­ре­ди­мо. И на­ша ди­ја­спо­ра ула­же. Прет­ход­них го­ди­на срп­ска ди­ја­спо­ра из Евро­пе са­ку­пи­ла је пре­ко 7 ми­ли­о­на евра, од то­га че­ти­ри су оти­шла за из­град­њу по­ру­ше­ног но­во­садског мо­ста, а три су у ма­ти­ци “не­ста­ла”. И ни­ком ни­шта!

Ка­зни­ће их Бог!!!


Пу­ту­је­мо, су­срећ­мо се са Јер­ме­ни­ма. Све ви­ше им се ди­ви­мо. Па­да у очи њи­хо­ва скром­ност. Ка­жу по то­ме се ни­ко од њих не раз­ли­ку­је. Би­ло да су бо­га­ти, слав­ни, по­пут чу­ве­ног ”кра­ља” фран­цу­ске шан­со­не, Јер­ме­ни­на Шар­ла Азна­ву­ра, ко­ји је све вре­ме про­ху­ја­ле рат­не сти­хи­је по­ма­гао сво­је ма­ле­не су­на­род­ни­ке и до­ла­зио у на­шу ам­ба­са­ду у то­ку ра­та, па до по­ли­тич­ке ели­те, ин­те­лек­ту­а­ла­ца, мла­дих љу­ди, се­ља­на. И сви ди­шу јед­ном ду­шом. Ваљ­да их је исто­риј­ска суд­би­на та­ко сје­ди­ни­ла. То су уо­ста­лом по­ка­за­ла и че­тво­ри­ца пред­сед­нич­ких кан­ди­да­та, јер сви по­ла­зе од за­јед­нич­ке на­ци­о­нал­не стра­те­ги­је.
Су­срет са Ка­ра­ба­хом про­бу­дио је у на­ма осе­ћај ти­хе ту­ге и ка­ме­ног до­сто­јан­ства. Ту­ге због хи­ља­де из­ги­ну­лих Јер­ме­на, пре­те­жно мла­дих, у ра­ту са Азер­бејxа­ном, да би да­нас би­ли оно што је­су. Пред це­лим све­том – сво­ји на сво­ме. До­сто­јан­ство јер су ус­пе­ли да по­вра­те пра­де­дов­ска ог­њи­шта. Све­ште­ник ма­на­сти­ра Ган­ди­зар из 13. ве­ка, пи­тао нас је: ”Па­ли­ли су Шип­та­ри срп­ске цр­кве и ма­на­сти­ре!!? Ка­зни­ће их Бог.
Сме­њи­ва­ло се ки­шно вре­ме и ви­о­ро­ви­ти обла­ци са жар­ким да­ни­ма, па опет хлад­ним но­ћи­ма. Ре­кло би се – ка­кав на­род, та­кво вре­ме, чи­сто, јар­ко, искре­но. 
На­ша гру­па из­ра­зи­ла је же­љу да пра­ти из­бор­ни про­цес у ср­цу са­ме обла­сти, али и гра­нич­них под­руч­ја, на крај­њем ис­то­ку, пре­ма Ира­ну и обо­ди­ма ка Азер­беј­xа­ну. Пот­кав­ка­зје. У не­до­глед се про­сти­ру степ­ска та­ла­са­ва про­стран­ства, на­ки­ће­на па­сив­ним пла­ни­на­ма, ши­ља­тих го­лих вр­хо­ва, ко­ји до­се­жу ско­ро до обла­ка. Пре­кра­сно мит­ско је­зе­ро Се­ван бље­шти, ре­ке Раз­дањ и гра­нич­на Аракс на сун­цу из­гле­да­ју као злат­ни ка­и­ше­ви из­ме­ђу бр­да. Де­се­ти­на­ма ки­ло­ме­та­ра пу­ту­је­мо кроз не­так­ну­ту при­ро­ду. Осе­ћај бес­крај­ног про­стран­ства. Без­у­спе­шно по­ку­ша­ва­мо, про­ла­зе­ћи по­ред ми­стич­не, та­јан­стве­не пла­ни­не Ара­рат, ин­си­пи­ра­ци­је свет­ских по­е­та, пи­са­ца, умет­ни­ка, сли­ка­ра, фи­ло­зо­фа, да на­зре­мо игли­ча­сте вр­хо­ве. Шти­тио га је сре­бр­на­сти гу­сти слој ма­гле и обла­ка. Лу­та­мо по­гле­дом тра­же­ћи се­ла. Ма­ло­број­на су. Не­ке ку­ће од ра­та још зја­пе пра­зне. Во­за­чи по­ка­зу­ју на ме­ста где је из­ги­ну­ло нај­ви­ше Јер­ме­на. За­ста­ју. Ода­ју не­мо по­част сво­јим ју­на­ци­ма ко­ји су оти­шли у исто­ри­ју.

Зе­мља бли­ста­ве бу­дућ­но­сти


Јер­ме­ни­ја је, ка­жу, зе­мља бли­ста­ве бу­дућ­но­сти, јер по­се­ду­је не­ве­ро­ват­не ре­сур­се нај­чи­сти­је пит­ке во­де. На­ци­о­нал­на ле­ген­да ка­зу­је да се у вре­ме По­то­па Ној са ла­ђом ис­кр­цао баш ту – на Ара­ра­ту и да је на овим про­сто­ри­ма за­че­та ци­ви­ли­за­ци­ја. Има у том ка­зи­ва­њу сим­бо­ли­ке. Што смо ви­ше за­ла­зи­ли у ду­шу ове обла­сти су­сре­та­ли смо се са мо­ти­ви­ма те­ра­са­стих бр­да и пла­ни­на, као у пра­ста­рој ци­и­ли­за­ци­ји на­ро­да Ин­ка и Асте­ка. Чак су им и сим­бо­ли слич­ни. Исто­риј­ски мер­мер­ни ру­жи­ча­сти спо­ме­ни­ци си­гур­но кри­ју тај­ну не­до­ку­чи­ве по­ве­за­но­сти. Оно по че­му су још Јер­ме­ни по­зна­ти, је­сте њи­хо­ва не­по­ко­ле­бљи­ва упур­ност да до­ка­жу стра­ви­чан ге­но­цид, у исто­ри­ји по­на­вљан од тур­ских за­во­је­ва­ча. На­кон му­ко­трп­не бор­бе – до­ка­зан је.

Ге­но­цид при­зна­ло 40 зе­ма­ља

Из­над јер­мен­ске пре­сто­ни­це да­нас се у не­бо уз­ди­же спо­мен-ком­плекс по­све­ћен жр­тва­ма ге­но­ци­да на бр­ду Ци­цер­на­ка­берд, по­диг­нут 1965. го­ди­не. Пи­та­мо се по­сма­тра­ју­ћи сим­бол јер­мен­ске тра­ге­ди­је, шта је са је­зи­вим ге­но­ци­дом над срп­ским на­ро­дом, где ста­де про­цес до­ка­зи­ва­ња и ко га за­у­ста­ви?! За раз­ли­ку од нас Ср­ба, Јер­ме­ни се ни­су сми­ри­ли док ни­су до­ка­за­ли да су без ми­ло­сти ис­тре­бљи­ва­ни. Усле­ди­ле су ре­зо­лу­ци­је, де­кла­ра­ци­је пар­ла­ме­на­та зе­ма­ља ко­је су осу­ди­ле тур­ски ге­но­цид над Јер­ме­ни­ма. Го­ди­не 1965. при­зно је Уру­гвај, Кон­грес САД-а де­це­ни­ју ка­сни­је, за­тим Ки­пар, Ар­ген­ти­на, Ре­зо­лу­ци­ја Скуп­шти­не СРЈ до­не­та је 1993. го­ди­не, ру­ске Ду­ме две го­ди­не ка­сни­је, он­да и Грч­ка, Ли­бан, Бел­ги­ја, Швед­ске, Ита­ли­је... Ста­тус хо­ло­ка­у­ста Јер­ме­ни­ји пр­ва је при­зна­ла Фран­цу­ска. Та­ко је свет озва­ни­чио зло­чин Тур­ске 1915. го­ди­не ма­сов­на де­пор­то­ва­ња Јер­ме­на, хап­ше­ња и уби­ја­ња ин­те­лек­ту­а­ла­ца, ути­цај­них љу­ди, же­на, де­це, ста­ра­ца. Нај­ве­ћи број не­срећ­ни­ка слат је у Тур­ску где су на нај­у­жа­сни­је на­чи­не ма­са­кри­ра­ни. Уби­ја­ли су Јер­ме­не ко­ји су слу­жи­ли тур­ску вој­ску – на хи­ља­де њих. Те­ра­ли су их да ко­па­ју ра­ке, где су жи­ви са­хра­њи­ва­ни. По­стој­би­на Јер­ме­на ста­ра 3.500 го­ди­на би­ла је опу­сто­ше­на, а ње­ни ста­ро­се­де­о­ци ско­ро не­ста­ли.
Сам из­бор­ни про­цес те­као је мир­но, ти­хо и озбиљ­но. Ско­ро сви гла­са­чи иза­шли су да иза­бе­ру свог пред­сед­ни­ка. На­ша од­ре­ди­шта су се­ла Кра­сни­је Ба­зар, Мар­ту­ни до са­ме су гра­ни­це са Азер­беј­џа­ном. До­че­као нас је лич­но гу­вер­нер нај­ве­ће ре­ги­је Ру­дик Азар­јан, од ра­ни­је при­ја­тељ Ми­ле Алеч­ко­вић и Ива Ба­та­ја. Из­не­на­ди­ли смо се ко­ли­ко су и обич­ни љу­ди ове да­ле­ке зе­мље до­бро ин­фор­ми­са­ни о на­шој бор­би да са­чу­ва­мо Ко­со­во и Ме­то­хи­ју. По­ка­за­ли су да нас ра­зу­ме­ју. Али, не ле­зи вра­же. У мо­мен­ту ка­да смо об­ја­шња­ва­ли ка­ко срп­ски на­род на Ко­сме­ту жи­ви у ге­то­и­ма, оп­ко­љен ал­бан­ском мр­жњом, бо­дљи­ка­вом жи­цом, ту­ђин­ским вој­ни­ци­ма и тен­ко­ви­ма, по­ја­ви се у Мар­ту­ни­ју аме­рич­ка по­сма­трач­ка де­ле­га­ци­ја, ко­ју је зва­нич­но пред­во­дио на­ше го­ре лист Вла­ди­мир Ма­тић. На­рав­но Ма­ти­ћа, ко­јег ни­смо ви­де­ли, сви ме­ди­ји у Јер­ме­ни­ји пред­ста­ви­ли су као за­ме­ни­ка ми­ни­стра спољ­них по­сло­ва бив­ше Ју­го­сла­ви­је. Бе­ху Аме­ри­кан­ци ма­ло, па одо­ше. Вла­да­ла је при­лич­но на­пе­та ат­мос­фе­ра. На­ши до­ма­ћи­ни су нас од­лич­но раз­у­ме­ли. Схва­та­ли су ода­кле до­ла­зи срп­ска аго­ни­ја на Ко­сме­ту. Пи­та­мо се шта наш бив­ши ми­ни­стар ра­ди у Аме­ри­ци и ка­кав је пе­чет оста­вио у за­ви­ча­ју.

Сло­гом све ре­ша­ва­ју


Као сва­ки сло­жан на­род Јер­ме­ни су бр­зо иза­бра­ли пр­вог чо­ве­ка Ка­ра­ба­ха. Усле­дио је и зва­нич­ни при­јем код пред­сед­ни­ка, Ба­ко Са­ха­ри­ја­на ко­ји је не­дво­смислно ста­вио до зна­ња да не­го­ва зе­мља иде пу­тем про­гре­са, раз­во­ја и да им то­ли­ко ни­је бит­но хо­ће ли би­ти при­по­је­ни ма­ти­ци – Јер­ме­ни­ји, или ће би­ти са­мо­стал­на це­ли­на. Од при­о­ри­тет­ног зна­ча­ја је об­на­вља­ње по­ру­ше­не зе­мље, ја­ча­ње при­вре­де, из­во­за. Уз по­др­шку ди­ја­спо­ре оче­ку­ју опо­ра­вак. Јер­ме­ни­ја ина­че про­зво­ди вр­ху­н­ска ви­на, по­љо­при­вред­не про­из­во­де, ке­фир. У дру­ге зе­мље из­во­зи­ће – здра­вље. Јер, овај на­род сло­ви за нај­ду­го­веч­ни­је.
По­вра­так у Јер­мен­ску пре­сто­ни­цу обо­га­тио нас је но­вим при­ја­те­љи­ма. Слу­жбе­ник Вла­де го­спо­дин Ар­сен К. био ј наш до­ма­ћин. Ср­це Је­ре­ва­на је ве­ле­леп­ни трг у ко­јем су сме­ште­ни згра­да Вла­де, ми­ни­стар­ства, уста­но­ве од на­ци­о­нал­ног, кул­тур­ног зна­ча­ја гра­ђе­не и истом сти­лу, од жу­то-ру­жи­ша­стог мер­ме­ра, по ко­јим је ова др­жа­ва пре­по­зна­тљи­ва. Зда­ња ма­сив­на, гран­ди­о­зна у по­лу­кру­гу рас­по­ре­ђе­на. По­ре­ди­мо га са Со­фи­јом, Ри­мом, ма­да се сем сло­вен­ско-ру­ске, јер­мен­ске осе­ћа ути­цај ори­јен­тал­ног сти­ла, не­ка­да­шње пре­сто­ни­це Пер­си­је. Цен­тар кра­се цвет­не але­је, фон­та­не. Све у све­му, пле­не ши­ри­ном, све­тло­шћу, ду­хов­но­шћу. По но­ћи оку­пан бље­шта­вом све­тло­шћу. Ка­да смо из­ра­зи­ли же­љу да се ка­сно у но­ћи про­ше­та­мо гра­дом Ар­сен К. нас је од­го­во­ром при­јат­но из­не­на­дио.
– У на­шој зе­мљи не­ће­те на­ћи рав­но­ду­ше и по­вр­шне љу­де. Иди­те сло­бод­но. Је­ре­ван је био нај­сло­бод­ни­ји град на све­ту ка­да се ра­то­ва­ло за Ка­ра­бах, ка­да пу­не че­ти­ри годи­не ни­смо има­ли стру­је. Ако и срет­не­те по­вр­шне, ко­је не осе­ћа­ју ту­ђу бри­гу, знај­те да је Аме­ри­ка­нац, или не­ки за­пад­ни ту­ри­ста. От­кад се рат за­вр­шио у на­шем гра­ду сва­ко ве­че је ва­тро­мет. Па ужи­вај­те у ле­по­ти и сло­бо­ди. Мо­жда јед­но­га да­на бу­де­те слич­на крат­ка сла­вља при­ре­ђи­ва­ли и ви на ва­шем Ко­сме­ту. Се­ти­те се та­да нас. •



  • Извор
  • Српско огледало
  • Повезане теме


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Руски председник предложио је тестирање западних одбрамбених система против нове руске хиперсоничне ракете


Србски научник, писац, дипломата и политичар Владимир Кршљањин је током свог децембарског говора на МГИМО универзитету Министарства спољних послова Русије на Међународној конференцији \"НАТО: 25 година експанзије\" тврдио да...

Кијев је прекршио „правила ратовања“ циљајући високог војног официра у Москви, изјавио је Кит Келог


Руске снаге су током дана извеле серију удара на инфраструктуру и индустријске објекте противника у неколико региона Украјине. Украјинске формације су, с друге стране, крстарећим ракетама Storm Shadow напале...

Новоизабрани председник САД одбио је да коментарише да ли је већ било контаката са Кремљом


Исхрана на радном месту је један од кључних фактора који утичу на продуктивност, здравље и опште задовољство запослених. Квалитетни оброци не само да пружају енергију неопходну за рад, већ...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА