РУСИЈА У КРСТАШКОМ РАТУ ПРОТИВ АМЕРИКЕ И НАТО

 

Политички идеолог Александар Гељевич Дугин (1962) за себе каже да је представник патриотског дела руске политичке мисли и оснивач савремене руске геополитичке школе познатије као "неоевроазијантство". Његово деловање дуго је повезивано са националистичким покретима у највећој држави на свету. Међу истомишљенике једно време је убрајао и Едуарда Лимонова, лидера забрањене Национал-бољшевичке партије Русије а данас је наклоњен бившем премијеру Јевгенију Примакову и актуелном премијеру Владимиру Путину.

 

У марту Дугин је боравио у Београду где је у оквиру форума о улози Русије на Балкану, одржаном на Правном факултету, говорио о проблемима геополитике у новој Европи, месту балканског региона у тој геополитици, интересима православља и његовим вредносним системима и како ће се у свему томе развијати односи између Европе и Русије.

 

Балканмагазин: По Вама, реална је претпоставка да САД на Балкану намерно користе албански фактор како би у Србији, Македонији, Црној Гори, Грчкој... изазивале конфликтне ситуације, све да би спречиле изградњу руско-европских гасовода и нафтовода, који могу умањили зависност европске заједнице од САД?

 

Александар Дугин: То је сасвим исправан начин размишљања. Балканска криза, србска криза, чији је врхунац признавање Косова од стране Америке, представља темпирану бомбу против Европе. Када Срби кажу да је све то уперено против њих то је, наравно, тачно. Али, треба имати у виду да су Американци равнодушни и хладни људи. Они не мрзе Србе, они само обављају свој посао: уништавају евроконтинентални идентитет и на овим просторима стварају енклаву криминално-екстремистичких, националистичких, ултраисламистичких снага оличених у великој Албанији. Они то чине како би дестабилизовали ситуацију у читавој Европи и спречили приближавање Европе Русији. Да би нам то било јасно не морамо бити ни параноици нити веровати у цивилизацијске завере. Американци формирају модел који ће послужити њиховој глобалној доминацији по сваку цену, у датом случају по цену србских или руских интереса.

 

Како оцењујете руску политику на Балкану пре и после Путина?

 

- Што се тиче политике пре Путина, совјетски период је био евроазијски период. Можда је био лош али, био је евроазијски. Период Јељцина је био атлантски период. Тада је Русија одлучила да преузме западни политички модел и да се одрекне свог идентитета. После Јељцина почиње прелазак од атлантизма ка евроазијанству. То је био суштински преокрет. Путин је за 180 степени окренуо Русију у односу на Јељциново време. Иако је на том путу Путин учинио много, ипак није све. Главно што он није учинио је то да дату ситуацију није довео до тачке са које нема одступања. Руски геополитички идентитет се променио, што је, између осталог, приметно и у односу Русије према Србији, према Балкану.

 

Идентитет који је био 100 одсто атлантски сада је 50 одсто атлантски а 50 одсто евроазијски. Та неодређеност је још присутна. Можда ће у време Медведева постати још изразитија, можда ће се нешто променити. То нико не зна. У сваком случају, Путинова Русија је постала 50 одсто евроазијска, а то је веома много, посебно ако се узме у обзир да је пре тога била стопостотно евроатлантска.

 

Зато можемо рећи да постоји извесна двосмисленост Путинове Русије.Та је двосмисленост делимично лоша, а делимично добра. Лоша је утолико што Путин не подржава Србију у потпуности, а добра је што је ипак подржава. На пример, да се у Јељциново време у ОУН гласало о признавању независности Косова Јељцин би након извесног времена признао независност Косова, што је са Путином немогуће.

 

У Путиново време је, дакле, дошло до заокрета али, не за 180 него за 90 степени. Та политика се разликује и од совјетске, која је била добра али некако слабоумна и неефикасна, и од Јељцинове политике, која је била чисто стопроцентно зло. Тај период је био попут "смутног времена", када су руски цареви-самозванци позивали Швеђане или Литванце, након чега је успостављано двовлашће. Сада се ситуација суштински побољшала али, то побољшање није превазишло критичан моменат. Зато Срби морају разумети да је сада наша држава на њиховој страни 50, чак 60 одсто, док је народ био и остао 100 одсто на србској страни. То је веома важно јер, код нас се воља државе не подудара увек са вољом народа. У тешким временима Русија се одриче сопствених интереса зарад туђих, и то је наш проблем. Сада се ситуација нормализује, Русија се понаша много доследније. Оно што се сада дешава у руско-србским односима даје велику и основану наду да ће се Русија и убудуће понашати онако како треба, и да ће на тај начин помоћи Србији.

 

 

 

Колико економска сарадња са Русијом у области енергетике може Србији надокнадити мањак инвестиција и економску сарадњу са Западом?

 

- Мислим да је данашњи привредни и економски потенцијал Русије више него довољан да би обновио српску привреду. Србија је показала да може опстати и у критичним условима блокаде, јер је пољопривредни сектор веома развијен. Србија сама себи може обезбедити минимум, а руске инвестиције овде могу створити услове за процват у економском смислу. Довољан је само пројекат "Гаспрома" и сви ће Срби бити сити и богати као Руси.

 

Један сте од водећих проучавалаца традиције и религије. Како са тог аспекта тумачите савремене односе Истока и Запада?

 

- Појмови Исток и Запад много су више цивилизацијски него географски. Запад означава линијско време, историју и модерну. Исток означава традицију, циклично време и личност. Из ових дефиниција је јасно да је реч о асиметричним појмовима. Данашње време је, наравно, време победе Запада, са његовом парадигмом модерне, са његовом парадигмом линијског времена које достиже свој врхунац, а то је постмодерна.

 

Сада се између Истока и Запада (оног Запада који се некада сукобљавао са Истоком) одиграва веома танана транзиција, односно прелазак. Некада је то био модел: Запад против Истока, модернизација традиционалног друштва, колонизација. У овом тренутку дешава се нешто веома интересантно: од хоризонталне опозиције две цивилизације, Исток-Запад, прелазимо на вертикалну опозицију Север-Југ, глобални Север и глобални Југ. По мом мишљењу сада Запад постаје Север, то јест он више није само супротност Истоку већ почиње да доминира у глобалним размерама.

 

Појављује се, дакле, неки глобални Запад, који се данас више не назива Запад него Север. Сматрам да је тај моменат преласка од модерне на постмодерну, од цивилизације која се бори са остацима традиционалног друштва, то јест од Истока на цивилизацију која је већ однела победу и учврстила своју монополарну хегемонију, у исто време прелазак од модела "Исток-Запад" на модел "Север-Југ", и од модела модерне на модел постмодерне, који можемо назвати Север, и који у планетарним размерама обухвата, уствари, све оно што још није постало постмодерна, то јест све оно што је у том погледу заостало. Тако настаје веома сложена структура: уместо хоризонталне структуре Исток-Запад добијамо вертикалну Север-Југ. Дакле, Север је уствари Запад али у једном развијенијем стадијуму, то је нова парадигма. По мом мишљењу управо то представља суштину савремене геополитичке, а истовремено и филозофске проблематике, будући да многе ствари које се догађају у пресеку ових двеју парадигми у потпуности мењају све: мењају структуру политике, мењају структуру мишљења, мењају структуру културе. Реч је о промени парадигми које одређују човеково битисање у систему међународних односа. У другој половини 20. века између Истока и Запада постојао је баланс. Након Другог светског рата био је Исток и Запад и сви остали - несврстани. Сада се на наше очи руши структура ОУН, Исток и Запад више немају онај значај који су имали у другој половини 20. века, настаје монополарни, такозвани богати Север, где Сједињене Америчке Државе и евроатлантске снаге постају једини субјект светске политике. Свима осталима додељена је улога објекта: Истоку у целини, и Русији, и Србији, и свим другим земљама. Ето, тако по мом мишљењу данас изгледа наша међународна ситуација.

 

Где се налази Русија у односу на САД и Европу?

 

- То је крупно и сложено питање. Русија није формирала свој геополитички идентитет. Ја сам поборник евроазијанства, то јест поборник поновног успостављања избалансираног геополитичког модела у свету у коме би Русија имала улогу сиромашног Севера. То значи да би Русија била авангарда свих оних народа који се не слажу са доминацијом САД. Овакав евроазијски модел наш народ у потпуности подржава, јер он логички проистиче из руске историје. У време комунизма и Совјетског Савеза у Русији је чак и модернизација праћена антизападним паролама. Зато сматрам да Русија мора стати на чело крсташког похода сиромашног Југа против богатог Севера. О томе је својевремено говорио Трубецки у чланку "Евроазијанство", у књизи "Европа и човечанство". Трубецки је поставио опозицију Европа-човечанство, јер је тада Европа била богати Север, а сво остало човечанство сиромашни Југ. Данашња ситуација је другачија али, идеја евроазијанства и даље је актуелна. Руси и данас морају стати на чело отпора глобалног Југа.

 

Иако више нисмо тако сиромашни, свесни смо да се не можемо убројати у ту "златну милијарду", у тај богати Север, који ће експлоатисати целу планету. Моје мишљење дели већина руског народа и само мањина руске елите, јер руска политичка елита тежи да постане део богатог Севера. У томе је противречност савремене руске политике.

 

Већина руског народа, ипак, тражи свој сопствени евроазијски пут. На питање "Да ли је Русија део западне цивилизације или је посебна евроазијска цивилизација?" током последњих 10 година 71 до 73 одсто становништва стално одговара да Русија представља самосталну цивилизацију, а то значи да је наше место у евроазијском пројекту. Међутим, уколико исто питање поставимо елити мислим да ће више од 75 одсто њих одговорити да је наше место заједно са Западом.

 

То је противречност руске политике, и ту дилему запажамо и у Путиновом понашању. Сам Путин сматра да је Русија европска земља, док руски народ сматра да је Русија самостална цивилизација.

 

Говорећи о Европи, Ви користите термине "атлантска", "континентална", "стара" Европа. Шта под тим подразумевате?

 

- Европа има два идентитета. Први европски идентит је евроатлантски, и то је Европа која своје вредности формира према САД и посматра их као главног геополитичког спонзора, као главну најмоћнију силу у војностратегијском, у економском и у финансијском смислу. То је, дакле, евроатлантска Европа, која се темељи на сличности европских и америчких вредности.

 

Постоји и евроконтинентални идентитет Европе. Та Европа, у целини узевши, такође, прихвата америчке вредности, али схвата да су њени сопствени интереси другачији, и економски, и политички па чак и геополитички интереси. За ту континенталну Европу било би веома примамљиво да има непосредан приступ енергетским ресурсима на Блиском Истоку и у евроазији.

 

Америци то, међути, никако не одговара. Америка тежи да контролише експлоатацију нафте и путеве њене доставе у Европу са Блиског Истока. Зато ствара "нафтни кордон" у проамерички оријентисаним бившим социјалистичким државама Источне Европе. Њихов задатак је да блокирају директан приступ Европе тим енергетским ресурсима. Евроконтинентализам који представља други идентитет Европе испољавао се једно време у позицији Немачке и Француске односно Ширака и Шредера. Била је јасно истакнута идеја егализма, идеја Европе слободне од америчке контроле.

 

Та тенденција и даље доминира у јавном мњењу Француске и Немачке. Друго је што су њихови данашњи политички лидери евроатлантисти који своју, апсолутно проамеричку, политику увијају у европску реторику. Ове две Европе противрече једна другој. Атлантска Европа акценат ставља на подударности својих интереса са америчким, а континентална Европа истиче различитост интереса. Сматрам да је то веома важна формула. Ради се о томе да Европа и савремена Русија имају различите системе вредности али заједничке интересе, и обрнуто - Европа и Америка имају једнаке системе вредности али различите интересе. Управо се на тој релацији води борба за европски идентитет. Евроатлантисти наглашавају сличност вредности, а евроконтиненталисти разлике у интересима. Уколико је наглашенија разлика у интересима Америке и Европе као самосталног геополитичког субјекта, утолико је Европа ближа Русији, при чему нам мора бити јасно да је реч о двема Европама, о два различита система вредности.

 

 

 

Како коментаришете глобализацију и геостратешки положај Европе?

 

- Шта је глобализација? Она представља глобално ширење америчког модела, америчких интереса. Глобализација је дакле монополарна. Нема усаглашавања могућности и стратешких интереса различитих субјеката. Глобализација представља империјалистичко или неоколонијално наметање једног модела.

 

Европљани, на пример, кажу: "Не разговарамо са онима који не прихватају либералну демократију." Ето, то је смисао глобализације. А шта ако неколико милијарди људи не признаје либералну демократију? Глобализација је донекле флексибилна. Од Руса се узима балалајка, од Африканаца плес, од Француза рационалност или елеганција, од Срба се може узети, рецимо, ракија... али, у суштини, у процесу глобализације потпуно су неважни интереси Француза, Африканаца, Срба или Руса.

 

Морамо бити свесни да смо, докле год постоји монополарна глобализација, суочени са једним обликом империјализма и новог колонијализма, скривеног под плаштом дијалога и демократије. У то смо се много пута могли уверити и током балканске кризе, и у Ираку, и у односу према Србији и статусу Косова. Американци говоре о глобализацији, а у ствари заводе своју глобалну диктатуру, у светским размерама. Зато је веома важно разумети да су они који су за глобализацију у ствари против истинске демократије, против права народа, против права човека, против избалансираног и праведног света.

 

Поборници глобализације, међу којима су и неки филозофи, сматрају да је глобализација морална али да је директно супротна социјалној правди. Уствари, она представља антидемократску појаву глобалних размера. Мислим да је борба против глобализације задатак сваког пристојног човека, сваког народа који држи до себе. Треба јој се супротставити у свим аспектима, докле год она представља то што представља данас. У теорији можда постоји нека друга алтерглобализација али, оно са чиме се ми данас суочавамо је формирање једне глобалне империје, то је американизација, то је колонијализација, то је империјализам.

 

Да ли ће трећи светски рат избити због нафте?

 

- Не, трећи светски рат неће избити због нафте и, уопште, ратови не избијају због нафте, већ зато што се геополитичке противречности до те мере заоштравају да се не могу решити другачије осим ратом. Нафта или гас су само један од фактора, то никада није главни узрок. Мислим да сазревају услови за трећи светски рат и да он заиста може избити јер смо видели да је пред Други светски рат Лига народа изгубила функцију, као што је то сада случај са ОУН. Судбина Организације уједињених нација иста је као судбина Лиге народа. ОУН нема никакав одговор на косовску кризу јер Американци ову институцију постепено разграђују. Заоштравају се противречности између монополарног и потенцијално мултиполарног света. Монополарни свет је оно што данас постоји, што је актуелно. Мултиполарни је оно чега данас нема али, што би могло постојати. Да ли ће свет бити монополаран или мултиполаран неће одлучити речи, позиви и обраћања јавности, које уствари и нема, то неће решити ни међународно право, које уопште не функционише. Судбину света решиће трећи светски рат.

 

Која је алтернатива трећем светском рату?

 

- Алтернатива је почетак "хладног рата". И то што пре. Више се не може поставити питање: "Рат или мир". Питање је само: "хладни или врели рат". Уколико Русија и њени партнери буду имали довољно снаге и могућности да се сада снажно супротставе Американцима мислим да "врелог рата" неће бити, јер се нико неће сукобити са Русијом која поседује нуклеарно оружје. Биће успостављен бар привремени паритет. Међутим, ако Русија и друге земље мултиполарног клуба сада попусте Американцима и учине им уступке, Американци ће започети "врели рат", јер се већ спремају за то, тренирају у Ираку, у Авганистану, у Србији.

 

Све те репресивне, империјалистичке, агресивне силе попут КФОР-а могу се зауставити само силом. Зато мислим да би Срби након избора требали да затраже формирање руских војних база. Треба од Русије да затражи "С300" и "С400" и да отпочне поновно освајање својих територија.

 

То би, наравно, изазвало конфликт и проблеме али, у супротном, проблеми ће бити још тежи. Замислимо да два човека почињу да се туку. Један бије а други још не схвата да га бију. Шта је у датом случају пут до мира? Да ли када нападач пребије жртву до смрти или када се жртва пробуди и почне узвраћати ударце?

 

Мислим да је управо узвраћање удараца шанса да се туча прекине. Наравно, није у православном духу тући другог човека али, тако је у животу: треба узвратити ударац. Док Русија не ступи у снажан конфликт са Сједињеним Државама - што је Владимир Путин започео својим говором у Минхену - треба ићи даље, треба просто изазивати Америку. Што се пре Русија умеша, мања је шанса да дође до трећег светског рата. Не треба сметнути с ума да је епоха "хладног рата" епоха најдуготрајнијег мира у Европи. Дакле, треба што пре ступити у "хладни рат" и покварити односе са Западом.