Церовић: Босна, Црна Гора и Македонија нијесу државе, а Косово напросто није ништа

 Најодвратнији су ми они који су се са мном борили против рата, а сад то наплаћују, све раде да продуже то ратно стање. Кад год их чујем, повраћа ми се.

Станко Церовић је рођен у Титограду 1951. године. У Београду је завршио Филозофски факултет. Од 1979. године живи у Паризу. До 2007. године био је уредник србскохрватске редакције Радио Франс интернасионала. У последњих двадесетак година објавио је на стотине аналитичких и полемичких текстова о југословенским ратовима и светској политици. Написао је пет књига: „Његошеве тајне стазе” (Montenegropublic, Подгорица, 1996; ЦИД, Подгорица, 2005), „У канџама хуманиста” (Самиздат Б92, Београд, 2000; издање на француском „Dans les griffes des humanistes”, Flammarion/Climats, Париз, 2001), „Comment maigrissent les ombres” (Flammarion/Climats,Париз 2003) и „Дрво живота, плодови смрти” (Уметничко друштво Градац, Београд, 2007; издање на француском) .

На питање новинара београдског недељника "Време" да ли мисли да се на Балкану одржава полуратно стање и да ли мисли да се Југославија није довољно распала он одговара да  западне силе још нијесу довршиле посао у Србији, а да је Косово "неки регион између Албаније и Србије који западне силе одржавају на силу јер не знају шта са њим да раде.”

"Све је негативно: утицај Хашког трибунала је катастрофалан, јер буди амбиције и одржава мржње у функцији западне политике, без везе са историјом и реалношћу (узгред, то је по моме мишљењу најсрамотнија установа на тлу Европе од Другог свјетског рата до данас); западне владе ни до сада нијесу знале шта да раде са рушевинама које су саме направиле, а сад више немају ни времена ни средстава да се тиме баве, забављене већим проблемима; локалне елите, политичке, интелектуалне, економске, су испод сваког нивоа, мада то није боље ни другдје у Европи. " и додаје :

“Западне силе још нијесу довршиле посао у Србији, а испод тога проблема се само притајила серија заиста нерешивих проблема: Босна, Црна Гора и Македонија нијесу државе, а Косово напросто није ништа, то је неки регион између Албаније и Србије који западне силе одржавају на силу јер не знају шта са њим да раде.”

Церовић оцjењује да је од распада Југославије до данас најдаровитији политичар Милорад Додик : ”Једини даровит политичар је Милорад Додик, можда најдаровитији на цијелом подручју Југославије од распада до данас. Да Бошњаци имају некога сличног, можда би Босна могла да се извуче. Сви би требали да се угледају на његов став: да престану са хистеријом, мржњом и оптужбама, да се ослободе странаца, да мирно дефинишу шта је реално и добро за свакога, па стрпљиво, са разумијевањем упркос трагедијама, да граде полако оно што се може направити. Вријеме би већ нашло неко решење, ми смо даровити и широкогруди људи, умијемо да патимо и трпимо, али би требало растјерати све који непрекидно подгријевају причу о томе ко је колико и коме крив и како би се то могло наплатити: само ове штеточине и наплаћују то лупетање. Треба се ослободити етикета и олаких пресуда, важније је какви су људи у конкретним условима. Ја сам повремено оптимиста: доћи ће људи себи, нијесу ово ни прве ни највеће трагедије, вјероватно ни последње. Рећи ћу нешто мало морбидно: мислим да ће нама бити боље кад други, већи, настрадају. “

Он каже да су му антиратни профитери најодвратнији јер покушавају да продуже ратно стање пошто им је тада слика била најљепша.

” Од када су се завршили ратови на подручју бивше Југославије, да ти право кажем, најодвратнији су ми они који су се тада, заједно са мном, борили против рата (можда одатле оно гађење над тим лажно моралним ангажманом?), а сад то наплаћују и све раде да продуже то ратно стање, јер знају да је њихова слика тада била најљепша. Кад год их чујем, повраћа ми се. Ни тада их нијесам цијенио, осим пар најближих пријатеља, знао сам са ким имам посла, и међу нашим људима и разним западним хијенама, али историја вас обдари сапутницима каквим хоће, ту нема спаса. Најгора је ова помисао: можда смо их заслужили? ”

Можда нема писца који има горе читаоце од Његоша

"Његош и српске народне пјесме. Умиру тихо и достојанствено, као неке огромне, њежне сјенке које су дуго живјеле у души и сад одлазе без ријечи и жаљења, као да их је изневјерила судбина. Имао сам утисак да је све против њих, једно вријеме није било никога ко се није на њих отресао, или ми се тако чинило. Чинило се да се Његош и народне пјесме налазе у епицентру неког торнада од просташтва, глупости, насиља. Једни су се њима хвалили, а други су их оптуживали као узрок свих несрећа и извор неког митског балканског зла."

Церовић истиче да се дуго бавио Његошем и народном поезијом али и политиком и да је универзум поезије нешто начистије, најрафинираније и најискреније што људски дух може да роди, а да су с друге стране људи који се истичу у ратним збивањима на Балкану из југословенских и европских народа неосетљива руља лукавих и амбициозних вуцибатина која је између осталог кидисала и на Његоша.

"Овако ја не говорим о својим савременицима ни у каквим другим околностима, осим овдје и сада: у име Његоша и народних пјевача. Толико им дугујем. Зато сам покушао у рату да се одужим Његошу: да се зна на којој сам страни. Покушао сам да пишем о изворима његове духовности, а док сам писао, како то бива са великом поезијом, стално сам изнова откривао да то сеже још дубље него што сам слутио. “-наводи Церовић.