Добар, лош, Лукшић

 Стас'о је. И потврдио како је његов претходник, политички ментор и актуелни партијски шеф направио добру процјену када га је изабрао за насљедника. Прву годину мандата на челу Владе Црне Горе, др Игор Лукшић и  најближи сарадници - министар економије Владимир Каварић и финансија Милорад Катнић - провели су у испипавању снага. Некад је изгледало као да нијесу потпуно верзирани у свој посао, чешће су одавали утисак недовољно заинтересованих али су зато у сваком моменту, макар јавно, дјеловали безазлено. Добри момци из комшилука, са Фејсбука, из Марока... како ко воли.

Премијер се, крајем прошле године похвалио - и то је звучало скоро као истина - како је његова Влада „унаприједила дијалог са свим сегментима друштва". Креирање политике у затвореним кабинетима је прошлост, тврдио је уз обећање да грађани више неће бити само „пасивни посматрачи" које власт накнадно информише о донијетим одлукама.

Онда је Унија синдиката позвала грађане да изађу на протест због тешког материјалног положаја. Игор Лукшић је са себе обрисао слој реформске шминке.

Наглашавајући „пуно разумијевање" за растуће социјалне проблеме, премијер је Јанка Вучинића, предсједника синдиката Жељезаре, оптужио да позивом на протесте пријети „да угрози систем". У древном ДПС маниру, млади потпредсједник владајуће партије своје незадовољство огрнуо је јефтином демагогијом. „Уз поштовање свачијег права да изрази незадовољство тако што позива људе да изађу на улице, тешко се то може урадити са позиције некога ко прима двије просјечне плате, или са позиције генералног секретара једног синдиката који има већа примања него министар", циљао је Лукшић.

Тек што су фејсбуковци почели размишљати о прикупљању помоћи за угрожене државне званичнике, испоставило се да премијер није направио тачно поређење. У овој земљи најисплативије занимање је бити политичар.

Премијеру Лукшићу се свидјело да, умјесто да одговора на неугодна питања, опонентима лијепи етикете и квалификације. Тако смо сазнали да он, наводно, не зна да ли је Агенција за националну безбједност прислушкивала амбасадоре који службују у Црној Гори. Владан Јоковић је недавно разговарао са члановима парламента на ту тему, и вјерујем даје са њима подијелио информације које има", каже Лукшић. Њега се то не тиче. Премијер не мари ни за документоване финансијске злоупотребе у партији чији је потпредсједник. Уосталом, лично је он прије двије године у Скупштини признао како је као министар финансија својој партији из државног буџета незаконито уплатио скоро 170 хиљада еура, плаћајући закуп пословног простора који више није био у власништву ДПС-а. Афера Телеком?

Премијер, кога је за то мјесто квалификовала непоколебљива оданост са којом је нашим новцем бранио инвестиције браће Мила и Аца Ђукановића у Првој банци, не осврће се на такве ситнице. Има он важнијег посла: треба донаторе МАНСа обавијестити да Вања Цаловић и њене колеге организују протесте против Владе. Умјесто, објаснио је Лукшић затеченим гледаоцима ТВ Вијести, „да помажу Влади да ријеше поједине проблеме". Зато ће их он - пријавити. У фебруару 2012. године Црна Гора, обзнањено је, први пут у својој историји има предсједника Владе спремног да непослушне грађане потказује у иностранству. И да се тиме јавно хвали.

Није се ништа друго ни могло очекивати од господина који је идеолошки обликован од Веселина Вукотића, првосвештеника комунизма и неолиберализма у Црној Гори, који је технологију владавине изучавао код Мила Ђукановића, а обрасце сарадње са невладиним сектором копирао од бивше министарке Гордане Ђуровић.

У истом дану у коме нам је открио да је он тај који већ двије године креира државну политику према Комбинату алуминијума, Игор Лукшић је устврдио и да за 130 милиона кредитних гаранција које ће, скоро је извјесно, враћати држава нијесу криви он и његове колеге министри већ - Скупштина Црне Горе.

„Ни једну гаранцију Влади нијесам предложио нити је Влада усвојила, да претходно нијесу биле одобрене од Скупштине", устврдио је Лукшић, ,,У 2009. години је било питање избора да ли гасити КАП или омогућити његов опстанак. По овлашћењу Владе, све сам радио да КАП сачувамо".

Премијер нам је, крајем прошле недјеље, открио ексклузиву: да је КАП затворен 2009. године, онда би пад црногорске економије те године био много већи од регистрованих 5,7 одсто. Колико већи? Средином те, 2009. године Лукшић је тврдио сљедеће: „Са и под пуним искоришћењем његових капацитета, КАП није више толико релевантан као што је некада био за црногорску економију". Тада је предочио рачуницу по којој Комбинат у овдашњем БДП-у учествује са три до четири одсто.

Потом су, бранећи КАП, Ђукановић, Лукшић и њихови сарадници потрошили близу 500 милиона еура. Не рачунајући добар дио дугова које су опростили у име државе. Шта би било да је макар половина тог новца заиста инвестирана у развој Црне Горе? У пољопривреду на примјер. Или градњу десетак хотела са пет звјездица на црногорској обали, у Колашину и Жабљаку. Не би ли то надокнадило процијењени губитак од три-четири одсто БДП-а. Вјероватно би. Али, неки би други финансијски интереси остали неподмирени.

Да се вратимо корак уназад. На питање да ли је, и због чега намакао држави дуг од скоро 80 милиона еура који је требало да врати власник КАП-а, Лукшић одговара: „Олег Дерипаска је једва жив долазио у Црну Гору, у пратњи Сергеја Шојгуа, као копредсједавајућег тима за економску сарадњу. Дерипаска је био у прединфарктном стању. То није био човјек који је одавао утисак да има милијарде". Некоме то, може бити, звучи духовито. За тај смо новац, ипак, могли себи приуштити много бољу забаву. Док је он у Дерипаски видио умирућег, овај је свој иметак увећао на близу 20 милијарди.

Једнако је предано актуелни премијер, негдје у то вријеме, објашњавао како црногорски пасош издат Таксину Синаватри, човјеку осуђеном за коруптивне радње тешке приближно милијарду долара, није проблем него развојна шанса наше земље. „Шинаватра ће донијети корист црногорској економији тиме што ће привући нове инвеститоре или сам инвестирати". Како што видимо - појагмили су се.

Све је то ситница наспрам најновијих покушаја премијера да на Скупштину пребаци одговорност и за оно што се десило и за оно што може да се догоди.

Лукшић објашњава даје Скупштина Црне Горе, средином 2009. године, усвајајући понуђени ребаланс буџета Влади одобрила да се КАП-у издају гаранције у вриједности 130 милина еура. Плус уговорене камате.

,,У сваком тренутку Скупштина је знала у ком ће правцу ићи гаранције" каже данас Лукшић, уз тврдњу да је СДП тада подржао тај план, „иначе се не би могао усвојити годишњи закон о буџету".

У дневнику ТВЦГ, 18. јуна 2009. тадашњи министар финансија Лукшић је саопштио како ће се у ребалансу буџета наћи ,,и 10-15 милиона еура субвенције за струју које ће влада одобрити Комбинату и додатних пет милиона за социјални програм. Влада ће гарантовати и 25 милиона еура које Комбинат алуминујума треба да обезбиједи за социјални програм...".

Који дан касније „појаснио" је : „По свим ставкама осим у субвенцијама које служе за амортизовање кризе за мала и средња предузећа али и грађане, имамо корекције. Подршка предузећима међу којима је и КАП је такође планирана што реално неће повећати трошкове." Препознајете ли ви овдје причу о 130 милиона еура.

СДП је током расправе о ребалансу тражио да „се прецизира дио који су односи на одобравање државних гаранција предузећима (посланик Дамир Сеховић). Потпредсједник ПЗП Бранко Радуловић је упозоравао да се не знају критеријуми по којима Влада усмјерава новац пореских обвезника у корист приватних компанија и њихових, углавном анонимних, власника. „Ко вам даје за право да тајкунима који су упропастили КАП и Жељезару дајете гаранције за кредите", питао је Радуловић Лукшића. Лукшић је узвратио Радуловићу да он тако прича јер не разумије концепт. И уз помоћ гласачке ДПСДП машине истјерао своје. Данас ево покушава да пребаци одговорност. Што би рекао неко од његових пријатеља из Марока „сад сви треба да се ангажујемо".

Док се ми „ангажујемо" - слуђени доспјелим дуговима које плаћамо иако их нијесмо направили, и  најавама невоља са снабдијевањем струјом - Лукшић је кренуо у нови пројекат. По том плану, Влада је већ национализовала КАП, па га онда поново продаје. Сада у пакету са Рудником угља и Термоелектраном. Највјероватније истом купцу- садашњем власнику, ко год да је он. На језику црногорског премијера то се зове ..приватизација конципирана на бази дугорочне валоризације Термоелектране и Рудника угља уз обавезне инвестиције у други блок". Јасно?

Нема изненађења у Лукшићевом владању. Он је једини европски министар финансија који на крају 2008. није видио предстојећу кризу. Једини шеф државних финансија који се јавно одрекао ингеренција над банкарским системом у држави - „Моја надлежност као министра финансија су јавне финансије, а банкарски систем је надлежност Централне банке". Потом се прихватио посла спашавања приватне банке којом је газдовао предсједник његове Владе.

Начин на који је Прва банка обезбиједила ликвидност није за преиспитивање , тврдио је скромно, након што је обавио постављени задатак.

Монитор је тада писао како ће га тај посао одвести или у премијерску фотељу или на оптуженичку клупу. Он нас је прогласио за плаћенике - Централне банке Црне Горе. Звучи познато.