Анђелковић: Евро-Отоманизација Србије

 


ИСТРАЖИВАЧКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ

Како нам је речено, Владина канцеларије за улазак Србије у ЕУ спровела је 22. децембра2011. године – након одлуке Европског савета да Србији не додели статус кандидата за чланство у ЕУ– споменуто истраживање. Према његовим резултатима уколико би следећег дана био расписан референдум са питањем: „Да ли подржавате учлањење Србије у ЕУ“, 51 проценат грађана гласало би за то, 28 процената било би против, 18 проценатане биизашло на референдум, док три процента не зна како би се изјаснило.

Оно што је Милица Делевић нагласила, то је да је у кратком року дошло до пада подршке евро-интеграцијама од неколико процената. То је тачно, али није нарочито битно. Тзв. ефекат киселог грожђа о коме је говорила – тј. да је све више Срба себе убедило да и не жели у ЕУ пошто је крајем 2011. године Немачка (привремено) подигла баријеру на магистрали која нас води ка тој унији – само је врх леденог брега. Акцентовање тога део је предизборне кампање власти, односно маскирања истине.

А она је да топљење масе ЕУ опредељених Срба континуирано траје од устоличења тзв. Цветковићеве владе. Пошто су водеће земље Уније подржале сецесионистички акт Приштине, дошло је до осетног раста неповерења па и одбојности наших грађана у односу на Брисел. Но, на основу предизборног застрашивања грађана претњом од наводно нових ратова у које ће земљу гурнути националне снаге, те обећања „кула и градова“ – тадашња „Коалиција за европску Србију“ (пре света ДС и Г 17 плус) не само што је тријумфовала на изборима, већ је и омекшала став Срба према ЕУ. Али, убрзо је настављено његова трансформација негативног типа.

РЕФОРМСКЕ ПАШЕ

Чим је Тадићева и Динкићева коалиција преузела кормило Владе, и повела Србију у „бољу“ „европску будућност“, наша држава је убрзано почела да добија карактеристике оријенталне прћије отоманског стила. Корупција, лоповлук, непотизам и све друге могуће злоупотребе владајућих структура – почеле су да цветају. Уместо да добијемо европски систем добили смо понашање владајућих кругова које је било карактеристично за турске паше из времена општег расула у 18-19. веку. А власт нам је упорно говорила о тзв. европским вредностима.

Српске земље су у 15. веку умногоме истргнуте из оквира европског цивилизацијског круга коме исконски припадају. С друге стране, изборивши се за државност почетком 19. века, нуклеус данашње Србије отпочео је процес свестране европеизације, како политичког система тако и становништва, који се постепено распростирао по ширини и дубини србског простора. Из другог правца, сличан процес се и раније одвијао међу Србима на простору Аустријског царства. Касније је он настављен у југословенској држави, без обзира на поједине реверзибилне елементе и специфичности које је са собом донела потоња комунистичка владавина. Но, за двеста година се до краја не одстрањује талог стваран током скоро пет векова. Ма колико да су се Србија и Срби преобразили, остало је још немало турског наслеђа.

И шта у таквим околностима ради власт која тврди да је проевропска? Доводи до метастазе отоманског рака, уместо да га лечи. Уз то, намеће нам и лоше стране Европе. За њу је европеизација да Србима натури одржавање хомосексуалних карневала и склапање таквих бракова, разори породичне вредности промовисањем накарадно схваћених права деце, обесмисли класичне културне узоре и замени их модерним кичем и шундом. Уместо ефикасности немачке државне управе и судства, нуди нам се холандско схватање тзв. геј права. Уместо западног стандарда, међу Србима се систематски шири најгори вид тамошње декаденције. Ето, то су резултати Тадићеве европеизације (читај: евро-отоманизације) Србије.

ПРЕУСМЕРАВАЊЕ КРИВИЦЕ

Народ све то зна. И добро схвата да је питање Косова само оправдање за власт. Она га никада истински није ни бранила, па се на тај начин није ни замерила Бриселу или Вашингтону. Само је, из унутрашњополитичких разлога, мало одуговлачила са испуњавањем обећања датих атлантским моћницима, да ће довести Србију до тога да потпуно дигне руке од одбране тог дела своје територије. Да се нису приближили избори, Борис Тадић, Вук Јеремић и други жути „родољуби“, већ би почели да воде тзв. посткосовску политику (што су Американцима, како њихове дипломатске депеше сведоче, обећали већ 2006. године). Овако, морају још неко време да се претварају да им је стало до Косова.

Да са том политичком игром не би претерали, Берлин је онемогућио Србију да пређе још једну етапу на, несумњиво, и после тога неизвесном путу ЕУ интеграција. А то му није било тешко. Јер, једно је уцењивати Србију са отоманским системом, која је све даље од оне позитивне стране тзв. европских вредности, а друго би било разговарати са успешном Србијом, чија власт је нешто урадила на пољу свеколиког напретка. Лако је условљавати дроњавог и прљавог просјака, а то је под влашћу ДС постала Србија. То би било много теже да чврсто стојимо на својим ногама уместо што се ваљамо у блату.

Лично сам изразити евроскептик. Али, сада анализирам деловање власти у прилог циљева које је сама поставила и затим натурила нашем друштву. То деловање је погубно. Никаквом манипулацијом владајуће структуре нису у стању да сакрију ту чињеницу. Чак и резултати истраживања институције коју води бивша супруга садашњег градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, показују да знатно више грађана Србије (53 процената) за наш застој на тзв. евро-магистрали криви српску власт, него Брисел (32 процената), ма колико на њега објективно били љути. Он може како год хоће. али Београд је дужан да штити српске (унутрашње и спољње) интересе. Чак и када их други угрожавају он је крив што их добро не брани.

БАЈКА О ЕВО-СТАНДАРДИМА

Још нешто је важно, да не би дошло до забуне. И поменуто истраживање владине канцеларије за евроинтеграције показује да Срби не криве владу што ради ЕУ није дала Косово, већ је сматрају одговорном из других разлога. Око 75 процената грађана Србије сматра да проблем Косова треба да решавамо у свом интересу, без обзира на последице које то може да има на потенцијални улазак у ЕУ. Они су владом незадовољни, односно криве је за скретање са тзв. европског курса, због унутрашњих неуспеха, бујања криминала, слома економије.

Огромна већина Срба, чак њих 85 процената, без обзира да ли су или нису за улазак Србије у ЕУ, подржава дубинску европеизацију наше државе и друштва. Под тим подразумева прихватање позитивних европских стандарда, тј. онога зашта мисле да је Западну Европу учинило успешнијом од других делова нашег континента. Власт не да им то није пружила, већ је својим бескрупулозним понашањем проузроковала да Србија и Срби сваким даном буду све даље од позитивних европских стандарда. Не само да багателише наше националне интересе – за које нам, додуше, никада са много ентузијазма није ни тврдила да ће се лавовски борити – већ гази и вредности у које се куне!

То су чињенице а не политички став. Што се њега тиче, он је садржан у опредељењу против уласка у ЕУ (као и за то). А баш захваљујући неделима владајућих лажних Европејаца, број Срба који би гласали за улазак у Унију не да је пао на 51 процената, већ је према другим испитивањима спао и на свега 30-35 посто. Да последице онога што режим ради, по Србију и животне услове њених грађана, нису толико трагичне, захвалио би му се пошто сам евроскептик. Овако, то ипак не могу. Цена онога што ДС и његови сателити чине толико је велика да би било срамно да буде компензација за било какав политички став.
Пише: Драгомир Анђелковић
 

Извор: Фонд Стратешке културе, Москва