Социјалтиранизам

Социјалтиранизам

    Гди је добра конституција, тј. гди је добро уређена власт под законима, ту је слобода, ту је вољност, а гди један или више по својој вољи заповедају, законе не слушају, но оно што хоће чине: ту је умрео вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустилук и ајдуклук, само под другим именом.
(Из приступне беседе Божидара Боже Грујовића уочи заседања Правитељствујушчег совјета 1811. године у Београду)

Дисидентизам нема негативну вриједносну конотацију. Он је рефлексија унутрашњег људског нагона да цијели један вриједносни систем модификује.

Дисидент је неистомишљеник власти, који највећма својом интелектуалном супстанцом, покушава да се супротстави једном политичком увјерењу које се на овај или онај начин транспоновало у власт. Угледни правни теоретичар Војислав Становчић, примјећује: „Да ли ће и колико ће човек у политичком друштву бити роб, меропах, себар, парија, поданик, пуко средство туђе јаче силе, каменчић који други узидају у замак своје моћи, или човек-грађанин са правима која су сразмерна дужностима и заједно обезбеђују моралну и политичку аутономију и достојанство - то зависи од више чинилаца, али не зависи само од статуса који појединцу намењује власт и прописује правни систем. То зависи и од човековог личног односа према власти: од његове способности и храбрости да јој противстави морални интегритет заснован на интелектуалном тражењу одговора на питања која произлазе из животних чињеница и односа, и на моралној аутономији у просуђивању о томе шта је добро а шта рђаво, независно од тога какви ауторитети нуде стереотипе у оквиру којих би требало да се опредељујемо и свет објашњавамо, мењамо или стварамо.“

    По мишљењу аутора ове колумне, дисидентизам је заправо борба против стања друштвене аномије чији дефиденс даје McIver, у чланку The Rampants We Guard: „Аномија означава стање ума онога који је извучен из својих моралних коријена, који нема више ниједан морални стандард већ само неповезане пориве, који више нема осјећај  трајности, обичаја или обвезе. Аномички човјек  постао је спиритуално неплодан,  пун разумијевања за себе, одговоран  никоме. Он пориче вриједности другог човјека. Његова вјера је филозофија  одбацивања. Он живи на танкој црти осјећаја да нема будућности или да нема прошлости”.

    И управо, ова колумна је дисидентска. Пишем је као дисидент који никад неће служити аномији већ је гушити дисидентизмом.
    Владавина права, као понос правне државе, почива на универзалном демократском начелу: начелу природног права које свакоме поданику било ког суверенитета даје право на сигурност зајемчену законом који је једнак за све.
   
Ја нисам могао да бирам земљу у којој ћу се родити, али могу да бирам политичку идеологију којом ће своју земљу бранити. Моја идеологија је србска и демократска. Србска по рођењу, демократска по опредељењу.

    Држава од мене може тражити само оно што ми претходно да. Суверено остварујући своје право на слободу мишљења, али не било каквог мишљења, већ јавног мишљења, учествовао сам на сопствену и грађанску одговорност, на јавној расправи заказаној поводом усвајања нацрта Буџета општине Соколац, заказаној 21. новембра 2011. љета Господњег, а одржаној 13. децембра 2011. љета Господњег.

    Датуме не помињем случајно. Власт која је усвајала буџет општине Соколац, није била аристотеловска, демократска, већ се издигла изнад Закона о буџетском систему, и као таква постала је социјалтиранска.

    Наиме, наш законодавац у одредби члана 20. став 1. каже: „Календар буџета општина и градова је: 1. новембар - надлежни извршни општински и градски орган управе усваја нацрт буџета општине и града и доставља га Министарству“, а нацрт Буџета је дат на јавну расправу 13. децембра 2011. године. Надаље, „5. децембар - извршни орган општине и града усваја приједлог буџета општине и града за наредну фискалну годину“, а изршни орган општине Соколац 13. децембра 2011. године, још увијек није усвојио нацрт буџета општине Соколац, без обзира, и моралних и законских, што законодавац у члану 21. Закона о буџетском систему, утврђује императивном правном нормом: „Рокови из чл. 19. и 20. представљају крајње рокове у буџетском календару“.

    Јуришао сам на власт носећи умјесто копља, знање увијено у одредбу члана 74. став 1. тачка 3) Закона о буџетском сиситему, у којој се каже: „Новчаном казном од 500 КМ до 1.700 КМ казниће се за прекршај одговорно лице буџетског корисника, одговорно лице надлежно за буџет, те одговорно лице фондова: ако се у припреми и доношењу буџета не придржава одредби чланова 19. до 32. овог закона“.

И тада и данас се питам, пошто нисам добио одговор: „Хоће ли неко бити позван на одговорност за кршење поменутих одредби? Уколико је одговор одричан, онда молим општинске органе да нас обичне грађане, не кажњавају за било какве повреде закона јер закон је исти за све“.

Душан Дамјановић
Соколац