Руска „игранка“ тек почиње

Руси су се очигледно мало касно пробудили. Преспавали су цело урушавање бивших социјалистичких земаља, па разбијање и бомбардовање Југославије, Авганисатн, Ирак, цело „Арапско пролеће“ где су САД у серији рушиле владе лидере и „диктаторе“ – черечили Гадафија..., па се неминовно стигло и до саме Русије. Путин се нагло пробудио и сада оптужује САД да желе да владају Светом. Добро јутро Владимире Владимировичу – па они то и не крију, већ на томе раде интензивно, дрско, потпуно отворено, а све у духу њихове „демократије“.
Русија после распада СССР-а објективно није могла да се супростави западу у фактичком поробљавању земаља Источне Европе, односно увођења дириговане западне „демократије“. Поготову што су и грађани, несвесни шта им таква „демократија“ доноси, у тај много хваљени капиталистички систем желели да уђу одмах, и без размишљања. Утицај холивудских филмских лажи, где сви живе лепо и богато, направио је идеалну подлогу да су готово сви жељно чекали да у то медено царство што пре уплове. Царство није било медено али су све земље источног блока преко ноћи прешле у капитализам. И сама Русија је тај капитализам увела, и била дебело, као и сви остали опљачкана.

Капитализам и са њиме нова правила понашања су стигла, али су сви и даље наставили да размишљају социјалистички. Нико се није запитао како то да се на западу тако лепо живи а немају нафту, гас, рудна богатства, милионе хектара плодних њива… Флоскула тамо се много ради је само маскирна фраза за наивне – јер и у Мађарској, Пољској… се много ради (ко уопште има посао) али се врло тешко живи. „Нико да се сети“ да Бакингемска палата није изграђена од оног што је родило на енглеским њивама, већ од оног што је опљачкано по колонијама у Свету. Кад тих пљачки више не буде, на развијеном западу либерални капитализам ће се угасити, а стандард грађана ће бити бар пет пута нижи него што је данас.

Можда је Русија била слаба па није могла да реагује када је нападан Авганистан – али није морала да прихвати да под плаштом борбе противу тероризма и логистички у томе помаже САД. Незаинтересовано је посматрала како САД и Британија нападају Ирак, иако је знала да Ирак нема средства за масовно уништење – већ да је то само „игра“ како да се Ираку отме нафта. Знала је да Садам не помаже тероризам, да се не ради ни о каквом „диктатору“ - већ се у целој крвавој америчкој пљачкашкој игри понашала калкулантски, чекајући да нафта драстично поскупи како би за себе извукла профит.

Ако је Путин мирно гледао како једног по једног, наводно диктатора, у афричким земљама руше, а у ствари пљачкају те земље, логично је било да ће та експанзија силеџијства стићи и до Москве – да и ту направе „игранку“ и крупну пљачку. И велику „игранку“ ће Американци направити, јер за те сврхе конгрес је одобрио средства. Наводно 50 милиона, али обавештени кругови наводе 500-600 милиона. На дестабилизацију Русије запад ће потрошити и 5 милијарди јер ће из ње одмах извући 500, а касније и знатно више. То је начин западног размишљања и они на то гледају као на бизнис у који уложиш 5 милијарди (фиктивних и онако безвредних долара), а онда годишње из те земље извлачиш по 500 милијарди. Само такава нека крупана отимачина могла би да опорави посрнулу западну економију. Зато САД и водеће земље ЕУ неће жалити пара да дестабилизују Русију, а Путину на изборима загорчају живот, и ако могу прогурају за председника свог кандидата марионету - којом ће касније управљати и пљачкати Русију.Руски прокламовани став о немешања у унутрашње ствари других земаља на западу се схвата као слабост Русије – па ако сте ви слаби ми нисмо, и мешаћемо где год то можемо, а ето можемо и у самој Русији. И та игранка ће потрајати све дотле док се Русија не „пробуди“ и истим „демократским“ средствима почне да се меша у унутрашње ствари западних земаља. Правила либералног капитализма се спроводе у потпуности или се из тог система излази и улази у неки Кинески (данас најуспешнији), „где није важно да ли је мачака црна или бела важно је да лови мишеве“.

Русија је у СБ УН била уздржана кад су западњаци припремали окупацију Либије, а линч Гадафија посматрали су без озбиљног супротстављања том западном силеџијству. Русија није сматрала за потребним да неке мале земље заштити. Није разумела да је паметније, много јефтиније и ефикасније Американцима загорчавати живот у Либији него се од њених акција бранити у самој Русији. То што је Путин оштро критиковао САД због жеље да владају светом њих и не дотиче – они иду својим утврђеним путем и само их конкретне акције у томе могу спречити. САД су зато у Москву и послале као амбасадора Мајкла Макфола стручњака за „револуције у боји“ који се без много обзира, сасвим „демократски“ састаје са опозицијом, њеним лидерима и противкандидатима Путина, НВО организацијама, омладинским активистима… То је западна „демократија“ коју Руси очигледно нису разумели, а она подразумева сталну тежњу да се контролише и опљачка све што је могуће. „Добрих односа“ између богате Русије и запада нема и никада их неће ни бити, јер би то значило да запад одустане од основних одлика капитализма – опљачкати све што је могуће, а било каву конкуренцију уништити. Либерални капитализам подразумева сталну борбу гладијатора где само један побеђује и остаје жив. Према томе критике Путина упућене западу имају само празно-реторички карактер. Одбијање агремана или захтев да се Мајкл Макфол повуче из Москве значиле би нешто конкретно што САД много боље разумеју, дог би будућим амбасадорима дало до знања да се у унутрашње ствари Русије не могу мешати.

Србска политика

Путин оштро критиковао САД
због жеље да владају светом.

Руски премијер Владимир Путин оштро је критиковао политику САД оптужујући их да желе да владају светом и истовремено упутио индиректну поруку америчком амбасадору у Москви Мајклу Макфолу, који се нашао на мети критике руске јавности због „тајног” састанка с опозицијом.

МОСКВА – Путин је рекао да САД настоје да доминирају светом и да је инструмент који користе у испуњавању тог задатка оспоравање легитимитета унутрашњих политичких процедура које су усвојене у другим земљама.

Током данашњег гостовања на Политехничком универзитету у Томску, Путин је то изрекао у одговору на питање једног студента о разлозима негативног реаговања Запада на исход недавних избора у Казахстану, али тешко је веровати да није имао у виду и руске изборе, односно критике које су на њихов рачун упутиле САД.

„То је повезано са спољнополитичком доктрином САД. Они желе све да контролишу. Понекад имам утисак да САД не желе савезнике, него да су им потребни вазали”, рекао је Путин и додао да „то не значи да је све добро у Казахстану. Али то такође не значи да не треба да развијамо грађанско друштво, да не треба да осигуравамо слободу медија и да не размишљамо како функционишу наше демократске институције, где такође има много проблема”, објаснио је Путин. Он је додао да то „не значи ни да је код нас све лоше, да се ништа не развија, а не значи ни да је код њих све добро” - пренеле су Риа Новости.

Путин је оценио да САД „нису спремне да равноправно сарађују ни са Европом ни са Русијом”, наводећи да равноправна сарадња значи заједничко управљање што су САД „категорично одбиле”. „Све подвргавају сумњи и говоре да не задовољавате неке стандарде, а те стандарде они сами бирају”, рекао је Путин.

Танјуг

Амбасадор са дипломом инжењера
за „револуције у боји“

Пошто је крајем прошле године добио намештење, нови амбасадор САД у Москви 48-годишњи професор Стенфордског универзитета Мајкл Макфол (Michael McFaul),који је до сада био на дужности старијег директора за Русију и Евразију у Савету за националну безбедност САД, врло је познат, и то не само као иницијатор курса ка „ресетовању“ односа између Москве и Вашингтона.

Новопечени амерички амбасадор који одавно проучава Русију, који је написао двадесетак књига и велики број чланака о унутар-политичком животу Русије, истовремено има велико искуство у организовању „револуција у боји“ на постсовјетским просторима. О томе говоре његове монографије, као «Russia's Unfinished Revolution: Political Ghange from Gorbachev to Putin», «Popular Choice and Managed Democracy: The Russian Elections of 1999 and 2000», «Democracy and Authoritarianism in the Рostcommunist World» и«Advancing Democracy Abroad: Why We Should and How We Can» ,као и његова лична признања у току јавних наступа и на специјалним предавањима у Конгресу САД. Мајкл Макфол је био тај, који је припремао закључни извештај за америчку Агенцију за међународни развој, у коме се излажу специфичности рада са украјинским електоратом у предизборном периоду и у току избора 2004. године у Украјини, када је Виктор Јушченко успео да победи, што је била врло популарна тема међу америчким естаблишментом.

Нови посланик Вашингтона, који руски говори течно, до тада је више пута долазио и у Русију, и у Украјину ради проучавања мишљења различитих бирачких група и решавања којим ће се начином деловати на њихово расположење, а врло је активно учествовао и у изради и реализацији бирачких политичких технологија у земљама бившег СССР-а.

Према његовом јавном признању, америчке невладине организације потрошиле су на обезбеђење победе Виктора Јушченка у току избора у Украјини 2004. године укупно 18,3 милиона долара. Мада су ти избори давно отишли у историју, интересантно је пропратити како су и за шта су се трошили амерички долари у току припреме тих избора и процеса гласања.

Та средства, по речима новог америчког амбасадора у Русији, издвајана су углавном преко америчке Агенције за међународни развој и слата су преко пет различитих праваца за информационо-пропагандни рад међу украјинским бирачима, као и бирачким комисијама у Украјини. Како је говорио Мајкл Макфол, управо је тај новац одредио резултат „наранџасте револуције“ у Украјини 2004. године коју је Вашингтон поздравио са ентузијазмом.

По препоруци М. Макфола који је координисао све те новчане токове, њихов највећи део, конкретно 12,45 милиона долара или 68% од укупног износа, је отишло на мониторинг избора и активирање чланова различитих политичких партија које је требало да подрже кандидатуру В. Јушченка тако што би и саме учествовале на њима.

Наведени износ је потрошен на слање 250 посматрача из САД преко Бироа демократских институција и преко линије за људска права ОЕБС-а, који су сређивали рад у свим политичким партијама и међу водећим украјинским политичарима, као и анализирали предизборни процес. Део средстава је издвојен за финансирање свих „обласних координационих средстава“, чији је задатак био да прате предизборни процес и да „Централној радној групи посматрача“ преносе одговарајуће информације. Други део тих средстава је потрошен за финансирање „Комитета бирача Украјине“ преко америчког „Националног института демократије“. Тај Комитет је пратио украјинске масмедије, формирање цивилних организација за посматрање избора на лицу места и припрему посматрача у регионалној карики.

Амерички „Фридом хаус“ је уз помоћ „Националног института за демократију“ и „Међународног републичког института“ финансирао припрему представника грађанског друштва који би посматрали изборе, обезбеђивали излазност бирача, ширили предизборне агитационе плакате и материјале, а такође се бавили слањем у Украјину 1.000 стручњака међународних невладиних организација (НВО) ради мониторинга процеса гласања, између осталог, и слањем „активиста“ из Грузије, Пољске, Србије и Словачке. „Међународни републички институт“ је давао средства и за припрему стручњака за изборе из свих политичких партија које подржавају В. Јушченка, између осталог и за експерте за формирање међупартијских коалиција, миониторинг избора, планирање предизборних мера, обављање усмереног рада међу женама и омладином, као и аналитичаре који прате мишљење бирача.

„Национални институт демократије“ истовремено је издвајао средства за обезбеђење јединства у редовима свих партија које подржавају Виктора Јушченка, као и за побољшање координације међу бирачким окрузима на националном и регионалном нивоу. Део средстава је искоришћен и за припрему чланова партије чији су задаци били избор стручњака за рад са бирачима, анализа изборних процеса и контакти са масмедијима, као и експерата за оперативно пребројавање гласова.

„Америчка асоцијација бивших чланова Конгреса“ уз помоћ „Америчко-украјинског фонда“, је издвојила средства за припрему стручњака за обезбеђење контроле политичке ситуације у земљи уочи самих избора и у току њих. Рађено је и са сарадницима Службе безбедности Украјине. Циљ је био да се у њихове редове унесе раздор како сарадници те Службе не би учествовали у растеривању демонстрација бирача.

2,62 милиона долара је дато преко „Асоцијације за развој“ САД за округле столове на којима би учествовали представници Раде (парламента) и различитих државних структура, као и вођа украјинских НВО. Посебна пажња је посвећена повећању професионалних знања руководилаца изборних комисија. Специјални грантови су додељивани грађанским групама које су иступале за реформу изборног законодавства Украјине. „Асоцијација за развој“ је паралелно финансирала припрему сарадника изборних комисија, чланова партија и правника, који су били отворени симпатизери В. Јушченка, усмеравајући их да поведу рачуна о начинима појављивања „прекршаја и фалсификовања у току гласања“.

За подршку масмедијима који су агитовали за В.Јушченка издвојено је 1,13 милиона долара. Део новца је отишао на припрему новинара, на њихово навикавање на преношење предизборних кампања и изборе уопште. Специјални фонд који је отворен у амбасади САД у Кијеву („Фонд за развој масмедија“) давао је средства за подстицање појединих новинара и представника НВО као и одређених масмедија. Мајкл Макфол признаје да су специјални „грантови“ у исте циљеве додељивани и „неким другим западним амбасадама“ у Украјини. Део америчких средстава за рад с украјинским масмедијима у регионима је даван и преко ОЕБС-а.

1,12 милиона долара је искоришћено и за научно-истраживачке радове у вези са проблематиком председничких избора и за што шире увлачење потенцијалног електората да ради за њих. Та су средства ишла и за финансирање учешћа у предизборном агитовању локалних невладиних организација, за подршку при анкетирању јавног мњења по линији научно-истраживачких центара, за припрему посматрача на изборима и бројача из редова представника грађанског друштва ради анкетирања бирача по њиховом изласку са бирачких места.

Поделу одговарајућих средстава су координисале америчке НВО „Институт стабилних заједница“, „Национални фонд у корист демократије“, украјински фонд „Евразија“, као и специјално формирана у Амбасади САД у Кијеву „Комисија за питања демократије“ (она је додељивала средства за рад украјинских НВО, конкретно за ширење информација о току избора).

Посебна пажња је давана реализацији стратегије прекида прве рунде избора, уколико би се избори одвијали неповољно за Виктора Јушченка, тако што би се шириле тврдње о кобајаги постојећим „значајним прекршајима, који су констатовани у току гласања“. Припремом и ширењем дезинформација се бавило око 10.000 људи, углавном чланова „Комитета украјинских бирача“.

Најзад, 985 хиљада долара је издвојено по линији „Америчке асоцијације адвоката“ и „Правне иницијативе за земље Централне и Источне Европе“ ради повећања нивоа спремности особља за припрему бирача, као и правника, чланова партија и НВО ради постизања најпотпунијег могућег мониторинга у предизборној борби.

Интересантна је изјава Мајкла Макфола о томе да је победа Виктора Јушченка на изборима 2004. године била обезбеђена углавном на терет интензивног рада са украјинском омладином, за америчка новчана средства. 2007. – 2008. године Мајкл Макфол је активно искористио своје „искуство“ манипулације украјинским електоратом за организовање и обављање председничких и парламентарних избора у Русији.

17. маја 2007. у Комитету за међународне послове Представничке палате Конгреса САД одржана су специјална предавања на којима је донета одлука о стварању одговарајућег концептуално-аналитичког прилаза предстојећој предизборној кампањи у Руској Федерацији, а одређени су и облици и методе америчког утицаја у тој кампањи. За тај посао су позвани највећи амерички аналитичари и стручњаци за Русију, међу којима и Мајкл Макфол. Он је тада имао излагање са конкретним препорукама и практичним предлозима који су прихваћени за поступање управо по њима.

Сада, пред руске председничке изборе 2012. године, амерички експерти за администрацију САД припремају препоруке за пружање значајне финансијско-политичке и моралне подршке опозиционим партијама и појединим руским масмедијима. Формулисана је стратегија уско усмереног деловања на руске грађане који раде у владиним и другим државним структурама, који су изабрани у Државну Думу, а који имају и приватан бизнис.

Судећи према скорашњим Макфоловим изјавама, обзиром да ће он руководити амбасадом САД у Москви, он има намеру да у Русији прошири структуре за дијалоге о проблемима заштите људских права, обезбеђењу слобода масмедија, борби са корупцијом. Излажући своје погледе преко „Радио Слободе“ у јуну 2011. године Макфол је изјавио да се припрема да у вези са односима направи концепцију „ресетовања“, тако што ће у дискусију о проблемима демократије и људских права увући владу Русије.

Предлаже се да се на предстојећим изборима персонално подрже одређена лица која имају квалитете вођа, макар њихови погледи на рад и будућност земље били немушти. Посебно се као циљ поставља вршење активног пропагандног рада са грађанима, незадовољним политиком садашњег режима, као и са младима који су, према разматрању социолошких центара, представљали отприлике 60% учесника митинга у Москви, на Проспекту академика Сахарова, у децембру 2011. године.

Пошто је у Москву Мајкл Макфол сада стигао већ као дипломата, бивши директор Центра за питања демократије, развоја и власти закона на Стенфордскм универзитету, намерава да установи тесне контакте са руском „несистемском опозицијом“ са надом да ће онемогућити избор на председничку дужност Владимира Путина који, према социолошким анкетама, ужива значајну подршку бирача. У Вашингтону би желели да се на његовом месту нађе други кандидат, кога симпатише и Запад, и који се не би бавио борбом за интересе руске државе. Мајкл Макфол сматра да „извесне диктатуре“ једноставно нису у стању да развијају демократију и зато, сматра он, треба им помоћи, писало је 24.02.2011. године у „Њујорк тајмсу“.

Како сведочи Лери Дајмонд, један од професора на Стенфордском универзитету, који добро познаје Макфола зато што су заједно радили, Макфол ће у Русији да одржава линију у којој ће да „ истиче америчке вредности и принципе, као и да покушава да одржава и увлачи у свој рад различите социјалне и политичке снаге Русије“. О томе су 26.09.2011. писале новине „Стенфорд дејли“.

Позван да координише сав тај посао, нови амбасадор САД у Русији никада није осећао посебне симпатије према руској држави. Конкретно – он је више пута негативно говорио о садашњем председнику владе РФ Владимиру Путину, о чему је писао „Њујорк тајмс“ 29.05.2001. год., као и Мајкл Макфол лично у журналу „Форин Ефеарс“ (у јануару – фебруару 2008.) и у својим другим многобројним публикацијама.

Баш захваљујући иступањима Макфола највеће америчке новине су иницирале серију публикација које су биле усмерене да онемогуће успех Владимира Путина или, ако ништа друго, да минимизирају његову победу на председничким изборима у марту 2012. године. Свој главни задатак они и не крију: да се ослаби ауторитет В. Путина уколико на изборима победи, да се подрије линија руског руководства у вези са одлучивањем о најважнијим социјално-економским задацима, као и позиције Москве на међународној арени уопште.

Политичком портрету новопеченог америчког амбасадора који важи за другог руководиоца дипломатског представништва САД у Русији који није професионални дипломата, треба да се додају и такве његове одлуке, као што је његова активна подршка агресији Грузије против Јужне Осетије у августу 2008. године, а недавно – његови напори да се Русија искључи из процеса одређења будућности Либије после свргавања Моамера Гадафија у октобру 2011. године. Мајкл Макфол иступа такође против давања Москви правно обавезујућих гаранција да се против руских стратешких нуклеарних снага неће користити сила и средства противракетне одбране, као и против постизања са РФ споразума о формирању заједничке ЕвроПРО на узајамно прихватљивој и равноправној бази.

И последње. Крајем 2011. године Конгрес САД је за вођење активне антируске пропаганде пред председничким изборима у РФ одредио износ од 50 милиона долара, што је два пута више од износа који је у исту сврху био одређен 2008. године.

Та околност, као и постављење Макфола за амбасадора САД у Русији у периоду између парламентарних и председничких избора, даје довољно хране за размишљања о покушајима који немају краја, да се отворено и са више различитих позиција Вашингтон умеша у унутрашње послове РФ. На то, у суштини, САД и своде курс ка „ресетовању“ америчко-руских односа који је, како тврде амерички експерти, осмислио – опет, тај исти, Мајкл Макфол.

Џон Љуис