Ако ми србски не пишеш, немој да ми пишеш више

АКО МИ СРБСКИ НЕ ПИШЕШ, НЕМОЈ ДА МИ ПИШЕШ ВИШЕ понедељак, 29 март 2010 11:57


Честити Србин дипл.инж. Владимир Лепојевић, који је у деветој деценији свог живота , при сваком сусрету ме је нечим обрадовао и научио, па и писмености, по којој је далеко испред мене.  Толику љубав према српству, а нарочито толику бригу за србски језик и писмо, ретко сам виђао. Наводим само један пример како ми је душу огрејао. Као рударски инжењер радио је 1959.г. у Страгарима, па је познавао и запосленог радника који је био потомак Танаска Рајића.Овај му је причао да га је пре Другог цветског рата сваке године одвозила војска у Крагујевац на обележавање Крсне славе артиљеријског пука . Тамо би он био обучен у белу свечану униформу, и са сабљом о пасу посађен на коња приликом одржавања параде.Можда је потребно да подсетим данашње Србе : Танаско Рајић погинуо је на Љубићу у Другом србском устанку бранећи српске топове.
Драги колега Лепојевић искрено се радује што има и млађих људи који брину за србски национални интерес, па ми је недавно послао писмо са три прилога који би можда могли тргнути Србе на размишљање, опрез и акцију.
О каквом узорном карактеру се ради показаћу овим примером .
Осамдесетих година прошлог века одржаван је у Београду неки научни скуп, па је и он пријавио свој рад. Речено му је да је једино његов рад  исписан ћирилицом и да то није згодно, па би га морао написати на  латиници.Радије је повукао свој рад него да изда себе и српство.
Ево прилога :


СРБИЈА ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1915-1918.

... када је у Србији србско писмо – ћирилица било забрањено оружаном силом...

Поход против националне културе

„ Окупационе власти су преузеле правим поход против српске културе. У школама и надлештвимна забрањена је употреба србског писма и уведена латиница. У свим штампаријама ћирилична слова претопљена су у латинична. Цензори на поштама добили су изричита наређења да поцепају свако писмо или карту која би била написана ћирилицом. Забрана ћирилице у приватном саобраћају нарочито је огорчила грађане...

Један заробљеник у логору у Галицији писао је тим поводом 29.новембра 1917. године у Београд, , између осталог, и ово : „Маро, да ми пишеш србски, јер ја сам Србин па нека дође ма која држава у Србију, ја сам Србин и као Србин ћу да умрем ; ако ми србски не пишеш, немој да ми пишеш више“.



...Из библиотека су уклоњене све књиге у којима је третирана србска историја и све друге књиге  чији би садржај могао да подсећа Србе на њихово национално биће и патриотске задатке...       


Монографија Први светски рат, књига 2, стр.287/8
издање „Обод“ 1975. 



... када је у Србији србско писмо – ћирилица - било забрањено оружаном силом...

... И сав тај напредак отпочео је у кући, на којој је златним словима записано : Миша Анастасијевић свом Отечеству. Пре осам година тај су натпис скинули варвари, који су били притисли и спремали се да угуше и саму отаџбину нашу. Све што је ћирилицом записано било они су гонили и уништавали. Они су у њој гледали отпор, борбу, самосталност и државу. Они су бајонетима скидали натписе по улицама, мењали њихове натписе, брисали фирме, копали плоче по кућама, а наметали њима пријатељску предану и верну латиницу, која је значила покорност и самодрицање.

И ако би вам се поставило питање : ко су онда били најревноснији помагачи онога крвничког насиља, гоњења и мржње и најцрњи душмани србског племена, ви бисте данас исто тако били принуђени да ћутите, као што сте и пре осам година морали ћутати и трпети.

На Преображење 1925.      Коста Христић „Записи старог Београђанина“,
Нолит 1989


АМЕРИЧКИ ТЕРОРИСТИЧКИ БОГ ЈАНУС

„Политика“ је објавила 25.9.2001. Танјугову информацију о америчком списку терористичких организација.Да ли је тај попис потпун? Не верујем . Ево и зашто. 
У последњој години Другог светског рата, Ален Далс објављује амерички стратешки програм за терористичко уништење Русије ( у међувремену је „програмом“ обухваћено много више нација, посебно православних, словенских.) Због обавезе скраћивања текста, објављен у Информативном билтену превода ЦВНДИ Војске Југославије бр. 1/2001.г., сводим на следеће ставове:
1 )  За заглупљивање и отупљивање људи уложити све ( злато, сву материјалну моћ ).У људски мозак и свест посејати хаос и тако их приклонити лажним вредностима. Како ? Наћи своје истомишљенике, савезнике  у Русији.
2 )  Последице? Трагедија непокорног народа је неизбежна због губитка самосвести.Литература, позоришта,биоскопи – сви ће величати најнижа људска осећања.
3 )  Подржавати и величати „уметнике“ који ће наметати и продубљивати у свести људи култ секса, насиља , садизма,издајства – свега неприродног. 
4 ) Неприметно али стално исмевати часност и поредак представљајући их тако архаичним.
5 ) Све људске пороке : лаж, превару, пијанство, наркоманију, издајство вешто и неприметно наметати. 
6 ) Само ће понеко увиђати шта се догађа, али такве треба довести у неповољан положај, односно у предмет за исмевање.Тако ће се стварати поколења једно за другим.

7 ) Људе придобијати још у младости , зато главну пажњу усмеравати на омладину, изопачавати је, кварити, учити разврату. Од младих направити цинике и простаке – космополите. Коментар је сувишан.

„ПОЛИТИКА“, 29.9.2001. Умножи и дај другима !
Приредио : Немања Видић
 
ОКУПАЦИОНО ПИСМО И НЕВИЧНА РУКА.

ПОДСЕЋАЊЕ НА НЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКО ПОНАШАЊЕ ОКУПАТОРА


1.1.1917. године Управа Аустро-Угарског гувернмана Србија обзнањује забрану ћирилице у Србији, и у јавном и у приватном животу.

Марица Томић свом мужу Николи Томићу, ратном заробљенику бр. 45097 из окупиране Србије шаље дописницу на окупационом писму:


 
 
Београд 4.5.1917.

Драги Никола,

Ја ти пишем већ не знам колико пута, а од тебе никако ништа, ја мислим да се ти ниси случајно наљутио што сам ти истина већ више пута писала да ћеш да примиш новац, али ја сама видим да до сад ниси добио, могу да разумем по твоме ћутању али шта да радим кад немам али ево ти шаљем данашњом поштом 10 круна а од недеље ћу ти послати 20 круна кад се вратим ако да бог из села сад те млого поздрављам твоја Марица.

На сајту „Ћирилице“ Београд 29.3.2010. г. објавили смо чланак

https://србска-азбука/Отворена-Писма/ako-mi-srpski-ne-pises.html

у коме је наведен и овај пример односа према окупационом писму:


СРБИЈА ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1915-1918.

... када је у Србији српско писмо – ћирилица било забрањено оружаном силом...

Поход против националне културе

Окупационе власти су преузеле прави поход против српске културе. У школама и надлештвима забрањена је употреба српског писма и уведена латиница. У свим штампаријама ћирилична слова претопљена су у латинична. Цензори на поштама добили су изричита наређења да поцепају свако писмо или карту која би била написана ћирилицом. Забрана ћирилице у приватном саобраћају нарочито је огорчила грађане...
Један заробљеник у логору у Галицији писао је тим поводом 29. новембра 1917. године у Београд, између осталог, и ово :

„Маро, да ми пишеш српски, јер ја сам Србин па нека дође ма која држава у Србију, ја сам Србин и као Србин ћу да умрем; ако ми српски не пишеш, немој да ми пишеш више"!
 
Жељко Филиповић,
Повереништво Ниш,
Удружење Ћирилица