Заштита споменика културе
Заштита споменика културе и најновији политички напади на Митрополију Црногорско-приморску, који су свој „изговор“ нашли у наводном уништавању споменика културе, представљају исувише озбиљно државно, правно, политичко и стручно питање да би се преко њега лако прешло и његово рјешавање препустило искључиво режимским полит-комесарима, без озбиљног учешћа струке. Додуше, пуно учешће струке у једном тоталитарном режиму не можемо ни очекивати, јер је мало људи који ће се усудити да изнесу било какав став, па макар и уско-стручни и професионални, ако је тај став дисонантан са идеологијом режима и његовим тренутним интересима. С друге стране, донекле охрабрује чињеница, да ни онај мали дио професионалаца, који се декларативно или по положају могу сматрати „режимским“, није до сада у већој мјери подредио струку дневној политици, па фронт према Митрополији углавном држи трећи позив сумњивог знања и још сумњивијег морала.
Мотиве за кршење и изигравање основних уставних принципа – одвојености цркве и државе и једнакости пред законом – лако је наћи у арсеналу антисрпских шовинистичких расних теорија на којима почива политика актуелног режима, али они у овом моменту нису уопште битни. Битно је да су овога пута покушали да један постојећи, реални и велики проблем, који је постао проблем због неадекватног функционисања или потпуног нефункционисања државе – представе на некоректан, неистинит и правно сумњив начин као атак Српске православне цркве на државу Црну Гору. Дакле, Црква је крива зато што не функционише држава! Да ли је то заиста тако? Покушаћемо да сагледамо неке од аспеката ове проблематике. У даљем тексту, под термином „црква“ подразумијевамо све три признате религије у Црној Гори: Српску православну цркву, Римокатоличку цркву и Исламску вјерску заједницу. Разне секте, историјски неутемељене на овом простору и нису имаоци споменика културе, па се њима нећемо бавити.
Србија и Црна Гора
Од 1945. године до данас, у свим државама које су постојале на овом простору и у чијем саставу је била Црна Гора – заштита споменика је била у искључивим ингеренцијама републике и ни једна од надлежности из ове области није пренешена на савезну државу. Зато је стопостотна одговорност за стање споменика, законску регулативу, поштовање или непоштовање те регулативе на републици – НРЦГ, СРЦГ и РЦГ. У овој области Црна Гора је суверена од 1945., па не постоји ни теоретска могућност да се одговорност за стање споменика пребаци на неког другог – на савезну државу, или, што је у посљедње вријеме постало популарно – на Србију. Зато је државни статус Црне Горе потпуно ирелевантан за ову проблематику. „Стручне“ констатације да ће се стање споменика поправити кад Црна Гора буде „суверена“ је само изговор за нерад или политичка мућка која нема везе са заштитом споменика.
Заштита споменика културе
Постојећем систему заштите покретног и непокретног споменичког фонда и одговарајућој законској регулативи мало шта се са стручног и правног аспекта може приговорити. То је опробани систем који је у једном времену (до распада СФРЈ) углавном функционисао. Био је конципиран према потребама тог времена, према минималном или готово никаквом учешћу цркве у друштвеном животу и пресудној улози државе. Тај систем се практично распао почетком деведесетих година са распадом државе. Остала је законска регулатива коју углавном нико не поштује и институције које ништа не раде. У међувремену, са формалним и вербалним раскидом са једнопартијским системом, порасла је улога цркве, народ се све више враћа вјери и потребе цркве за обнављањем старих и подизањем нових објеката су се устостручиле. Да је држава имала најбоље намјере (а није), да је комплетан систем заштите функционисао (а није), држава са својим институцијама тај замах није могла да прати. Српска православна црква, Римокатоличка црква, Исламска вјерска заједница, држава, локалне самоуправе, приватници – сви имаоци споменика културе су у некој мјери девастирали споменике нестручним интервенцијама, рушењима, доградњама – мање из неке зле намјере, а највећим дијелом из незнања и објективне немогућности да добију одговарајућу и благовремену стручну помоћ државе и њених институција. Закон о заштити споменика културе је постао мртво слово на папиру које не обавезује никога, зато што држава није имала снаге, воље, знања и новца да ову област регулише на вријеме и на адекватан начин. Ту је можда на најгори начин дошла до изражаја негативна кадровска селекција и концепт „партијске културе“, чиме је знатан кадровски потенцијал Црне Горе практично преполовљен, а држава у старту онеспособљена да у сфери заштите споменика оствари минимум својих легитимних интереса. Покушати свалити сву одговорност за нефункционисање државе на само једну вјерску заједницу, не само да је елементарно некоректно и непоштено, него је и прилично глупо. Отварањем нових фронтова у рату цркве и државе, ништа се позитивно не може ријешити, споменици ће се све више и више девастирати, а онај прави политички интерес који стоји иза свега – насилно отимање имовине Митрополије Црногорско-приморске – не може се остварити политичким средствима. Ако се та политика жели наставити другим средствима, то већ излази из сфере заштите споменика и покушаја налажења законитог и ефикасног рјешења овог проблема.
Је ли држава одвојена од цркве?
Од Француске револуције до данас, један од кључних принципа устројства грађанске државе и модерних демократских цивилних друштава је принцип одвојености цркве и државе. На том принципу, бар формално и декларативно, почива и Република Црна Гора. Ако би се тог принципа строго придржавали, а морамо, ако не желимо да рушимо државу – црква нема шта да тражи у државном устројству, нити држава има икакво право да се мијеша у унутрашња питања цркве, укључујући и располагање имовином. Са тог становишта, читава бука око споменика почива на веома климавим ногама и нема одговарајуће правно утемељење. Једнострано „ограничавање права власништва“ је легитимно уколико функционише у једном заокруженом правном систему, али је потпуно непримјенљиво ако се највишим правним актом озваничавају два потпуно одвојена система, која се међусобно искључују. Колико црквени суд има надлежности над државним чиновницима, једнако толико државни апарат има надлежности над имовином цркве.
Наравно, у животу и пракси ствари нису тако једноставне, нити се могу посматрати искључиво црно-бијело. Ако држава има одговарајући интерес у сфери евиденције, заштите и валоризације споменичког фонда, који је дјелимично неспорно власништво цркве, која је опет стриктно одвојена од државе – како држава може да оствари тај свој интерес? Мијешањем у послове цркве без пристанка цркве, при чему ће кршити један од основних принципа на којима сама држава почива? Да у потпуности испоштује принцип одвојености цркве и државе и остави цркви да по својој вољи, без одговарајућих стручних знања сама ради са споменицима шта хоће? То су два лоша рјешења, нажалост оба испробана у пракси, и нису рјешења уопште. Право и једино рјешење, које није толико компликовано да га се баш нико досад није могао сјетити, за остваривање посебних интереса двије потпуно одвојене уставно-правне категорије, које се међусобно искључују, тамо гдје се интереси преклапају је СПОРАЗУМ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ. Споразум, за који прво мора постојати обострани интерес, обострана добра воља, међусобно признање и уважавање. Враћање на рјешења прије 1990. године, када је црква била одвојена од државе, али није држава од цркве, практично је немогуће. Још гори пут су политички напади на цркву, без нуђења било каквог рјешења и жеље за компромисом. Је ли Влада Црне Горе некад чула за термин СПОРАЗУМ? Да ли држава Црна Гора има воље да поради на таквом споразуму који би коначно ријешио многа спорна питања, па и питање заједничких интереса у сфери заштите споменика? Ако се фотеља Блажа Јовановића бар мало не примакне трону Св. Петра Цетињског, читава прича о споменицима културе заиста неће имати никаквог смисла.
У поплави свакаквих експерата, који 15 година спасавају народ и државу, могао би се наћи бар један који би погледао како су односи цркве и државе и заштита споменика културе ријешени у развијеним демократским државама. Сумњамо да ће послије такве анализе као рјешење понудити рат цркве и државе и прогон цркве од стране државе. Понудиће, вјероватно, споразум цркве и државе, а признаћемо им заслуге да су измислили топлу воду.
За све остале имаоце споменика културе, који нису одвојени од државе, држава има пуни капацитет да им пропише правила понашања. Чињеница да се девастирају и други споменици, који нису у власништву цркве, само потврђује тезу да није суштина проблема у цркви, него у држави, њеном систему заштите споменика и њеном односу према цркви.
Је ли Црна Гора грађанска држава?
Црна Гора је уставно дефинисана као грађанска држава. Зато је неприхватљиво и са правног, и са стручног, и са политичког становишта, да у сфери заштите споменика културе држава промовише било какве ексклузивне „црногорске“ националне интересе. Ако се држимо уставног принципа, сви „црногорски“ интереси имају исто право и важност као и „српски“, „хрватски“, „албански“ или било који други. Са стручне и професионалне стране, потпуно је свеједно да ли је неки споменик сакрални или профани, припада ли овој или оној националној или вјерској заједници. Неки споменици заиста имају неспоран национални или конфесионални печат и идентитет, али то за државу не смије да буде пресудно, нити држава има право да арбитрира или навија за било коју националну или вјерску заједницу, а посебно не да по „националном“ кључу рангира споменике.
Децентрализација
Под претпоставком да се у догледно вријеме одустане од непродуктивних политичких напада на цркву и да дође до одговарајућег споразума цркве и државе и дефинисања заједничких интереса и коректних правила игре, са постојећим системом заштите ствари се неће много промијенити. Постојеће институције – два завода за заштиту споменика културе и „велики газда“ у лику Министарства културе и медија објективно не могу да покрију одговарајућим системом заштите читаву територију Црне Горе. С друге стране, велики број локалних институција културе, којима би по природи ствари морала припасти улога најмање јединице заштите, за сада нису на адекватан начин укључене у систем. Каква рјешења ће се понудити новом законском регулативом – за сада не можемо коментарисати, јер је то сазнање резервисано за мали број привилегованих.
Ако држава крене у голу централизацију, само са циљем да локалне институције стави под своју контролу – систем неће функционисати, а донијеће и море нових политичких проблема. У крајњем, таква намјера би била не само неефикасна, него и антицивилизацијска и у супротности са свим модерним токовима децентрализације и афирмације локалних заједница. С друге стране, ако држава препозна интерес у заштити споменика укључивањем локалних институција као најмањих јединица заштите, које ће на ту улогу обавезати одговарајућом ефикасном и примјенљивом законском регулативом – то ће бити почетак рјешавања овог великог проблема на трајан и ефикасан начин.
Закључак
Покушали смо у овом тексту да дамо једно виђење проблематике заштите споменика културе у Црној Гори, са понуђеним рјешењима. Ово је област од највишег државног и друштвеног интереса, област у коју би најмање смјела да улази дневна политика. Објективно лоше стање споменика се може ријешити одговарајућом законском регулативом (уз гаранције да ће се та регулатива заиста примјењивати), строгим поштовањем уставних принципа, јасним разграничењима надлежности, укључивањем локалних институција као најмањих јединица заштите, досљедном децентрализацијом и споразумом цркве и државе у оним сферама гдје постоје заједнички интереси, уз обавезно гарантовање имовине и права власништва. Све остало је галама ради галаме или галама ради остваривања неких појединачних политичких интереса и у крајњем неће дати никакав резултат, осим продубљивања старих и стварања нових подјела.
- Извор
- Слободна мисао
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Модерни србски витезови, они који, поред прекопотребног јунаштва, у себи носе и исказују и другу племениту одлику витеза - чојство. То су, такви су, сви одреда, припадници 63. падобранске...
Строга правила облачења ФИДЕ довела су до дисквалификације Магнуса Карлсена на Светском првенству у брзопотезном шаху.
Председник Владимир Путин потписао је закон којим се отказује учешће Русије у Споразуму и Протоколу о Мултилатералном програму за нуклеарно и еколошко чишћење (MNEPR). Одговарајући документ објављен је у...
Од јутра стижу подаци о напредовању Оружаних снага Руске Федерације дуж железничке линије јужно од Покровска у правцу станице Чунишино. Ово значајно отежава украјинским формацијама одбрану Зеленоја.
РТ Балкан је доступан на каналу 655 на ИРИС ТВ и Супернова, платформама које припадају Телекому Србија
Остале новости из рубрике »