Један народ-утопија једног народа

Да ли је могуће да један народ генерише два сучељавајућа национализма? И да такав процес не подијели његово потенцијално јединствено историјско биће? Сваки покушај да се апстрактно доживи таква могућност је осуђен на лутање непроходном шумом контрадикције.

Један од карактеристично црногорских начина потврде тезе да Црногорци и Срби чине један народ јесте указивање на бројне породице у Црној Гори које су национално, језички и вјерски подијељење. Међутим, то више говори о успјеху једног пројекта, а о краху неких других него о валидном доказу за наведену тврдњу.

Не понирући у схоластичке дубине појма нације, јасно је да сем крвног сродства, националну заједницу прије свега описују заједничке духовне вриједности неспорног значаја. Однос према тим вриједностима рађа културни модел, имајући национализам као свој неизбјежни израз. Било да национализам доживљавамо као степен повишене националне температуре или као природну, дакле очекивану форму спољне идентификације, остаје чињеница да његово постојање јесте одраз постојања одређене нације. Иако логички постулати у Црној Гори имају незнатан учинак на њену стварност, морамо питати (не само на теоријској равни)– Да ли је могуће да један народ генерише два сучељавајућа национализма? И да такав процес не подијели његово потенцијално јединствено историјско биће? Сваки покушај да се апстрактно доживи таква могућност је осуђен на лутање непроходном шумом контрадикције.

Држећи се школске концепције да сваки национализам израста на тлу дефинисаног националног ентитета или пак прихватајући тезу Ернеста Гелнера да је национализам тај који ствара нације, а не обрнуто, тешко се може избјећи посљедица да Црногорци и Срби нису један народ.

Радикална супростављеност српског и црногорског национализма готово да дотиче асимптоту апсолутног. Не постоји ниједан сегмент од значаја за друштвени живот у Црној Гори, у ком није успостављен дубоко усијечен фронт у свијести Срба и Црногораца. Данас је буквално немогуће пронаћи тачку сусрета, заједничку вриједност од суштинске важности, појам према којем је очуван макар и сличан однос од стране ова два ентитета. Да ли постоји иједан други основ сем историјске инерције да овај колективитет третирамо као једну нацију?

Измјестимо ову расправу из њеног апстрактно-теоријског угла и спустимо је на ниво личног искуства. У мом најближем сродству су присутни људи друге националне припадности. То је чињеница коју сам због чудног призвука, интимно дуго оспоравао и доживљавао нестварном. На вријеме или не, схватио сам да није само у питању опречно вредновање друштвене збиље, набој настао у кључању политичких разлика. Постало је јасно да су дјелотворне разлике посљедица битно другачијег духовног садржаја наших живота.

Генаралан осврт на друштвену стварност, историју и њене поруке, оптика постојећих политичких процеса и будућих приоритета, различито валоризовање традиције, само су неки моменти којима се јасно раздвајају наше духовне магистрале. Помало неочекивано, подебљане демаркационе линије су успостављене и на пољу интимних одређења у којима национална припадност генерално нема одлучујућу улогу.

Такав је примјер књижевности, односно вредновању књижевних традиција. Ми одавно правимо другачији књижевни избор и то већ има сасвим јасну концепцијску дефиницију. У сировој и затупљујућој медијској агресији која се спроводи се у Црној Гори, а у сврху промјене њеног традиционалног идентитета, био сам принуђен да пратим све органске и неорганске промјене у коацерватима званим „нова црногорска књижевност“, „нова црногорска музичка сцена“, „нова црногорска економска школа“ ... Што због нападног рекламерства, што због недостатка талента за истраживањем преџивотних и преддуховних стања, за разлику од дијела моје родбине, нисам пронашао ниједну спону са тим свијетом.

На тај начин, престали смо дијелити књижевни, а слично и музички простор. Разлика није остала у нијансама, већ се изразила у категоријама. Временом су се раслојили и наши спортски афинитети. Иако осјећај пијетета за локални клуб као што је „Забјело“ има своје природно објашњење, а уз то и представља значку субкултурне препознатљивости, било је несхватљиво преселити сво значење и навијачку страст стечену са Звездом на Маракани на стадион преко пута Хемомонта. Међутим, свједок сам да су поједини успјешно обавили ову крајње компликовану трансплатацију. Нисам сигуран да треба честитати.

На крају, а по значају свакако на почетку, испостављају се непремостиве разлике у односу на припадност цркви и језику. У црногорском симулакруму гдје ниједној глупости није тијесно, дворски идеолози су се досјетили да питање назива језика и канонског устројства цркве рјешавају кроз призму људских права. Овај партијски институт, промовисан на неком главном одбору ДПС-а након 1997 године, поставио је врло високе зидове у црногорском друштву. Дио људи, индоктриниран једностраним и погубно тупим медијским садржајима, уз интерну партијску сугестију је лако, преко ноћи дефинисао ново име језику којим су говорили до тада, а слично и припадност цркви. Неочекивано или не, то је почело да живи у размјерама кад га више ни његови креатори нису у стању контролисати. Данас је то једнако дио друштвене збиље, колико и моја ријешеност да сачувам и његујем име језика у којем сам растао, односно припадност канонској цркви у којој сам крштен.

Значи, наши духовни свјетови су исувише удаљени да би се повезали тако лошом технологијом којом се служи црногорска власт. Национални избор, Србин или Црногорац, није више декларативно питање, није истицање историјских или неких других нијанси. То је избор другачијег духовног и културног модела међу којима нема много сличности. Што прије прихватимо кодове нове реалности, биће нам лакше пронаћи одговарајући комуникациони оквир.

С обзиром на његову природу, на темпо и тенденције, сигуран сам да је потпуна диференцијација српског и црногорског ентитета иревирзибилан историјски процес. Ми смо вјероватно међу последњим генерацијама које под истим породичним кровом имају дјецу различите националне, вјерске и језичке припадности. То ће се неминовно и природно временом раздвојити. Једина и према новијим историјским искуствима, готово безвриједна спона ће бити заједничко поријекло. Таквих примјера имамо у изобиљу у Црној Гори, а и шире.

Можемо заузети негаторски однос према овом процесу. Не признавати га, оптуживати Дрезден, Коминтерну и комунистчке идеологе, позивати се на историју, географију, поезију и математику. Уз мање или више сентимента према овом питању, ништа се суштински неће промијенити.

Српски народ има важан задатак очувања својих етничких и духовних обиљежја. Као први корак морају се дефинисати национални симболи. Вријеме је да се окренемо себи и престанемо неопростиво губити енергију убјеђујући људе друге нације, вјере и језика да међу нама нема разлике. За разлику од нас, они немају никаквих дилема, нити изражен осјећај амбиваленције.

Питање је какав одговор, националну стратегију припрема српска политичка елита у Црној Гори. Ухваћени у сплету међусобне зависти, себичности, а често у одсуству талента и визије, српски политичари бесомучно троше потенцијале сопственог народа. Умјесто конструктивног и одговорног приступа, обавезујућег консензуса, они су међусобне односе свели на звиждуке и добацивање са трибина у духу локалних доскочица.

У свему томе провејава утисак да је агресивно истицање разлика често мотивисано само затварањем такозване „цензусне“ изборне конструкције. То рађа неповјерење бирача у искреност њихових прокламованих представника. Отуд појава огромне апстиненције која већ има драматчне посљедице.

Вријеме је за политичку елиту која ће поврх остварења основних права, спријечити даљу девастацију културног простора српског народа у Црној Гори. Њена првенствена улога је у изградњи институција које ће бити брана поплави фалсификата и кич производа црногорске стварности. То је врста историјске одговорности коју очекујемо од нове српске политичке елите.