Права се освајају

Током преговора о новом уставу увјерили смо се, још једном, да владајућа коалиција уопште није имала намјеру да уважи црногорску реалност и да су за њу опозициони предлози необавезна козметика. Нарочито је дошло до изражаја упорно одбијање власти да се на разуман начин суочи са оправданим захтјевима политичких представника српског народа. На посткомунистичким пространствима, додуше, функционишу разне врсте дискриминације, али тако крупан прекршај - да се права трећине властитог становништва хладнокрвно бришу из правно-политичког поретка - заиста нигдје не постоји.

Српска листа је више пута истакла да би било праведно, поштено и мирољубиво да се нови устав прилагоди национално и конфесионално хетерогеној друштвеној основици, а не овако: да буде октроисан са очигледном намјером да својим дејством хомогенизује друштво по мјери тренутне парламентарне већине. Наишли смо на потпуно неразумијевање. Тренутна већина очигледно сматра да јој је све дозвољено и тиме извргава руглу саму идеју уставности као ограничавања и контроле владавине.

Овом антидемократском послу ми не желимо да дајемо привид легитимитета. Неке друге опозиционе странке постигле су споразум са влашћу која отворено крши елементарна демократска начела и спремна је да производи тешке друштвене конфликте. То је велики прекршај. и опозиционог фер-плеја, и демократије – јер је очигледна чињеница да Црном Гором не управља нормална, одговорна и смјењива политичка елита, већ групе организованог криминала које пустоше националну економију.

На удару црногорске власти данас се налази српски народ – није добро ако други народи подупиру тако очигледно насиље, рачунајући да ће им туђа штета бити од трајне користи. Ово не може бити ни трајан ни легитиман посао.

На унутрашњем плану, дакле, ствари су мање-више јасне. Имамо на дјелу директан и суров план постепене асимилације српског народа, који чини трећину становништва РЦГ, а лишен је уобичајених механизама правно-политичке заштите свог идентитета и својих животних интереса. У таквој ситуацији, наравно, политички представници српског народа обавезни су да своје дјеловање у потпуности прилагоде императиву и дугорочној стратегији опстанка.

Важан, можда и пресудан елемент те стратегије свакако представља однос тзв. међународне заједнице према српском питању у Црној Гори. До сада, међутим, сва наша настојања била су игнорисана или маргинализована, мада смо ми своју националну политику дефинисали у складу са најсавременијим међународним искуствима и стандардима. И поред свега, чини ми се да су на овом плану такође најбитнији упорност и ослонац на сопствене снаге, са напоменом да су представници српског народа обавезни да извуку поуке из онога што демократски Запад примјењује према земљама у транзицији.

А како ту стоје ствари, изванредно свједочи један од највећих ауторитета у овој области, канадски професор Вил Кимлика. Он каже: „Проста чињеница да се према неком народу поступа неправедно данас није довољна да би се задобила пажња и саосјећање Запада! Кад је Западу потребан савезник, као у случају Турске, он затвара очи пред рђавим поступањем према мањинама, чак и кад то има озбиљне импликације на међународну безбједност.“

Ево како он разматра, рецимо, приступ ОЕБС-а према територијалној аутономији: „ОЕБС је фактички подржавао територијалну аутономију у неколико држава: у Украјини (за Крим), у Молдавији (за Гагаузију и Транс-Дњестар), у Грузији (за Абхазију и Осетију), у Азербејџану (за Нагорно Карабах) и једно вријеме у Србији (за Косово). ОЕБС каже да су ови случајеви „изузетни“ и „нетипични“, али, колико се мени чини, једини начин на који су они изузетни и нетипични јесте тај да су мањине приграбиле власт противзаконито и вануставно, без сагласности државе! Сви осим Крима – оружаном побуном!“

Поента је дакле у томе што врста „националне правде“ коју неко добија зависи од врсте моћи коју неко упражњава! Другим ријечима, тамо гдје су мањине приграбиле власт, држава може само да пошаље војску (ако је има) и да започне грађански рат. ОЕБС их наравно од тога одвраћа и препоручује да се преговара о аутономији, да се успостави неки облик федерализма или консоцијације који пружа, post festum, правно признавање реалности на терену. Такав случај имали смо у Македонији.

Насупрот томе, кад год се нека мањина за своја права залагала мирним и демократским средствима, поштујући владавину закона, ОЕБС је био на страни већине, с образложењем да је најважнија стабилност и да не треба повећавати напетост у региону.

Да поновим: Уколико мањине приграбе власт, ОЕБС то награђује тако што изврши притисак на државу да прихвати неуобичајено висок степен аутономије; уколико већина одбија чак и да расправља о предлогу који је упутила мирна и закону привржена мањина, ОЕБС награђује већину тако што изврши притисак на мањину да буде „прагматичнија“!

Кимлика своју анализу овако закључује: „Добро би било када би ОЕБС савјетовао државама да прихвате снажне облике консоцијације, уз гаранције за коалициону власт и мањински вето у законодавству. То би заиста осигурало да мањина не може да буде прегласана у било којим кључним одлукама које се тичу њене културе и институција.“ Управо то је тражила Српска листа, а о квалитетима и успјешности тих рјешења у Белгији и Швајцарској писао је такође врхунски западни теоретичар, Аренд Лајпхарт.

Међутим, то ОЕБС не чини. Он само површно инсистира на скупу образовних и културних права која су веома ограничена по обиму, и која имају слаб правни статус, то јест могу бити игнорисана и опозвана.

Због ових очигледних недоследности и двоструких стандарда Запада, на Истоку је врло популарна такозвана игра чекања. Већина држава чека да уђе у ЕУ зато што сматрају да, кад једном буду примљене, неће више никад бити подвргнуте понижавајућем надзору мањинске политике, и имаће исту слободу као Француска или Грчка да се прогласе хомогеном централизованом унитарном државом. Мањине са Истока такође жељно чекају да уђу у ЕУ зато што мисле да ће тамо почети да добијају иста права као Каталонци, Шкоти, Фламанци, јужни Тиролци... Они уочавају да већина западних демократија омогућава територијалну аутономију, службену двојезичност, универзитете на мањинским језицима, и/или консоцијално право вета, и питају се зашто и оне не би добиле та права једном кад се нађу „у Европи“. Међународна заједница, дакле, врши притисак без искреног мијењања становишта било већине, било мањине, у погледу онога шта је заиста праведно. Тако се само одлажу сукоби.

По нашем мишљењу, чак и ако западне државе не могу, или не би требало да источним државама намећу „вишенационалнију“ концепцију државе, могу макар више да учине како би нагласиле да таква концепција представља нормалан и природан модел за мултиетничка друштва. То је оно што је у РЦГ тражила Српска листа, као легитиман представник српског народа. То није уважено, најављена је асимилација, и ми ћемо сада морати да се бранимо како знамо и умијемо.