Тајне кинеских гастарбајтера у Србији

Хране се искључиво националним јелима и од игле до локомотиве снабдевају цео свет. Ако постоји ико ко није пазарио макар једну ствар од Кинеза, онда је сигурно јео у кинеском ресторану. А само три деценије раније, сваког ко би рекао да ће припадници најмногољудније државе ускоро масовно продавати своју робу богатим и технолошки напредним Немцима, Французима, Американцима... сматрали би будалом.

Нема слободних дана

Почетком 90-их неколицина Кинеза стидљиво је крочила и на наше тло. Године 1998. било их је једва 30, а данас је њих скоро 6.000 изабрало Србију, читавих 7.000 километара далеку од родне им груде. Није непознат одличан однос који је политички врх некадашње СФРЈ неговао са вођама Кине. Председник Удружења кинеских држављана у Србији Јинг Донгронг каже да им је због пријатељства Мао Цедунга и Тита кинеска политичка елита годинама наметала причу о савршенству овдашњег система.

- Не зна сваки Кинез где је Канада, али нема оног који не зна где је Србија. Ваши филмови су популарни. „Битку на Неретви" и „Валтер брани Сарајево" могу да гледам сваки дан - каже Донгронг (33), који већ девет година ради у Београду. Довео је и супругу и имају две ћерке.

Међутим, Кинези су, пре свега, рационални. Овде су искључиво због пословних подухвата. Не крију да су гости на (не)одређено време и признају да су гастарбајтери. У Србију углавном долазе припадници средњег или сиромашног друштвеног сталежа са дипломом средње школе из јужне кинеске покрајине Ђе Јианг, која се налази између Хонгконга и Шангаја.

- То је традиционално трговачки крај у ком има највише гастарбајтера. У свакој земљи има Кинеза и кинеске робе. Да нисмо дошли овде, отишли бисмо негде другде. Шаблон је једноставан: или ћу ја бити тај који ће отићи, или ће то бити неко други. Боље је да то будем ја - објашњава Донгронг пословну логику својих сународника.

Иако признају да воле српску телећу чорбу и говедину, где год да су, остају верни својој традиционалној култури. Пиринач је и овде главна храна, а штапићи за јело и даље су главни прибор. Вредни су, упорни, али скромни и штедљиви. Годинама раде без дана одмора. Уторком, који се води као нерадни дан, сређују папире и магацине. Иако су стекли капитал, не иду на летовања или зимовања. Новац чувају за робу, проширују посао. Воле кола, па дозволе себи луксуз да потроше за добар аутомобил. На почетку освајања српског тржишта дешавало се да њих десеторо живи у двособном стану. Сада неки изнајмљују и луксузне куће од 120 квадрата.

Слабо излазе, окупљају се по становима. Иду на пецање, а Кинези који живе у Београду два пута седмично тренирају кошарку. Имају и дресове. У Кини су казина забрањена, па у Србији страствено прате фудбал и посећују кладионице.

Посета деци и роби

На првом месту им је породица. Децу рођену у Србији дају у интернационална забавишта или унајмљују бебиситерке. Када стасају за школу, воде их у Кину јер морају да имају класично кинеско образовање. Убеђени су да ће за 10 до 20 година кинески језик преузети лидерско место од енглеског због експанзије кинеске економије. Тамо их чувају родбина, бабе и деде, а родитељи их обилазе на свака три-четири месеца, када иду по робу. Да не би били раздвојени од деце, планирају да у Београду отворе школу и доведу наставнике из Кине.

Ћиу Пинг (35), који се трговином овде бави осам година, каже да сваки Кинез, чак и ономе ко му је шесто колено по сродству, има породичну обавезу да обезбеди све услове за почетак бизниса у новој средини. Иако су везани и чврсто се држе једни других, признају да и међу њима има ривалитета.

- Деси се, посвађамо се, али и ваши зуби загризу ваш језик. Ми смо овде с једним циљем, да радимо а не да се свађамо - брани своје сународнике Пинг.

Не жале се на пријем у Србији, осим што их често пресрећу локални мангупи који знају да Кинез код себе увек има кеш. Већина Кинеза су предузетници и дужни су да плаћају порез, пензионо, здравствено и инвалидско осигурање. Ипак, не планирају да остану у Србији и не занима их српска пензија.

- Ионако од ваше пензије не може да се живи, ни стан да се плати, једва се скрпи за хлеб и млеко за један месец - каже Донгронг.

Лече се у приватним клиникама, ретко у државним. Не могу да губе време на заказивање и чекање у редовима. Чим је болест озбиљнија, иду у Кину јер више верују традиционалној кинеској медицини. Не дозвољавају себи да умру у Србији. Ако се то ипак деси, кремирају покојника и пепео шаљу у Кину.

Не свиђа им се што у Србији ништа не могу да планирају, да крену у крупне инвестиције, јер им је боравак неизвестан, а услови пословања неповољни. Ипак тврде - човека где год да баците, он се снађе. Подсећа на српски оптимизам.

Визу продужавају свака три месеца, а такса је превисока

Ниједан Кинез у Србији нема наше држављанство. Није им дозвољено да имају два држављанства, па кад би узели српско, осећали би се као да су се одрекли сопственог идентитета. Друго, Србија споро напредује, није у ЕУ и силно их збуњују закони који се стално мењају. Зато, Зоу Ченке (30), који је у Србији пет година, каже да Кинезима није потребно држављанство већ сигурност. Има примедбе на продужавање боравка.

- Продужавају визу на три и све ређе на шест месеци. Такса за бизнис визу за предузетнике, а већина нас то јесте, износи око 20.000 динара. А сваки пут је неизвесно да ли ћу и на колико добити визу на основу предузећа које овде послује годинама - жали се Ченке.