СВАКИ ПОРАЗ ЈЕ ЈОШ ЈЕДНА ЖИВОТНА ПОБЕДА

Век у коме живимо је век изванредних техничких достигнућа и побољшања социјално економског статуса човека, али је истовремено и време које се карактерише фантастичним темпом, брзином промена и развојем међуљудских односа.
Живот нам намеће мноштво разних путевa, а понекад баш онај који изаберемо, мислећи себи најбоље, доводи до фаталних последица по нас.

Да ли сте некад размишљали о томе да је сваки пораз уствари још једна нова победа?!Да ли је истина да“ после сваке кише дође ново сунце“? Да ли постоји онај више познати пут на крају тунела обасјан неописивом светлошћу?... Да ли су ове реченице постале неостварен мит, или заиста имају неко значење наде, још једног буђења у ново сутра?
Можда је заиста сваки појединачни корак уназад, вредан још јаче борбе за новим и бољим  сутра и кораком унапред. Живот је изазов, али ми смо јачи од тог изазова, јер ми смо ти који га живимо, “не живи“ он нас, а то је изазов вредан борбе. Ми бирамо, ми освајамо, ми желимо, ми смо власници наших живота. Осмех је једина крива линија која исправља ствари, нажалост статистике говоре да се све мање смејемо, а смех и оптимизам је део здравог корачања кроз живот.

Смех руши све баријере, сви ми на планети Земљи смо различити али смех је оно сто нас спаја.. Али није увек баш све тако лако, зар не?

Дешавало се многима од нас да нам не да мира онај животни „снажни ветар“ са вртложним урнебесним, немилосрдним и грубим својим појавама. “Њега“ се сви прибојавамо, јер он нам улива страх и немоћ под кости. То је та негативна мантра која нас некад лукаво опкољава, не да нам  да достигнемо корак до излаза, до“краја тунела, до сунца после кише“... већ нас поносно вуче са собом све дубље и дубље. У борби ових јаких емоција,безнађа, проливених суза у очају стресних ситуација, ожиљака који говоре кроз наше боре, стегните чврсто своје песнице борите се јер ипак има наде... Ове речи су први корак у победи борбе негативних животних ситуација и нас самих... Ми живимо, зар то није довољан разлог жеље за борбом?! Постоји она добра народна „што ме не уби то ме ојача“, и има истине у томе... Нико од нас у сваком тренутку живота или у сваком сутра није само Богом дат , живот је заиста једна вртложна борба, која такође носи са собом и оне прелепе моменте правог хедонизма и мириса лепоте живљења.

Сваки пораз, јесте и наредни успех. Када се трудимо да „победимо“ пораз, победили смо једну препреку живота.

Психолози говоре да је и подстрек самом себи и борба са собом корак до победе, и већ бољи пут до циља , успеха и до самопоштовања.

Пролазећи улицама великог града, свакодневно срећем  гомиле убрзаних људи који стално негде журе, јуре...Онако како се колоритно осликавају у мојим очима сва та лица, тужних и срећних душа, видим да исто као и ти кораци и свако негативно, ветровито „време“ ће проћи... исто тако они не маре једни за друге, али под објективном лупом ми постојимо једни због других...Овде ћу подржати велике филозофе да човек јесте друштвено биће, створен да ради, гради, руши, прља, воли, па чак и да мрзи и да се са свим тим бори сваке секунде, сваког минута док пролазе године... Рецимо себи да можемо и успећемо, одредимо свој пут и стићићемо...

Песимистичке теорије и ставови поборника песимистичких теорија би овде оборили сваки исказ, али стоји још увек то да су оптимисти створили свет, који какав год да је сада, може бити  бољи нашим кораком ка већ још једној добијеној борби са животом.


....негујте дух, тело, своју љубав према себи и другима, улепшајте себи сваки секунд свог постојања, ширите алтруизам... волимо се писаним путем... ивана