Прича о војводи Вуку

О многим српским великанима, ратницима за слободу и одбрану отаџбине сазнавало се некада из народних предања, посебно народних песама, чији су садржаји били снажан подстрек у развијању родољубља. Народне су песме представљале снажан подстицај генерацијама наших очева и дедова да се идентификују са легендарним српским јунацима, почев од Милоша Обилића, Југ Богдана и девет, Југовића, Топлице Милана и других бројних косовских јунака. Њихова су имена вековима била присутна у свести српског човека, а њихов пример следиле су дуго њихове долазеће , што нажалост није случај са генерацијама новијег доба. Сретали су се Срби почетком 19. века  са устаницима предвођених Карађорђем. Деценијама су имена Станоја Главаша, Стевана Синђелића, Хајдук Вељка, Поп Луке Лазаревића и других српских јунака из тог периода, претходницима стварања слободне српске државе, представљала снажан подстицај њиховим синовим и унуцима да учествују у слободарским борбама, бунама и ратовима. Пуних петсто година, дакле, Срби, мада највећим делом неписмени, нису заборављали своје ратне великане, који су, иначе, потекли из редова тог неписменог народа. Јер, ти ратници су били обични људи, сељаци, занатлије, али и свештеници, који су у бојеве кретали нагоном родољубља и неописивом жељом за српском давно изгубљрном слободом.

Јунаке Првог српског устанка наследили су касније њихови потомци војујући у оба балканска и Првом светском рату. И у тим ратовима, који су крупним словима записивани у српској и светској историји, ницали  су ратници-колоси, понос српства и Србије. Сигурно је да нема Србина старије генерације који не зна ко су били војвода Степа и Путник, Мишић и Бојовић, генерал Штурм, мајори Гавриловић и Кирхнер и незаборавне четничке војводе: Војислав Танкосић, Јован Бабунски и легендарни потпуковник Војин Поповић – војвода Вук, командант чувеног Добровољачког одреда, освајача Кајмакчалана.

Тема овог прилога је управо војвода Вук, односно истоимена књига, аутора Николе Мариновића, која је недавно изашла из штампе у издању Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца. Вредност и значај књге огледа се у чињеници да о војводи Вуку, учеснику Четничке акције у Старој Србији од 1905. године, балканских и Првог светског рата, ниједна издавачка кућа у Србији није до данашањих дана нашла за сходно да, ако ништа друго, изда популарну публикацију о овм националном јунаку и родољубу. Јављало се, додуше, његово име у појединим чланцима посвећеним учешћу српске војске у  ратним збивањима током наведених ратова. Све је то, међутим, било спорадично, превише мало у односу на оно што је објективно заслужио прослављени војвода борећи се и положивши живот за добробит свог народа, за добро Србије и њеног потомства које га је, какве ли неправде и  ироније, готово потпуно заборавило. Заборав тим више боли истинске родољубе ове земље што је таквих људи, какав је био војвода Вук, све мање на нашим просторима. Једини светлији примери у новије време који су заслужили називе српских јунака, јесу мајор Милан Тепић и његов потчињени, војник Светислав Мирковић – херој са Повлена.

Одговор на питање: због чега је војводу Вука, посебно после Другог светског рата, почео озбиљно да прекрива вео заборава, ваља тражити у чињеници да је поратна историографија, руководећи се идеолошким разлозима, у први план истицали догађаје који афирмишу људе из редова Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије. На томе им, наравно, нико не би приговарао да, при томе, нису потпуно “заборавили” на људе какав је био не само војвода Вук, већ и многи свети српски ратници пре њега.

Ипак, захваљујући Удружењу ратних добровољаца, недавно је угледала светло дана књига у целини посвећена лику и делу војводе Вука, команданта доброовљачких одреда у оба балканска и Првом светском рату. Књга, поред осталог, како се наводи у рецензији др Вељка ђурића – Мишина, представља “леп пример пијетета према једном од највећих јунака новијег доба српског ратовања и историје, а с друге стране, ова је књига прва велика и достојна пошта том официру”. Посебну вредност књизи даје и чињеница да је писана без “патоса” и великих речи, што је иначе професионална одлика аутора Николе Мариновића, дугогодишњег новинара и публицисте из “Политикине” куће. То књизи даје поседбну драж и подстицај читаоцу да је  не испушта из руке до последње странице. Аутор се, такође, не устручава да цитира и оне савременике војводе Вука који о њему нису имали најбоље мишљење

Када је о војводи Вуку реч, посебно ваља истаћи његову улогу, и његових потчињених наравно, у заштити одступнице српској војсци приликом повлачења 1915. године долином Јужне Мораве. Борбама на Гаџиној пољани, наиме, успео је, да уз велике сопствене и још веће губитке нанесене непријатељу, заустави Бугаре и онемогући да пресеку пут српској војсци која је у то време била принуђена на попвлачење. Значајна улога његове добровољачке јединице припала је и приликом освајања Кајмакчалан 1916. године. Добровољци су, наиме, опет уз велике жртве, успели да после борбе прса у прса, збаце Бугаре са положаја на Кајмакчалану и тиме, како се говорило, отворе “Капију слободе” за предстојеће јурише. Војвода је, нажалост, управо ту, на Кајмакчалану, стављајући се на чело борбеног строја својих добровољаца, јуначки пао, доказујући да  није без разлога свсртан у ред српских Обилића. А како му се потомство одужило. Никако! О њему, као и многим другим српским јунацима, и данас нема  помена у уџбеницима националне историје. Наша деца у основним и средњим школама знају све о Вавилонцима и Асирцима, Персијанцима и Египћанима. Знају где се простирала Месопотамија, али многа од њих  не знају где се тачно налази Цер никада нису чули за Зебрњак, Мачков камен, Груниште  и многа друга места где  њихови прадедови и данас почивају у заједничким гробницама. Да није било Удружења ратних добровољаца и њихових потомака и поштовалаца, војвода Вук и српски добровољачки покрет у целини, остали би и даље велика непознаница српској младежи. Та непознаница, нажалост, и после овог издања обухвата доста широке размера јер је ова јединствена књига, због тешког материјалног положаја овог Удружења, штампана у скромном тиражо од само 500 примерака који ће највећим делом завршити у рукама потомака – синова, кћери и унука ратних добровољаца из Првог светског рата. Да је среће, више одговорности и осећаја просветних органа у Србији, књига о војводи Вуку морала би, ако ништа друго, да се нађе у свакој школској библиотеци. Жалосна је то, али и сурово реална констатација, јер би књиге са таквим садржајима, који изазивају снажне родољубиве емоционалне набоје, требало да се нађу у свакој српској породици.