Како се славио Божић у Москви

 Стотинама година главе породица на Божић и Нову годину покушавају да увере децу у то да су они Деда Мразеви, а жене – да они нису Деда Мразеви. У престоницама Москви и Петербургу је до краја XIX века сачуван обичај: 6. јануара увече се ишло по кућама са дугим штапом овенчаним звездом у којој је горела уљана светиљка, и славило Рождество Христово, то јест коледовало. То је био познати «занат» градске дечурлије која се окупљала у групама по 6-8 њих, бирала старешину који је обично носио штап и одлучивао у које куће у првом реду треба ићи и славити Христа. 
Пре него што приђу кући, намерно су гласно говорили и са звездом пролазили испод прозора, па онда лупали на капиџик или капију. Када би их домаћини пустили у кућу – певали су песме које се уобичајено певају од Божића до Богојављења, казивали божићне стихове, молитве и узречице. На пример: 

«Нова радост у читавом свету, 
Свету нам се јавио 
Бог цар, од деве Марије 
На земљи се родио. 
Дајте, певајте, 
Поиграјте, 
Дај вам Боже, 
Вама господи, 
Господским женама 
Скупа да сте здрави. 
Виват, виват, многаја лета». 

Понекад се репертоар сводио само на молитву у славу Христа, али су се у том случају посебно обраћали домаћинима: «Честитамо домаћину празник, свима вама здравља желимо». 
После тога су млади хришћани обично даривани божићним посластицама као што су комад гушчетине или слатког колача, медењаци и бомбоне. 
И они старији су волели да коледују. Момци и девојке из свих слојева престоничког друштва су се окупљали у бучна друштванца. Према сведочанству професора Снегирјева, почетком XIX века је «у околини Москве постојао обичај да се Бадње вече назива «коледа» и да се тада у саоницама вози девојка одевена преко топле одеће у кошуљу, и њу су издавали за Коледу». 
Заправо се у старини «Коледа» (или «Кољада») у Русији сматрала символом весника празника Рождества Христова. И московска младеж је одлучила да у буквалном смислу претпразничку атмосферу оваплоти у нежан девојачки лик. Испада да су у првој престоници већ одавно почели да бирају краљицу лепоте или, што би данас рекли, «Мис Бадње вечери»! 
Нису били с раскида да током Божићих празника поколедују и одрасли, озбиљни људи, поготово трговци. Али, они су се брижљивије припремали: најбољи коњи су упрезани у гиздаве саонице, стављане су «личине» (образине), док су куће у којима је предстојало слављење новорођеног Христа унапред биле познате. Та, већином се одлазило код родбине и пословних партнера, као и код московског начелства. «Христославци» су у доба пре Петра I примани и у Кремљу. 
Сачуван је, на пример, текст песме певане Ивану III: 

«Слава Богу на небу, Слава! 
Господару нашем на овој земљи! Слава! 
Да наш Господар не стари, Слава! 
Да његово бојено одело не дотраје, Слава! 
Његови добри коњи да се не улење, Слава! 
Његове верне слуге да не издају» и тако даље. 

Одрасли честитари за разлику од деце и омладине нису даривани слаткишима, већ су по правилу позивани за трпезу. 
Сматрало се за велики грех коледаре уопште не пустити у кућу и никако им се не захвалити. 
У Москви су на Божић такође приређивана народна весеља и забаве  ту су спадале омиљене вожње на тројкама и спуштање са брда на великим саоницама, игре «ледића» и «рибице» (својеврсне претходнице савременог фудбала у којима је улогу лопте играо велики комад леда и грудве). 

Забаве 

Песничења – на леду реке Москве у Замоскворечју (на Москворецком кеју, станица метроа «Третјаковска»). Хајка на бикове и медведе – иза Рогошке трошарине (станица метроа «Трг Иљича»). 
Народна весеља, игре, уличне Божићне представе: на Црвеном тргу, у Александровском врту. 
Вожња саоницама – Петровски парк, Марјин шумарак, Останкино, Сокољники. 

Куповине 

Одећа за сиромахе и «за маскараду»  Стари трг код цркве Ивана Богослова «што је испод белог бреста» (сада – Нови трг 12, станица метроа «Китај-град»). 
Топле плетене ствари – под зидинама Кремља, ниже Спаске куле према реци Москви (улица Ветошни ред). 
Тканине, поклони – низови (редови) дућана у Китај-граду (садашњи ГУМ – државна робна кућа на Црвеном тргу). Свеће – у дућанима Москворецке улице (станица метроа «Новокузњецка»). 

Престонички екстреми 

А још су Московљани волели призоре као што су песничења, «хајка» на медведе и бикове. 
«Хајка» је приређивана иза Рогошке трошарине у уређеној арени. Против дивљег медведа је обично извођен да се бори домаћи, како се тада говорило, «припитомљен», а често и специјално обучен борилачким захватима. Међу таквим медведима је било шампиона који су једним захватом спретно грабили свог шумског сабрата за задњу шапу и обарали га на земљу. Двобој је прекидан чим би живот звери био угрожен. Зато је хајка на бикове, довођене из кланица (које су биле смештене углавном на Таганки), извођена изистински – уз специјално обучене огромне медељанске псе (мастифе). На крваве призоре се окупљало до три хиљаде гледалаца који су покаткад правили нереде ништа мање од данашњих фудбалских навијача. А улогу специјалаца су играли надзорници-хајкачи који су са тољагама стајали на ивици сцене. Али, московска «корида» је средином XIX века после туче «хајкача» са «накићеним» гледаоцима забрањена. 
Зато су медведи током празника од Божића до Богојављења забављали народ у Сокољницима, Марјином шумарку и просто на улицама чак до 1925. године. Тада су из Јарославља довођене специјално дресиране животиње. Мечкар је бубњао, његов помоћник са дрвеном козјом главом на штапу је цоктао «козјим језиком», док се меда из све снаге трудио: кружио у игри, правио чучњеве, изводио разне трикове, а онда се клањао и обилазио публику са шубаром: може се рећи да је и он коледовао.