На ивици глобалног конфликта

Атмосфера у Персијском заливу постаје све ужаренија. Без обзира на упозорења Ирана, САД су изјавиле да настављају да појачавају групу носача авиона у региону. Стручњаци кажу да су стране само размениле претње и већ су се нашле у опасној близини почетка реалних војних дејстава.

Данас је завршена војна обука Ирана „Велејат-90“ у рејону Ормуског мореуза. Преко њега се одвија 40% извоза нафте у Европу и САД. Ирански војници су припретили да ће затовирти мореуз, на шта су Сједињене Државе муњевито реаговале: у рејон обуке уведена је ударна група на челу с носачем авиона John C. Stennis. У одговор на ово ирански главнокомандујући Атаола Салехи је запретио САД „непријатностима“ уколико се група буде повећавала и изјавио је да је његова земља спремна за „одбацивање свих претњи и да за то располаже свиме што је потребно“. САД су одговориле да неће прекидати операцију која је усмерена на осигурање безбедности и стабилности у региону. Засад дејства страна више личе на игру мишића, јер у ствари ни једној, ни другој страни рат није потреба, уверен је стручњак за Исток Борис Долгов.

Ирану није потребан конфликт са Сједињеним Државама, пошто не поседује довољну моћ да се у војном сукобу супротстави САД, које имају јаке савезнике – у сваком случају Израел. Што се тиче Сједињених Држава, у руководству ове земље постоји произраелски лоби, постоји и лоби другог типа, који заступа интересе људи, који не желе да се овај конфликт даље развија. И овде све зависи од конкретних одлука политичког руководства. Засад овакве одлуке о почетку војних дејстава против Ирана нема.

Америчке власти су уверене да се Иран одлучио на демонстрацију силе и претње под утицајем строгих међународних санкција. Шеф службе за штампу Стејт департмента САД Викторија Нуланд је изјавила да иранско руководство провоцира конфликте на међународној сцени како би скренуо пажњу својих грађана од унутрашњих економских проблема. То је прилично смела верзија: засад Иран успева да се супротстви санкцијама, али он покушава да спречи њихово појачавање, сматра Борис Долгов.

Уколико буде уведен ембарго на увоз нафте из Ирана – а то је оно чиме Запад сад прети – санкције ће се болно одразити на иранску економију. А док постоји увоз Иран добија валуту и прилично велика средства и зато може да се супротстави санкцијама друге врсте.

Ова ситуација је опасна због тога што у случају почетка чак и најнезнатније војне кампање у Персијском заливу овај конфликт у року од неколико дана може постати глобални. У њега ће бити увучене скоро све земље у региону. И то уопште неће бити рат свих против Ирана. Ова земља такође има савезнике, сматра старији научни сарадник Института за познавање истока РАН, Лидија Кулагина.

Регионалне државе су, наравно, против било каквих војних дејстава у региону. Зато ће што сва војна дејства, чак и делимична, чак и операције у којима учествују само авиони, представљати узрок узвратних удара Ирана, који ће погодити управо суседне земље. И овај рат ће се обавезно проширити на регион. Уколико се говори о земљама Персијског залива, њихов однос према Ирану је претежно негативан. Разлога за то има неколико. Као прво, то је шиитски проблем. Као друго, то је и нуклеарна политика Ирана. Ово изазива негативну реакцију. Међутим, низ других земаља, између осталог Турска или Либан, у случају почетка рата неће бити противници Ирана. Ове земље ће подржавати Иран, чак ће му и помагати.

Главни савезник Ирана је Сирија. Запад није задовољан политичким режимима обеју земаља. Прећутни циљ свих дејстава САД на Блиском Истоку остаје свргавање Махмуда Ахмадинежада и Башара Асада. Истина, засад ни у једној од ових земаља не успевају да активизирају „либијски сценарио“. Ово се у многоме дешава због тога што се ОУН и велики међународни играчи, као што су Русија и Кина и даље залажу против било каквих ратних дејстава против Ирана и Сирије. На пример, Кина је већ осудила нацрт закона који је Барак Обама већ потписао о новим економским санкцијама против Ирана. А Русија и даље инсистира на дипломатском решавању оба проблема.