Холмец није једини словеначки ратни злочин

Слободан Пантелић мучки убијен на караули Шкофије. Словенија је “неокаљана ратним злочином” ушла у Европску унију,  па ће зато свим средствима наставити  да негира како је на граничном прелазу код карауле Холмец приликом распада СФРЈ почињен ратни злочин, упркос познатом податку да су током лета 1991.године у Словенији  погинула 42 припадника ЈНА.

За снимак аустријске телевизије ОРФ ТВ, емитиван  марта 2006.године у срспким медијима, који говори о стрељању тројице војника ЈНА. Зорана  Јешића старог 17 година из села Сакуле код Панчева, Горана Малетића, 19 година из Новог Сада и Антонија  Шимановића, 18 година из  Јабланице(БиХ), словеначка влада тврди да је монтажа, и да не одговара стварном догађају. А зна се да су ова тројица момака покушали да се предају, држећи у рукама бели чаршав. Словеначки званичници негирају и изјаве госпође Неве Миклавич-Предан, председнице словеначког Хелсиншког одбора,  која наводи да се пре шеснаест година водила истрага која је била државна тајна, а тадашњи шеф криминалистичке екипе Драго Кос изјавио је да су Словенци противавионским топом гађали кров карауле  под којим су били војници. Кос је такође  навео да се тога дана: “водио витешки бој, и да није било ратног злочина, већ се радило  о потпуно нормалном сукобу”. Случну верзију изнело је тада и словеначко тужилаштво, али с обзиром да је аустријска телевизија  поменуте снимке на својим каналима емитовала пре  16 година, односно истиг дана када се догодило, у емисији под радним насловом “први ратни злочин почињен током распада СФРЈ”, сумња у званичну словеначку верзију присутна је од почетка. Поновно емитовање снимака аустријске телевиозије на српским медијима, серија текстова о тим догађајима,  прошлогодишње покретање преткривичног поступка од стране Тужилаштва за ратне злочине у Београду, нису се нимало допали словеначкој валсти, која се “забринула” да ће то покварити добре односе. Посебну забуну је изазвао бивши министар одбране Зоран Станковић изјавом да тројица војника нису  27. јуна 1991.године убијена на караули Холмец. Икао је овај случај неугодан за Словенију, ова држава датум догађаја на караули, 27. јун слави као Дан словеначке полиције, због тадашње погибије два словеначка полицајца.

Ратни злочин на караули Шкофије

Ако случај Холмец покушавају да “затуре” и да га избришу са списка ратних злочина  током распада СФРЈ,  Тужилаштво за ратне злочине у Београду не би смело да олако пређе преко ратног злочина који  је почињен на тадашњој југословенско- италијанској граници, код карауле Шкофија, 29. јуна 1991. године. Тога дана припадници словеначке територијалне одбране заробили су и метком у потиљак убили Слободана Пантелића, старог 45 година, капетана прве класе, из гарнизона у Илирској Бистрици, рођеног у златиборском селу  Шљивовица. Тада су убијени и Бранко Седлар, стар 37 година, грађанско лице на служби у ЈНА из гарнизона Ријека и  Османи Мехмедин, стар 21 годину, возача на редовном служењу војног рока из гарнизона у Илирској Бистрици, а родом из Македоније. Сва тројица су били у возилу “пицгауер” које су зауставили територијалци, на силу их извукли из возила и мучки ликвидирали, пуцајући им у потиљак. Након тога су територијалци исценирали сукоб и смрт ове тројице припадника ЈНА  “сместили” у борбену паљбу, да би се прикрио ратни злочин. Више од петнаест година и словеначко и српско правосуђе ћуте о овом случају ратног злочина. О овом злочину први је проговорио у својој књизи Успомене на почетку оружаног сукоба у Југославији 1991. године Конрад Колшек. Словенац Колшек је иначе  те године био командант Пете војне области са седиштем у Загребу, којој ј припадала и Словенија и познато је да су га Слоевнци одмах прогласили за издајника, а војни врх у Београду 29. јуна разрешио те дужности, а после три месеца је пензионисан. О убиству Пантелића, Седлара и Мехмедина, Колшек пише:
“Индикативан је извештај помоћника команданта за политичко правни сектор 13. корпуса, пуковника Мирка Вукановића који је у 11,30 часова послао службено надређеној  команди, пуковнику Предојевићу следеће: “На граничном прелазу Шкофије неочекивно су нас напале оружане снаге Словеније, при чему су изгубили живот капетан  1. класе Слободан  Пантелић, леш су нашли у каросерији, војник-возач Мехмедин Османи, нашли смо га у кабини возила, и возач-цивил чији смо леш нашли на каросерији. Сви су били убијени метком у потиљак. Њихова тела су накнадно убачена у возило. Ову тројицу пуковник Кртинић је 29.јуна 1991, године послао са карауле Шкофије на истоимени гранични прелаз, а извршена обдукција показала је да је “пицгауер” упао у заседу, а њих теројица са леђа хицем у главу ликвидирани....” написао је Колшек, а у истој књизи забележио је и следеће:
“За овом тројицом послато је појачање, оклопно возило које су словеначки територијалци гађали противоклопним ручним бацачем. Ту су још тешко рањена двојица старешина, који су превезени у Београд, али су подлегли ранама. Рањени су још два официра и један војник али су успели да се дочепају границе где су им у помоћ прискочили италијански војници....”, записао је Колшек. Ову верзију догађаја на караули Шкофије потврдило је и неколико сведока на једном рочишту у суду у Љубљани, међу њима је био и тадашњи председник општине Копар. Али, све је то било узалуд, јер званичној Словенији није стало до истине, већ да прикрије све случајеве ратног злочина које су починили њени територијалци.

Златиборац Слободан Пантелић, капетан 1. класе, био је ожењен Словенком, њени сународници су га мучки убили

Слободан Пантелић, мучки убијени капетн 1. класе ЈНА,  био је један од петоро деце Милеве и Обрада Пантелића из златиборског села Шљивовица. Завршио је Подофицирску школу и више од десет година живео у Словенији, у гарнизиону Илирска Бистрица. Ту се оженио словенком Маријом, са којом је добио сина Љубена. Повремено су долазили у Слободанову родну Шљивовицу. Припадници ЈНА и грађани Илирске Бистерице који су га познавали, волели су га и поштовали као часног човека. Слободанова родбина у Шљивовици за његову погибију сазнала је 1. јула 1991. године. Са тугом тих јулских дана  Слободанове старије  комшије у Шљивовици сећале су се како су њихови очеви и дедови током  Другог светског рата у своје куће примили словеначке породице протеране у то  време са својих огњишта. Крајем јуна прошле године, на петнаесту годишњицу од Слободанове погибије, разговарала сам са његовим млађим братом Милојком, који ми је између осталог причао како ће се он и још двојица Слободанове браће, Петар и Миломир до краја живота сећати како су ишли у Словенију јула 1991. године да нађу мртвог брата:
“Одмах по сазнању за Слобову смрт, кренули смо ка Словенији. Дошли смо до Сплита, а ту је требао да нас по договору са снахом Маријом чека један човек и да нас превезе до Илирске Бистрице. Сви смо били у црнини, чекамо. Хрвати нас са подозрењем посматрају, и један вели, сигурно су им некога уцмекали... Чекамо тог човека, нема га. Онда се снаха Марија јави, и каже, није га смела послати. Разумемо њен страх, носи српско презиме.. Борила се са собом... Накако дођемо до Бистрице. Зграда у којој је живо Слобо је под присмотром. Онда ми право одемо у гарнизон, одатле зовемо снаху да је питамо где жели да сахранимо Слоба. Каже, жели да  Слобо “остане” у Словенији, а у гарнизону нам саветују, терајте га у Србију, овде ће му скрнавити гроб... Успемо код  ЈНА да Слоба са телом  војника из Македоније буде пребачен у Београд, и сахранили смо га на Бежанијском гробљу....”.
Слободанов брат Милојко и ово ми је прошле године рекао: “Када смо у јулу 1991. године стигли у Илирску Бистрицу распитивали смо се како је погинуо наш Слобо, и сви су знали да је убије метком у потиљак. Његово тело и тела још двојице погинулих три дана су лежала на месту погибије, јер нико из ЈНА није смо да приђе, а када смо се у војној команди договарили око сахране, нисмо се смели истим путем враћати за Србију. Ишли смо преко Мађарске. Ето, видите, петнаест година како нам је брат погинуо, а ни словеначке, ни српске власти неће да открију имена Слобових убица...

Иако се према неким изворима знају имена убица припадника ЈНА на граничним прелазима Холмец и Шкофије, а с обзиром да Словенија не признаје да је на њеној територији током ратних сукоба почињен ратни злочин,  тешко је поверовати да ће Милојко Пантелић  из Шљивовице икада сазнати ко је убио његовог брата Слободана. Ипак, Милојко се нада да ће бити суђено убицама, јер каже, правда је спора, али достижна.... У процесу распада СФРЈ руке многих су остале крваве, али неки су успели брже-боље да их оперу, и да сакрију свој злочин, а Европа их је оберучке примила... Али, дела ратних злочинаца не застаревају...