Дневник Главашеве добровољке

Загреб – „Добро да ме досад нису убили, шта ти живот у Осијеку кошта. Педесет марака. Дрек, ако си Глави на пику, ни 50 марака неће добити онај ко те кокне.” То је 14. августа 1991. године у свој приватни дневник записала Невенка Месић, хрватска добровољка која је почетак рата провела у штабу Бранимира Главаша у Осијеку. Дневник је водила од 27. јуна до 22. септембра 1991. године и у њега записивала све што је видела и чула у то време, а ту је било свега и свачега, попут ликвидације Срба у дворишној гаражи при штабу, што је управо предмет суђења Главашу и његовој шесторици извршилаца злочина.

Приликом припремања процеса против Бранимира Главаша међу сведоцима саслушана је и Невенка Месић, али су њени одговори били неодређени и уопштени, некорисни за истрагу. Објашњавала је тада да се после 16 година не сећа детаља из тадашњих збивања. Међутим, пре месец дана – како се сазнаје из писања „Глобуса” – појавила се на вратима Државног тужилаштва у Загребу и предала им свеску у коју је записивала свој интимни дневник који тешко терети њеног бившег шефа Главаша за почињене ратне злочине. 

Одушевљена идејом да ће „бранити своју Хрватску”, чиме одишу прве странице дневника, убрзо је почела да уочава ону другу, тамну страну осјечких збивања чији су главни актери били Главаш и његови помагачи. Половином августа са пуковником Фрањом Чебићем и неколицином поверљивих бораца одлази у Загреб да Стипи Месићу (био је рођак њеног бившег мужа и добро је познавао) и Туђману исприча шта се збива у Осијеку. Тако је и било, а том састанку присуствовали су још Лука Бебић, Иван Векић, Фрањо Грегорић, Јосип Манолић и још две особе које није знала.

После више од два сата разговора Туђман је – како је записала у дневник – Чебића именовао командантом одбране Осијека, за Шекса поручио да га „не жели видети ни близу Загреба, а камоли Банских двора”, а Главашу „ако се не сабере – мењам га”. Те поруке је требало они да им пренесу, али су их дотични сазнали одмах следећег јутра, још док Невенка није ни стигла до штаба.

У Главашевом Секретаријату за народну одбрану Невенка Месић је остала до краја септембра 1991. године, а затим је са 17-годишњом ћерком (такође добровољком у ЗНГ-у) склоњена из Осијека у Загреб. Била је на ратишту на Банији, а затим у војним институцијама, да би 1999. године пензионисана у чину бојнице (мајор). Те године је на иницијативу ХДЗ-ове потпредседнице владе Љерке Минтас-Ходак у Ровињу основала центар за жене жртве рата, шира јавност ју је упознала када је наступила у емисији РТЛ телевизије „Мењам жену”, а поново за њу чула почетком ове године када је по анонимној пријави ухапшена под оптужбом за малверзације у ровињском центру за жене, где је председница Управног одбора. Тврди да јој је то било упозорење да не говори о оном што зна из Осијека. У осјечком суду су јој понудили да буде заштићени сведок, али је одбила сматрајући да ће лако бити проваљена пошто је било само три жене у тадашњем Главашевом штабу – његова секретарица Гордана Гетош-Магдић, која је оптужена за ратне злочине у случају „Селотејп”, и извесна Кека, која је кувала кафу и чистила просторије.

У свом дневнику Невенка Месић је, између осталог, описала и убиство Чедомира Вучковића испред гараже, што је гледала кроз прозор канцеларије. Толико се уплашила тога што је видела да је злочин описала тек пет дана касније и тај део дневника сакрила на тајно место. Тада је записала: „Ово ме може коштати живота. Ко нађе нека не ћути.”

Невенке Месић добро се сећа и Туђманов министар унутрашњих послова Јосип Бољковац (именован после Ивана Векића). „Сећам се да је долазила из Осијека у Загреб и говорила шта се тамо догађа. Све што је говорила постоји и у писаном облику и све сам проследио тамо где је потребно. Познају је и Јосип Манолић и Здравко Мустаћ. Сви је знамо, она је искрено рекла што се у Осијеку догађа. Зато је прогоне. Зато је убијен и Шабан Шабић, ратни командант осјечког насеља Југ-2”, каже Бољковац и напомиње да је Главаша штитио Гојко Шушак.

Кртице могу бити Бебић или Векић

Невенка Месић је 18. августа 1991. у дневник записала: „Око три сата иза поноћи дошао је Јазо и рекао ми да су ми покушали убити кћер. Заледила сам се. Питала сам је ли рањена. Ма не, казао је. Ела је у стану на Сијењаку, Ковач ће је одвести, буди без бриге. Добро је да је Глава за тај задатак изабрао дечка који је с твојом кћери ишао у школу. Сад је он нај... Ела је на сигурном, а и ти би требала главу склонити... Плачем. Вели ми Јазо да су су Шекс и Главаш већ ујутро знали све што смо испричали председнику, а кртице могу бити једино Бебић или Векић.”