Медијска брука и срамота

У организацији Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, веома се често одржавају, научни скупови, трибине и округли столови путем којих се, заснованим на научним истинама, афирмишу родољубље, слободарство и друге вредности којима се српски народ вековима поносио. Те и друге акције, посвећене обележавању значајних датума из српске националне историје, остају, нажалост, у немилости домаћих штампаних и електронских медија.

Иако је веома добро познато да рад наведеног Удружења почива на неговању и развијању слободарских традиција и патриотских осећања, медији упорно окрећу леђа тим садржајима који, иначе, у свим земљама и цивилизованим нацијама представљају неприкосновену светињу. У целом се свету, изузимајући српске медије, о историјској прошлости, ма каква она била, пише надугачко и нашироко, при чему се посебна пажња посвећује националним вредностима.

Уређивачка политика већине српских медија, међутим, одбацује сваку помисао у вези са објављивањем садржаја који треба младим нараштајима да усађују сазнања и схватања о нашој историјској прошлости. Људима који креирају уређивачку политику такви садржаји, изгледа, нису свети, јер их сматрају превазиђеним. По многима српска ратна прошлост, приче о патриотизму и слободарству, традицијама, људима попут Карађорђа, Стевана Синђелића, војводе Вука и многих других српских великана и јунака, нису предмети интересовања данашњег, савременог, човека. Прилози на те теме, како отворено говоре, не подижу тираже штампаних, односно гледаност и слушаност електронских медија.

Све се то наводно гледа кроз призму тиражности, што је у ствари параван иза којег се крију наређења и ставови оних политика и партија које стоје иза таквих медија и које отворено говоре да се треба оканити окретању у прошлост, већ се, без ње,  потпуно  посветити европској будућности. Нико, наравно, нема ништа против залагања за лепшу будућност садашњих и будућих генерација, али одрицање од прошлости равно је духовном геноциду над једним -  у овом случају српским народом. А такав духовни геноцид годинама у Србији врше медији о чему сведочи њхово (не) интересовање за догађаје чији садржаји итекако интересују сваког Србина у земљи, а несумњиво и у дијаспори. Ево и неколико конкретних примера.

Обележавајући годишњицу освајања Кајмакчалана у Првом свестском рату и погибију легендарног команданта Добровољачког одреда, мајора Војина Поповића – војводе Вука, Удружење ратних добровољаца је упутило позиве готово свим штампаним и електронским медијима у Београду. У Руском дому, међутим, где је одржан овај скуп,  осим петнаестодневног магазина “Одбрана”, ниједан лист, ниједна телевизија, чак и оне које себи самозвано додају назив “национална”, а гледаоцима се обраћају са: “Ваше право да знате све”, нису се удостојиле да бар протоколарно забележе сећање на људе који су исписивали најславније странице српске националне историје. Нису, међутим, медији били једини који су настојали да игноруишу и обезвреде акцију посвећену прошлости којом се српски народ од вајкада поноси. Њима се, нажалост, придружују и неке државне институције које би, иначе, требало да предњаче у подршци  сличним манифестацијама.

У конкретном случају, на позив да пошаљу представнике у Руски дом, оглушили су се, поред осталих, председник Републике, Влада Србије, Војска Србије, Војна гимназија, Полицијска академија… Подсећање на војводу Вука и његов Добровољачки одред, међутим, није пропустио Синод Српске православне цркве који је послао своје представнике и  чији је хор био један од учесника програма посвећеном српским ратницима и њиховом прослављеном команданту.

Удружење ратних добровољца, заједно са Војноисторијским институтом, организовало је у Централном дому Војске Србије дводневни научни скуп “Ратно добровољаштво на просторима Краљевине Југославије у Другом светском рату”. Тим поводом, свим штампаним и електронским медијима упућени су писмени позиви, телефонски позиви и обавештење преко Новинске агенције Тањуг о теми, месту и времену овог научног скупа. И на овом скупу, мада је реч била о теми о којој се први пут после Другог светског рата могло отворено и слободно говорити, ни трага ни гласа од представника медија. А свима је било познато да ће о добровољачком покрету говорити више од тридесет подносилаца извештаја – академика, професора доктора, доктора, магистара , истакнутих историчара и других научних радника. И овом приликом јавност није била у прилици да се упозна са истинским историјским драгуљима, о којима је наука изрекла свој суд. Вео тајне, када је шира јавност у питању, и даље је прекривао добровољно учешће људи који су у борбу против фашистичких окупатора кренули ван састава  Народноослободилачке војске и партизанских одреда. Научно је, наиме, доказано да су многи људи, без икаквих политичких побуда, већ из чистог родољубља, ступали и у јединице на чијем су челу били Дража Михајловић, Коста Пећанац и многи други челници јединица формираних на локалним нивоима. Јавности је, нажалост, остало непознато да су на скупу разбијени владајући једнострани и идеолошки обојени митови о добровољаштву на просторима Краљевине Југославије у Другом светском рату. Јер, без обзира што је наука раскринкала вишедеценијске историјске фалсификате о добровољаштву, они (фалсификати) и данас за већину наших људи и даље остају неприкосновене “истине”.

Примера попут наведених било је протеклих година много. Наши медији су, игноришући их, пали на испиту из етичких стандарда професионалног поступања  мада их на то, поред осталог, обавезује и Кодекс новинара Србије. Лишавајући читаоце, слушаоце и гледаоце ових и сличних садржаја, медији су, поред евидентне сопствене бруке и срамоте, нанели озбиљну штету и угледу информативног система Србије у целини. Охрабрујућа је једино чињеница што  Удружење ратних добровољаца, и поред тешкоћа материјалне природе с којима се суочава, успева некако да, у скромним тиражима додуше, штампа зборнике на теме које обрађује на поменутим скуповима. Ти писани материјали, ако ништа друго, остају као трајна вредност коју ће, можда, неке наредне генерације знати да цене.