Судбоносни дани

Ових дана, не само за мене, већ за цели српски народ најважније питање је Косово и Метохија. Поготово што сматрам а сада сам сигуран да је за ситуацију на Космету искључиво крива екипа која је дошла на власт 5 октобра 2000 године. Седам пуних година, владајућа екипа, почевши од 5 октобра 2000 године - Ђинђић и Коштуница, а после од 12 марта 2003. године Коштуница и Тадић, су кривци што су ћутали све до 28 јуна 2006. године и на тај начин допринели да се створи утисак да је вођство Србије сагласно са албанским захтевом о стварању независне државе Косова.

Тек од 28 јуна 2006. године чуо се глас водећих политичара Србије, посебно Коштунице, да је Косово и Метохија ‚било српско и да ће остати српско’. Додуше, и сами су признали да су мало са закашњењем подигли свој глас, јер је народ одмах после 5 октобра 2000. године с правом очекивао да ће вође изведене демократске револуције, а која је поздрављена са одушевљењем у целом слободном свету то одмах учинити.

Остатак српског народа на Косову и Метохији веровао је да ће престати најбруталније насиље започето са 10 јуном 1999. године од стране повратника Албанаца а уз њих придруженог шиптарског олоша из Албаније који су одмах започели са упадима у српске станове, куће и имања уништавајући све што је српско дајући им до знања да желе да што пре напусте Косово и Метохију.

Шта је српски народ очекивао?

Да се таксативно укаже на следеће:

Ад 1. Падом Милошевића веровало се да ће већ првих дана Ђинђић затражити прекид насиља и омогућавање српском народу сигурног живота, барем од УНМИК-а и јединица НАТО алијансе. Међутим, на највеће изненађење, насиље се наставило а глас Ђинђића а после и Коштунице се није чуо. Због тога су сви поверовали да Србију више Косово и Метохија не итнересује и да се српско вођство помирило са губитком својих вековних, историјских покрајина.

Ђинђић као и цела екипа са којом је дошао на власт, касније Коштуница и цела његова екипа, нису смели да ћуте јер су данима слушали приче водећих људи Европе и САД ‘да би спречили хуманитарну катастрофу милион Албанаца које је Милошевић протерао са њихових имања’, наредили бомбардовање наше земље и слањем НАТО јединица на Косово, да обезбеде Албанцима повратак на њихова имања.

Мада то није тачно, јер су Албанци бежали од бомбардовања, а треба истаћи оно што је најглавније: вратише се Албанци на своја имања са руљом шиптарских терориста из Албаније, који су за неколико дана избацили Србе из њихових станова, кућа и имања, примењујући све врсте насиља почевши од пљачкања, киднаповања до убијања, уништавајући све што је доказ вековног постојања српског народа на тим просторима. О свему наша штампа је писала али се није чуо глас наших представника у свету а поготово оних у ОУН-у да сада треба: ‘спасавати Србе од хуманитарне цатáстрофе јер их се жели пошто пото протерати са њихових вековних огњишта’.

Нико од наших (Председник, Премијер или Скупштина) није подигао глас да се то чује до УНМИК-а и Савета Безбедности, па чак се није тражило ни од представника страних амбасада у Београду да обавесте своје владе о тим насиљима. То је требало урадити приликом сваког шиптарског насиља.

Ад 2. Исто тако нико ни јенду реч није изговорио о случају Срба у Хрватској. Наиме, цели свет је данима слушао како Туђман и његови вичу “Срби су подигли оружану побуну против Хрватске чији су грађани. Хрватска има право да угуши побуну свим средствима и поврати суверенитет и територијални интегритет на својој територији, јер Срби никада нису имали своју државу на просторима Хрватске и никада је неће имати све док год буде последњег Хрвата’. Нису заборавили да и то подвуку!
Подвлачи се, нико баш нико, да подигне глас у има Србије! А, чији су грађани били Шиптари који су подигли оружану побуну против државе: такође треба да се подвуче да нико није узвикнуо да Шиптари никада нису имали државу на просторима српске државе.

То су две врло важне ствари и данас би била сасвим друга ситуација да се претходних година, када су дошли на власт да су са тим опште познатим чињеницама обавестили свет.

Ад. 3. Још 1217. године, круном римског Папе Хонорија II и 1219. године круном Светог Саве, Стефан Првовенчани, син Стефана Немање, оснивача династије Немањића крунисан је за српског Краља на просторима Косова и Метохије. У то време нико није помињао био какву албанску или шиптарску државу. Ако то нису знали државници из САД чија држава постоји свега 250 година, те их не интересују европске државе са својом хиљадугодишњом историјом, то знају политичари  и државници Европе који су поносни на прошлост својих држава а то је и случај са нашим народом.

Ад. 4. Сваки образовани Европљанин зна да су Србија и друге у то време независне државе на Балкану (Грчка, Бугарска, Румунија, Црна Гора) постојале све до краја XИВ односно XВ века, када су Османлије провалиле и окупирале целокупно Балканско полуострво уништивши све до тада велике, слободне и независне државе међу којима се поново подвлачи није било никакве албанске државе. У турским званичним списима (Дефтери) из XВИ века први пут се помињу шиптарска имена као становника у тим крајевима. Османлијско царство протсирало се скоро до Беча а Угарску са Пештом су држали скоро два века. То знају не само европске државе већ и цели свет.

Ад. 5. Питање Турака и њихове владавине на Балкану коначно је решено Лондонским уговором 1912/1913 године. Тада се први пут помиње албанска држава која је била створена 1912. године на изричит захтев Аустроугарске о Италије. Тада је решено питање граница између Србије, Црне Горе и Грчке и новостворене албанске државе. Граница између тих земаља није била предмет расправљања ни после Првог светског рата (1919. године), а ни после Другог светског рата (1945. године). Чак ни Резолуцијом 1244 није био доведен у питање суверенитет и интегритет СР Југославије.

Ад. 6. Треба указати да су наши одговорни државници даноноћно И одушевљено узвикивали: ‘Европо, Европо ми једва чекамо да нас примиш у своје редове!’ У томе се нариочито истицао председник Тадић. Изражавао је спремност да прихватимо сва правила ЕУ али никада и ни јендног момента није узвикнуо или боље рећи затражио од Европе да нареди Шиптарима да престану са насиљем над српским становништвом јер су и они део Европе.

Ако председник или премијер нису то урадили зашто то нису урадили њихови бројни саветници?

Ад. 7. И на крају то наше српско руководство требало је подсетити да нису на власт дошли захваљујућИ Европи или Америци и због тога треба водити рачуна ако не о своме онда о достојанству народа који је за њих гласао. Зато је потребно да избегавају љубљења са политичарима Аустрије, Италије који им у лице кажу да су за Ахтисаријев план који им отима покрајине које су биле колевка српске државности, духовности, историје И културе.

Никаква ‘фрустрираност’ Шиптара а чега се боје неке личности било са ове или оне стране океана неће уплашити српски народ јер он има историјско, боље речено вековно, искуство у борби за своју свету косовско-метохијску земљу. Ни један народ а поготово српски нема ни једног разлога да се одрекне своје историје која је била слободарска и на којој су се васпитавале бројне генерације српског народа.