Барбароса код Немање у Нишу

Стеван Немања у Нишу понудио Фридриху Барбароси помоћ од 20.000 српских војника у случају да немачка крсташка војска на путу ка Јерусалиму дође у сукоб са Византијским царством

Средњи век је у историји Европе велика епоха, која је створила темеље модерног света. Током хиљаду година (VI-XVI век) на просторима старе хеленске и римске цивилизације, али и ван тих оквира, нови народи обликују своје државе.

Додири Срба и Немаца припадају византијској фази српске историје. Држава Немањића се развијала под окриљем Византијског царства, које је вековима упорно бранило своје северне балканске границе на токовима Саве и Дунава.

Београд је био царска капија византијског одбрамбеног система у том делу Подунавља. Уз оближњу тврђаву Браничево (антички Виминицијум, данас Костолац), Београд је истовремено штитио важну европску комуникацију која је спајала просторе Средње Европе са Цариградом (Константинопољем), односно подручјем Блиског истока.

Путовало се обично из немачког Подунавља од града Регенсбурга низводно реком и копном преко Мађарске и Срема до Београда, односно Браничева, затим до Ниша преко Софије до византијске престонице на Босфору и затим даље до хришћанских светих места и Јерусалима.

Разнолики свет

Тим путем су вековима пролазиле војске, путници и намерници, трговци и ходочасници, појединачно и у групама, разнолики свет свих друштвених слојева из готово свих земаља тадашње Европе.

Уз поморске путеве, биле су неопходне и копнене комуникације. Тако је пут од Београда до Цариграда постао подручје сусрета западне и византијске цивилизације. Ту су се, у Поморављу, и Срби сусретали са странцима, у великом броју и са Немцима. Два света су се упознавала. Грчки и латински текстови писаца, расути крстови верника дуж пута по Србији, као и други предмети материјалне и духовне културе, неми су, а ипак речити сведоци о сусрету Немаца и Срба у VI и VII веку.

Средином VII века су успостављене прве политичке везе Србије са Немачким царством. У средњем веку се оне исказују, поред осталог, успостављањем сродничких веза владајућих династија односно утицајне властеле.

То су, у ствари, политички савези заинтересованих страна, добро позната пракса свих европских монархија онога времена. Тим путем кренуо је и српски владар, велики жупан Урош I још почетком VII века. Србија се отвара према земљама Подунавља. Једна његова кћи, Јелена, удата је за мађарског краља Белу VII 1129, а друга, Марија, за Конрада II из моравске гране чешке династије Пшемисловића (1134).

Чешка држава је тада била у саставу Немачког царства, а овим браком је Марија ушла у ред утицајне властеле. Њени потомци су имали запажену улогу на дворовима европских владара. Лик кнегиње Марије сачуван је на фресци у тзв. Краљевској капели у граду Знојму, у ктиторској композицији на тријумфалном луку апсиде.

У сјајном романичком сликарству ове капеле, у галерији ликова чешких владара, одавно је запажен утицај византијске уметности. Узори су тражени у Регенсбургу, Италији или другде. У ствари, српско порекло ктиторке непосредно указује на изворе тог утицаја.

Део завичаја пренеле су европске владарке српског рода у нову средину. Тај утицај се препознаје не само у зидном сликарству, него и у минијатурама појединих рукописа, у култовима светитеља, чак и у архитектури у земљама католичког света у којима су потомци српске владарске породице провели свој животни век. И том времену, нимало случајно, припадају савезништва која Срби, посредно или непосредно, успостављају са Немцима (породица Велфа, Фридрих I Барбароса и други).

Епоха крсташких ратова је велика и стара тема европске историје. Много се писало о широком сплету узрока који су довели до покретања великих маса људи према хришћанским светилиштима на Блиском истоку, о верским, али и политичким, економским и другим подстицајима за такве подухвате који су се дубоко урезали у историју Запада и Истока.

Крсташки походи

То су добро познате теме, које имају и ширу позадину. У сваком случају, мање је позната балканска и посебно српска компонента тих крупних догађаја. Она објашњава и неке чињенице српско-немачких односа у ЏИИ веку.

На вест о паду Јерусалима у руке муслимана (1187), у Западној Европи је објављен Трећи крсташки рат против неверника на Блиском истоку. Позиву на рат одазвали су се највећи владари Европе, немачки цар Фридрих I. Барбароса, француски краљ Филип II и енглески краљ Ричард I.

У јеку припрема за предстојећи поход (1188), немачки владар је одлучио да користи копнени пут према бојишту, дакле пут преко Будима, Београда, Ниша и Цариграда. Сам цар Фридрих I је добро познавао тај пут и прилике у тим земљама. Он је тим путем прошао још као млади баварски војвода у саставу немачке крсташке војске 1147.

Дипломатска преписка

Немачко посланство је 1188. упућено у Србију на преговоре са Стефаном Немањом (1166-1196) о условима пролаза царске војске. Узвратно посланство српског владара стигло је крајем 1188. у Нирнберг. Немањини посланици су предали писмени одговор српског владара и обећали да ће цар најсвечаније бити дочекан у Нишу, граду који Немања намерава да претвори у престоницу своје државе.

Тада су уговорене појединости пријема великог госта и његових пратилаца, односно војске. Размењени су уобичајени дарови и посланство се вратило у Србију. Догађаји су се одвијали у уговореним оквирима.

Крајем јуна 1189. немачки цар је боравио најпре у Београду, и затим се преко Браничева упутио ка Нишу. Ту га је крајем јула дочекао Стефан Немања заједно са братом кнезом Страцимиром и одабраном властелом. Преговори су почели 27. јула.

Србија је тада била у рату са Византијом. Немања је свог угледног госта упознао са токовима борби и резултатима успешне офанзиве српске војске. Изразио је намеру да борбе настави и прошири у даљем току операција. За то му је био неопходан савезник, јер се знало да је Византија такве покушаје увек успешно сузбијала.

Стефан Немања је немачком цару понудио војну помоћ за случај да у даљем походу према Јерусалиму царска војска дође у сукоб са Византијским царством. Извори су забележили да је он понудио 20.000 ратника у том случају.

Трајно савезништво се у средњем веку успостављало вазалским односима и Немања је такав однос понудио Фридриху I у Нишу, записали су немачки пратиоци царског похода. Пошто у тај мах цар није био вољан да отвара непријатељства против Византије, прихватио је само део Немањиних предлога.

Успостављено је „пријатељство“ и склопљен је један споразум, казују извори. Споразум се односио на брак између Немањиног синовца Тољена, сина хумског кнеза Мирослава и кћери грофа Бертолда IV од Андехса, утицајног царевог пратиоца и сродника, иначе предводника ратоборног дела немачке властеле који се залагао за отворени рат с „грчким краљем“, како су на Западу често називали византијског цара.

ГАРАНТОВАНА ПРАВА

Најстарије познато рударско насеље Немаца налазило се у Брскову (Црна Гора) и тада се помиње први саски кнез Фрајбергер, затим Хенрих Немац „из Брскова“, како је наведено у једном документу. Отада они развијају производњу сребра користећи познато богатство српских рудника.
Правни положај досељеника био је одређен владарским повељама које су гарантовале слободу кретања и рада, повластице у коришћењу природних богатстава, међу осталима и шума, право на управну и судску самоуправу, слободу вероисповести и друго. Тако су образована њихова насеља на Руднику, Рогозни, Голији, на Копаонику, у Новом Брду и другде.

САСИ

Врло значајну улогу у привредном развоју Србије имали су Немци, који су на позив српских владара дошли у земљу. У оно време су их називали Сасима (Саксонцима), иначе добро познатим стручњацима за производњу племенитих и обојених метала.
Прва њихова насеља помињу се у XIII веку и судећи према распрострањености трагова њихове делатности у називима места, потока и насеља, било их је у готово свим важнијим рударским областима оновремене српске државе.

САСВИМ ПОСЕБНИ ОДНОСИ

Од свих народа с којима је српски долазио у додир, односи са Немцима су сасвим посебни, јер су се кроз историју наших односа смењивали периоди када су они били више него добри, па до оних који су представљали најсуровије међусобне обрачуне.
Ипак, мало је познато да су Немци за Србе били од изузетног значаја и да су кроз дуг историјски период битно допринели нашој афирмацији, привредном и другом развоју.
Овај фељтон заснован је на историјским чињеницама о којима су говорили наши најистакнутији научници, а на читаоцима је да из текста који ће прочитати, сами донесу свој суд.