Москва 30-их година очима кћерке америчког амбасадора

 Јануарско јутро 1937. године. Емлин Дејвис са својим оцем, амбасaдором САД у СССР Џозефом Дејвисом (филм "Мисија у Москви" снимљен по његовој књизи о службеном путовању) и маћехом, прелази руско-пољску границу.

 За неколико сати ће она бити у Москви, где ће директно кроз прозор служебне лимузине направити своју прву фотографију.  Сада је за госпођу Дејвис тај кадар – успомена на упознавање са Москвом, а за њену кћерку Миу Грожан - повод да покрене велики истраживачки рад. Она на предавања у Москву долази скоро сваке године, говори, како се из позоришног критичара, преобратила у графичког дизајнера, који мало по мало обнавља фото-колекцију своје мајке.

 Сада Емлин има 95 година, живи у родном Кентакију, који скоро не напушта. Као и раније, воли лепу одећу и прати путовања кћерке Мие преко Skype-а. За колекцију фотографија своје мајке је Миа сазнала тек пре пет година. Испоставило се, да је за саму Емлин, огроман фото-архив био тек илустрација, за записе у дневнику. Емлин је била веома млада, да би схватила, колико скупо су је могле коштати неке од фотографија, снимљене на омиљеном "Лејку". Она је недуго по доласку у СССР напунила 20 година.

 "До данас то не могу да разумем. Уопште немам представу, како јој је то успело: девојка са фотоапаратом у рукама би дефинитивно привукла пажњу чекиста. Она не само да је сачувала своје фотографије, него чак и оне, које је направила њена сестра. У албуму су и улазнице за  Бољшој театар, много разлгедница, сакупљала је и желела да стави на платно буквално све", - говори позоришни критичар и графички дизајнер Миа Грожан.

 На малом острвцу америчке земље, недалеко од Арбата, се Емлин одмах заљубила. У резиденцији амбасадора "Спасо-Хаусу" је она први пут срела свог будућег супруга, лепог инжењера из Белгије, научила руски захваљујући свакодневним лекицијама мадам Гончарове, сазнала, шта значи "ићи на дачу" и како мирише права руска пећ. Она је 1937. године толико силно желела да запамти Москву, да је изгледало као да су и кремаљске звезде, за чије фотографисање се морало добити посебно одобрење, саме падале у објектив фотоапарата. 

На једној од њених фотографија се амбасадор САД у СССР Џозеф Дејвис налази са леве стране. Иза њега се једва види Кремљ. Опет тајни објекат и опет је при снимању помогла брзина: сви запослени амбасаде стоје испод лука, што значи, на територији САД, а тамо забране фотографисања не важе. Сада би рекли: очеви гени. Чини се, да нико од самог Дејвиса, није боље знао тајне опстанка у Совјетском Савезу.

 О свом животу у Москви је Дејвис скоро увек говорио са одушевљењем. Још је сам Јосиф Стаљин, амбасадору дозволио да излази у Фински залив на сопственој јахти и тако допуни породичну колекцију фотографијама из Ермитажа. Међутим, чак и уз те "специјалне односе" Дејвисови су у престоници провели тачно половину амбасадорске службе – 9 од укупно 18 месеци. Честа путовања у Европу су била једине могућности да се напусти стан, буквално испуњен прислушним уређајима.

 "Бубице су биле по целој амбасади, и то не само по америчкој. Све амбасаде су прислушкиване", - говори Грожан.

Дипломатска школа шарма, мудрост или просто срећа. Своју "мисију у Москви" да одагна затегнуту атмосферу, створену између две земље, је амбасадор Џозеф Дејвис, наравно, испунио. Али више није желео да остане у земљи Совјета. Убрзо пошто је одликован највишим совјетским орденом Лењина, Дејвис је са породицом напустио престоницу.

 На данашњим фотографијама, које је урадила Миа, је сасвим друга Москва, скоро непознат град за Емлин. На питање, да ли мајка зна, како данас изгледа руска престоница, Миа одговара: "Видите, њој је 95 година. Последња ствар, коју желе људи у тим годинама, је да прате промене".