Писма другу Милу (Писмо број 1.)

 

Едиција „Писање уз вјетар“ бy Зоран Јанковић; 15.12.2011

 

***

 

А очи се не могу офарбати као коса. Полако пишем, рекох, јер сам чуо да ти више писма не чита онај фрфљави и фрљави Перо Симић. Џабе му што је новинар сто година кад никад није научио изражајно читати. А и не чита Ти онако како јесте написано. Измишља. Импровизује, да Теби угоди. Зато Ти писма сад читаш сам, а и ја Ти, зато, сам и полако пишем. Да можеш полако читати.

 

Послао бих ти и пара у писму, али сам се сјетио тек пошто сам га затворио. А не знам ни одакле ми. Јер паре нису проблем, пара нема! Женин минималац и мајчина пензија отишли су нам на режије и подмиру и нисмо све ни исплаћали. Понешто смо узели и „на фишек“. Требало би да пошаљем оној старијој, на студијама што је, коју марку, а не знам како ћу. Ти добро знаш да ја, иако имам скраћенице и испред и иза имена – не радим. Шта, не знаш? Па како не знаш кад си ме Ти без посла оставио. И нико више не смије да ме прими. Од Тебе не смије!

 

Но, нека те све ово не сикира, имаш ти и преча посла: структурни дијалог, па евроатлантске интеграције, па аутопутеви, лобирање и лудирање, администрације и зајебанције, Копање, Бобари, Станковићи, Антонићи… дјеца на студијама по Кипру и Милану… није теби ни мало лако. Немој се само сикирати, молим Те. Матере Ти, немој. Ако Ти запне за шта, само кажи. Ту смо, наши смо. „Зови, само зови, сви ће соколови…“! Само јаши сви смо наши. Продаћемо ми нешто из куће и дотурити Ти. Ми, Јанковићи. Ако ништа друго дићи ћемо кредит за тебе а на наше име.

 

А Ти нам настави, онако лијепо како само Ти умијеш, да хандриш ону Сарајчад; да им пркосиш Републиком Србском; то је нама најважније. Ништа нам битније од тога нема. Кад их оно Ти караш нама је срце ко Требевић. Скупа с предајником. То нам је душевна храна.

 

Мало су нам проблем ове дуге зимске ноћи; година прође ноћ никад, никако да сване, а цријева крче, али… нема везе. Гледаћемо РТРС по свуноћ. Бањалучко а наше. А на прољеће ће трава да озелени. Ако зимус не заплати сво коријење.

 

Извини што Ти не персирам. Глупо ми, некако. Јеси предсједник али ниси трудан да Ти се обраћам у множини. Кад чујем да сам себи персираш, као некад Њихова Величанства што су чинила, почећу и ја. А, колико видим и чујем, тај дан и није тако далеко. Можда већ у неком наредном писму.

 

Ја Те ослових са „друже“! Љутиш ли се? Извини али… не знам како бих другачије. Господин – ниси! Не може бити господин неко ко новинару ФТВ-а каже да „се јебе“. И то још новинарки! То господа не ради. Не, не, фуј то, Миле! Апорт! Можда су њени преци грађани, Сарајлије и господа уназад пет генерација, а теби још празилук вири из… ахм! А, ако ћемо истину говорити, ниси Ти ни Бањолучанин, па чак ни Лакташанин. Ти си сељак-чо’ек и то се из Твог понашања – види.

 

Јер господин-човјек никад не би гледаоцу, у тв програму уживо, рекао „Ај’ не сери!“ А ти си то рекао!

 

Ја те ослових „друже“ иако ми ниси другар. Прије би овдје „легао“ појам антиподан другарству. А ни мени се самом не свиђа ово „другарање“ које су користили још у Франковом, фашистичком режиму, а касније преузели комунисти. Теби можда одговара јер си био комуниста, све док си од тога има користи. Ја нисам. Онда си био реформиста. Ја нисам. Онда си био националиста. Ја нисам. Онда си био Еуропљанин. Ја нисам. Данас си – шта? Шта год да јеси ја то – нисам. И нећу бити!

 

Извини на овом моме екскурцу упућеном теби. Него, блога Ти Твога, како си ми, ’нако Милораде. Ни друже ни господине. Ја сам добро и здраво које и Теби желим. На исти начин. Веле да Твој (наш) буџет има проблема са ликвидношћу!? Ако стварно хоћеш то да ријешиш послушај мене, ћелаву будалу. Све госте са своје крсне славе спакуј право у Фочу, у „ону установу“ од републичког значаја. Пола буџета ће ти одмах остати у леру. Сви ти они долазе искључиво због големих синекура и синекурчина (синекура-добро плаћен, државни посао без икаквог рада и одговорности, оп. аут.) које код тебе и од тебе примају. Одби то од куће. Мотком. Говњивом. Остави само оне који су ти прије рата на славу долазили. Поменућеш ме.

 

Него, кад смо већ код славе, Хоћеш ли сад за Никољдан код нас, у Рогатицу. Имењак ти Милорад, Милорад Јагодић, почиње да слави крсну славу. Како „како“ – лијепо „почиње да слави крсну славу“! До сада је није славио, ишао је код брата у Београд. А прије рата бјежао је напоље док се ломио славски колач. Ово му је прва година да он слави. Кад је чуо да си га планирао за кандидата за начелника општине Рогатица на сљедећим изборима и да не волиш људе који не славе, одмах је одлучио да почне. „Ко не слави крсну слави изијо му међед краву“! Партија то до њега очекује, није шала. Навикао је он да испуњава партијске задатке. Рат је био охохо одмакао док су га успјели убиједити да из СКЈ пређе у СДС. И прешао је. Онда је, док је СДС био у кризи, на партијском састанку изјавио како ће сви прије њега напустити и прећи у СНСД; као је он посљедњи ушао у СДС али ће га посљедњи и напустити. Од ријечи је он, нема ту шта. Међутим, прешао је код тебе чим си му обећао да ће остати директор шумарства.

 

Нађи му се, мене Ти. Севап је. Не зна он уз коју чашу се износи колач, кад се прислужује свијећа, којим редом се краци пале, кад се узима прекадња, кад се ломи колач, гдје ко сједа за часну трпезу, ко коју чашу наздравља… Разуми га, први му је пут. Није шала први пут у педесет и некој! Кад си могао организовати сједницу Владе РС у Рогатици само да би најавио његову кандидатуру за начелника можеш му и помоћи да прослави.

 

Ето, толико од мене. За овај пут. Писаћу Ти још, буди сигуран у то! Не мораш ми одговарати, немаш ти кад. А да ми одговарају Симићи и Бокићке –немој. Јеленских ти рогова. И… поздрави сина-студента. Кад се ушчујете. Гдје оно, бјеше, он студира, у некаквој Миланки или Милану? Да, Милану. Је ли то Крајина? Висока или ниска? Не знам ја баш много географије, само од Дрине до Романије, даље не ’одам. Ауто ми у јануру пуни двадесет двије године, па од куће смијем да одмакнем само онолико колико га жена и ја можемо догурати назад.

 

Кажу ми да је тај Милано некакво иностранство. Лажу, ја им ништа не вјерујем. Поган је народ. Поган и завидан. Знам ја да си ти највећи Србин-патриота и да нипошто не би дијете послао да (на)купи знање изван Републике Српске. Ти си досљедан у акцији „купујмо домаће“. Имамо ми сад факултета као прије рата фабрика. Исто си се тако понио и кћерка кад ти је студирала. Послао си је на Кипар. Је ли то оно лијево од Србца? Код Чекрчића, одмах изнад Хај Нехаја? Јесте, па да, зашто да дјеца гоооооооооолеме паре остављају по бијелом свијету кад могу и код нас овдје. Купити факултет. Купујмо домаће.

 

Нека се мали ништа не сикира ако падне који испит, нека чува здравље и нек не пије врућ воде. Свашта се овдје чуло, па и да се дијете забавља са некаквом муслиманком. Лажу смрадови, не би он то оцу у атар.

 

Него… сад ми паде нешто на памет: ако он студира, ко му враћа милионске кредите и од којих пара, и ко му води фирме?

 

Вита јела зелен бор желим брзи одговор!

 

 

 

Срдачно твој, Зоран Јанковић, Рогатица на Истоку