Боеми за воланом

У тишину породичног дома Сокочанина Будимира - Буда Мијатовића, човјека за кога кажу да је имао неслућене физичке предиспозиције за вишебој, па и за спортове који нису у породици атлетике, укорачио сам у снијежном октобарском дану с намјером да са домаћином не разговарам о спорту, већ да забиљежим сјећања на његове другаре, браћу по волану возаче соколачке, којима је судбина друмове подарила као животне сапутнике. Након срдачног поздрава, неизбјежне чаше шљивовице, шум магнетофонске врпце почеле су да покривају успомене, доживљаји из шездесетих минулог вијека.

Уздаси су први проговорили.
Било је то, пријатељу, доба најразиграније младости. Волан ти је тада био на гласу. На теферичима, игранкама, сијелима, шофери су били мета погледа дјевојачких. Није случајно настала и пјесма "Благо мајци која има кћери, па јој кућу обилазе шофери". Генерације младића стасалих за војску након Другог свјетског рата, просто су се отимали за аутојединицу, како се тада звао један од најпопуларнијих родова у војсци. Шофери "ШИПа "Романија", предузећа које је од Сокоца град направило, деценијама су били истински амбасадори свог завичаја у бившој Југи, почиње причу Будимир, који је једанаест година, од шездесете минулог вијека, био члан шоферске породице "Аутотранспорта", да би га, потом, животни путеви одвели из те фирме. Ипак, остао је и даље вјеран волану, тешком и лијепом позиву. Ко да заборави Млађена Шаренца, једног од првих возача на Романији, који је био и шофер и аутомеханичар. Имао је највишу прву класу у шоферији. Возио је, како каже Буде, фудбалере "Гласинца" камионом на гостовања. Био је мајстор свог заната и авионом је могао управљати. Нема га међу живима.

Ту је, сјећања казују, Рајко Бановић, који је остао упамћен по боемском животу, уживању уз чашицу и грлену романијску пјесму. Возио је Рајко камионе и аутобусе и до великих европских градова. Живот му узели крвници у сарајевским Пофалићима у потоњем рату, када је ово српско насеље мржња прогутала. Дуго ће се памтити и други ликови оних који су крстарили друмовима, a данас су у царству небеском. Нижу се имена. Дуле Шупић, кога су Kanere, како вели Буде, звале аждајом, јер за њега снијег, најстрашније невријеме и најтежи посао нису представљали ништа. Мирко Мијатовић, господин у најситнијим детаљима, што је, након најтежег возачког дана, кући долазио упарађен, као да се враћа из министарског кабинета. Божо Маџгаљ, шерет посебног кова, човјек спреман да у најсуморнијем часу нађе ријечи које су рађале осмјех.

У оном, технички сиромашном времену, када планинске превоје Романију, Чемерно и Хан - Поглед притисну сметови, шоферска братија интервенцију зимске службе и проходност чекала је у друмским механама. Попије се и која више, удари пиће у крвоток, а мора се обавити посао. У пијанству се деси и понека хаварија на камионима. Након теревенки, рапорт код шефа Мила Ромине. У једном таквом сусрету руководства и шофера, присјећа се Буде, Божо се јави за ријеч. Атмосфера тешка, као олово, а Божо ће: "Шефе, попијемо понекад и превише, мора се признати. Ја предлажем да се, када се пије, обавезно мези. Биће мање невоља. To je мој приједлог, а ви га не морате прихватити". Тако Божо открави намргођеног и незадовољног управника.

И Лазо Кезуновић оставио је много тога за памћење и препричавање. Био је громада од радника. Могао је и дан и ноћ бити за воланом. И на далеке туре сам је одлазио. Стизао норму за двојицу. Мића Антонић је дошао из Малог Зворника на Романију. Волио је пиће и жене, боемисање у касним ноћним сатима.
Из Шумадије је на горовите романијске просторе стигао Милоје Обрадовић, коме су колеге и пријатељи одмах "пришили" надимак Србин. Он је, кроз посебну боју осмјеха, казује Буде, као нико од шофера романијских волио пјесму и дружење у кафанама. Био први када је требало организовати лумповање које је морала пратити музика. Дуго ће путовати сјећање на Шумадинца опчињеног Романијом. Његове колеге и данас често до суза разњежи пјесма "Косио сам сено доле крај Мораве", којом је Србин почињао и завршавао свој кафански шоу, у коме су конобари, пјевачи и свирачи "лијечили" финансијске невоље.

Клизи прича о возачима соколачким, њиховом животу на точковима, ударништву, пијанству, несебичном давању себе својој професији. Из сјећања Будимирових израњају нова лица која је судбина одвела тамо гдје почивају праведници.

И Душан Соколовић оставио је нешто посебно за помињање. Волио је кратке туре до Каљине и Кнежине. Веле, није хтио на далека путовања због пића и кафана. Ни шефови се нису љутили због тога. У тренутку када се отворила страница сјећања на којој је било "исписано" име Луке Цвијетића, Будово лице потпуно покри осмјех, који се појављује само када најдражи уђу у успомене.


Лука је живио бурно, као да је корачао кроз живот вођен слоганом "живи брзо краће траје". Није претјерано волио обавезе, хијерархију у колективу, али возило за које је био задужен било је чисто као апотека. Пијанство и боемство често су га водили на корак до смрти. "Фортуна" је увијек била на његовој страни. Падао је у воде Дрине, низ литице романијске Черешнице и са мостова, због чега је добијао и вишемјесечне суспензије. Када казна прође, опет по старом. Те немире, човјек широке душе, носио је до смрти.
У Будимировим пензионерским сновима често "наврате" Славко Ећимовић, познато и признато шоферско име, Радован ДундићКајмак, коме су надимак дали зато што му је отац некој атрактивној дами на сарајевској пијаци поклонио позамашну количину висококвалитетног ханпјесачког кајмака, Милија Јањић из Стјеница, човјек који је збунио комисију на полагању теоријског дијела испита за возача, када је све што је прочитао у књигама дословце изговорио, Милош Беатовић, кога ће памтити по савршенству у одијевању, љепоти и култури опхођења, по чему се издвајао и међу 500 возача београдског "Аутомобилског", гдје је радио након одласка из "Аутотранспорта" Вујадин Голијан, Трифко Реновица, Раде Гајевић, Раде Станић, Неђо Ећимовић - Американац, Тимош Маловић, Милорад Пржуљ, Миле Томић и други из ниске бисерне мајстора за воланом, чије душе живе у рајским одајама.

Нешто топло засија у Будовој души када на соколачким улицама сретне људе који су такође проносили име "Аутотранспорта" и дрвне индустрије Миланка Кнежевића и Софрена Самарџију, који се и сада могу видјети у кафанском друштву са далеко млађима од себе, како, уз чашицу, бесједе о минулим шоферским доживљајима, Миланка Цуровића, Ненада Кезуновића, кога су, због рели вожње, прозвали "пилотом", Данила Зорановића, тихог, озбиљног и радног човјека, Петка Јанковића, Рајка Бајагића, што му бијаше жестока конкуренција у бацању камена с рамена, Вељка Реновицу, горостаса свилене душе, Слободана Перовића, коме није било равног у громкој романијској пјесми, Миланка Ђајића, ватру од човјека, тихог Мила Цуровића, вјечито насмијаног Ратка Ђурковића, Слободана Марковића, Паја Ђерића, Ђорђа Шаренца, Радомира Зечевића и друге који чувају успомене на своје колеге који су напустили овоземаљски живот.

Сјећања на "Аутотранспортове" неимаре сигурно би била сиромашнија без помињања имена аутомеханичара, електричара, лимара, тапетара, ковача, људи без којих се није могло безбиједно јездити друмовима широм бивше Југославије и Европе. To cy, сјећања Будова говоре: покојни Млађен Шаренац, Мирко Ђукић, Петко Делић и Слобо Мирјанић, те они који су међу живима: Бајо Бјековић, Сретен Мирјанић, Реља Копривица, Буде Гајевић, Љубо и Васо Јанковић, Драгиша Лиздек, Софрен Чоловић и Драган Самарџија. Наравно, то су имена оних што су, међу првима, градили поштовање и респект соколачког " Аутотранспорта".

У сјећањима се нађе и понека пукотина, лагано замрачење, па и заборав, због чега је немогуће поменути сва имена која су требала да буду саставни дио ове приче. Будимир, након посљедњих уздаха у казивању, у шум магнетофонске траке изговори: "Молим родбину и пријатеље упокојених возача и живе раднике "Аутотранспорта" да ми опросте ако сам заборавио неко име. Минуло вријеме и бурни догађаји у њему, оставили су ожиљке у мојим успоменама на драга лица".

Прича стаде, тишина и сјета прелише лице Будимирово, са кога читам бол због садашњег тренутка некада моћне фирме, чија су возила и возачи били понос малог града. Кида му душу што Аутотранспортова модерна грађевина, саграђена за будуће доба, самује, што, опкољена сабласно пустим бетонским "пољем", без возила и возача, чека да неко, за ситне новце, купи оно што је уз зној и муку радничку стварано деценијама.