Колико је моћан гробар ћирилице (2. део)

(први део чланка имате на следећој вези: https://www.enovosti.info/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=32671)

 КАТОЛИЧКА  ЦРКВА  КАО  НАЈВЕЋА  ФИНАНСИЈСКА 
СИЛА 20.  ВЕКА
 
 
У 70-тим годинама финансијске резерве Ватикана биле су енормно високе. Само његове ликвидне капиталне резерве достигле су астрономске бројке. Оне се односе на његова поседовања деоница на Берзама и друге уновчиве вредности. По најконзервативнијим прорачунима Ватикан је највећи светски деоничар – 5-10 милијарди долара 1970/71.г.
 
Главни партнери Ватикана у новчаним трансакцијама су некатолици, протестанти, Јевреји, па чак и атеисти који држе светски угледне и поуздане банке и новчарске фирме. Тако су финансијске трансакције ватиканског новца годинама водили велики банкарски концерни Ј.П.Морган у Њујорку (већином за америчке инвестиције), Хамброс Банк Лондон за британске инвестиције и Швајцарска Кредитна Банка за европске инвестиције. Ватиканске банке – Римска, Комерцијална и Банка Св. Духа, као и многе друге мање познате али једнако веште, такође су водиле и умножавале апостолске милијарде широм глобуса.
 
 
 
Не сме се заборавити да су горе наведени облици само текућа новчана средства Свете Столице. Ми смо потпуно искључили разноврсна власништва некретнина, земљишта, индустријске и трговачке концерне које Католичка црква поседује или контролише у Италији, Шпанији, Немачкој, Северној, Средњој и Јужној Америци. Додајмо томе и њену имовину у Азији, Африци и Аустралији. Заправо, стварну вредност колосалне црквене имовине сасвим је немогуће израчунати.
 
Треба се присетити да Ватикан, или боље речено Света Столица, поседује на хиљаде и хиљаде цркава, катедрала, манастира и разних других црквених грађевина широм Западног света. Колика је новчана вредност свих тих грађевина или земљишта на коме оне стоје? Колико на пример вреде највеће цркве попут базилике Св. Петра у Риму, Нотр Дам у Паризу или Св. Патрик у Њујорку? Затим, не треба заборавити велику имовину коју поседују архијереји свуда по католичким, протестантским па чак и нехришћанским земљама. Ми смо направили краћи преглед такве имовине у САД чија вредност досеже милијарде долара, и у сталном је порасту. Такав исти процес се одвија у многим земљама, укључујући и Енглеску и остатак Европе.
 
Тврдња да такву имовину Католичка црква не поседује тако је климава и лабава, као и тврдња да иста мора имати земаљско благо да би могла деловати духовно. То је слично оном примеру комунистичке владе “која не поседује ништа пошто је све власништво народа”, док уствари она посједује све, а народ у стварности ништа. Када Католичка црква купује или продаје нешто, бискуп ставља свој потпис, што значи да његова “столица” прима новац и постаје власник. Било да је трансакција ограничена на дијецезу, било да је води национална јерархија, или сам Ватикан, заправо је неважно, јер коначно то постаје власништво Католичке цркве.
 
Већина католичких земаља ослобађа Католичку цркву од плаћања било каквих пореза и намета. То омогућују тзв. конкордати (специјални уговори) између неке државе и Свете Столице којима се под капом “уређења међусобних односа” уствари привилегује Католичка црква. Главне тачке таквих конкордата су: већ споменуто изузеће од плаћања пореза, затим повратак евентуално одузете имовине од неке бивше власти, затим финансирање Цркве од стране Државе (што значи да порески обвезници морају давати за Католичку цркву), као и давање што већег утицаја Католичкој цркви у друштву кроз образовни, медијски....и друге системе. Наравно да постоје разне варијације таквих уговора, али наведене тачке су суштински елементи истих. Све остало зависи колико је нека Држава спремна да да Католичкој цркви. Пошто су такви Уговори увек најкориснији за католички клер и Цркву као институцију, па практично нико други нема користи од њих, није сасвим јасно зашто државе склапају такве споразуме са Светом Столицом (Црквом), а с којима државни буџет губи огроман новац.
Ређи случај су државе које саме скупљају порез за цркву путем тзв. ”црквеног пореза”. То је случај с Немачком, где држава приморава грађане да плаћају црквени порез – Kirchensteuer. То је почело с Вajмарским Уставом из 1919., а потврђено конкордатом између Хитлера и Ватикана 1933. Та бизарна пракса је настављена и после II Светског рата. То је било могуће јер је на власти била прокатоличка Влада, тзв. хришћански демократи - ЦДУ. Она је наметнула народу не само нежељени црквени порез, него је ставила државну машинерију на располагање Цркви. У 1972. г. протестантске Цркве су извукле од пореских обвезника 1,5 милијарду ДМ, а Католичка 1,2 милијарде. Иначе, у Немачкој је 51% протестаната према 44% католика.
 
 
Иако Немачка није једина, у њој је политички католицизам најдуже доминирао. У свим земљама где су на власти тзв. хришћанске демократске странке или краће “демохришћани” (а које су заправо Католичке Партије) оне марљиво пропагирају интересе Католичке цркве. Ако оне још имају и национални предзнак, онда је засигурно реч о спрези национализма и клерикализма. А то је спрега која се кроз историју показала врло штетном и опасном по народе.
 
Чак и у високопостотно протестантској Енглеској, Ватикан има своје финансијске интересе и инвестирао је стотине милиона, на пример у С.Н.И.А.- Вискоза корпорацију. Слични концерни у које је Ватикан инвестирао и ре-инвестирао постоје широм Европе.
 
 
 
НЕДОКУЧИВЕ МИЛИЈАРДЕ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ
 
 
Католичка црква има и ону другу врсту блага које, иако не можемо дословце рачунати као пословну имовину, ипак је стварно, конкретно и вредносно. То су она недокучива и чешће невидљива духовна блага у њеном власништву. Некима вредност расте из дана у дан једино из разлога што она постоје. Друга се експлоатишу кроз религиозне осећаје, наду и страх верника.
 
Католичка црква је највећи власник историјских, архитектонских и уметничких
 грађевина на свету. Неке датирају из првих векова хришћанства. Оне чине уметничку, културну, религиозну и националну баштину и непроцењиве су у савременом платежном рачунању. На пример, ако се ограничимо само на Италију, колико у новцу вреде катедрале у Фиренци и Пизи, базилика Св. Марка у Венецији, или само четири главне римске базилике – Св. Петра, Св. Павла изван Зидина (ватиканских), Св. Јована Латеранског и Св. Марије Велике – када би оне биле стављене у продају? Знамо да Католичка црква поседује на стотине таквих уметничких и историјских грађевина широм Европе, а њихова вредност је неизрачунљива.
 
Оне често у свом саставу имају црквене објекте који су кроз векове накупили вредне уметничке предмете, што додатно увећава њихову вредност. На пример, један стари златни калез осим своје вредности у злату, још је сто и хиљаду пута вреднији због своје старости и историјског значаја. Ризнице познатих катедрала, базилика и цркава препуне су таквих предмета, а чија  вредност је непроцењива управо због њихове историјске вредности и старости. Додајмо томе и безбројне кипове светаца, мученика, анђела… улепшане златом, сребром и драгим камењем, а којима су украшене католичке цркве на све стране. Њихова цена би достигла на стотине милиона долара.
 
Али ни то није све. Католичка црква је највећи и најстарији сакупљач уметничких предмета свих времена. Најславнији сликари, вајари и разни уметници западног света, од првих векова хришћанске ере па до нашег времена, радили су за њу и доприносили улепшавању њених грађевина. Леонардо да Винчи, Микеланђело, Тицијан, Рафаел, Ботичели, Ђото, Мантења…да споменемо само неколицину који су цркви оставили многа своја најбоља мајсторска дела. Многе папе су разметљиво и немилице трошиле на градњу и раскошно украшавање црквених објеката, иако Христос и Апостоли нису ни споменули градњу хришћанских храмова.
Размислимо о уметничким делима која црква поседује широм Европе. Не заборавимо ни она у самом Ватикану. Може ли ико проценити вредност Сикстинске капеле? Даље, ту су и бројне римске и грчке скулптуре у ватиканским галеријама. Осим тога, Ватикан поседује на хиљаде рукописа чија вредност се може донекле изразити у милионима долара. Позната је чињеница да се уметничка дела могу наћи у свакој већој, или чак мањој католичкој цркви по целој Европи. И тако, већ због самог њиховог поседовања и сталног пораста протоком времена, Католичка црква је највећи „уметнички“ милијардер света. Ватикан је 1971. г. одредио попис свега уметничког блага у свету, и бискупи су добили упутство да сви жупници морају направити инвентар свих уметничких дела у свим црквама и уз помоћ стручњака израчунати њихову новчану вредност. И дао упозорење „да ће сваки свештеник који буде продао неко уметничко дело без дозволе изгубити своје место, уред, и бити екскомунициран“.
 
Неки бискупи, чак и кардинали, отворено су заступали продају таквог блага и отварање фондова за помоћ сиромашнима. За време Светског бискупског синода одржаног у Риму 1971. године, кардинал Хинен (енглески кардинал Примат и надбискуп Вестминстера) предложио је да „папа треба да охрабри католичке цркве да продају део свог блага, и тако помогну сиромашнима овог света“ (а по Христовом упутству). Његов предлог је био овакав: цркве и манастири треба да прегледају своје ризнице и да виде шта би се могло продати, јер у њима има на стотине и хиљаде калеза, посуда, прибора… и сличних предмета који се не користе и само скупљају прашину. Њих би требало продати и за тај новац купити храну за људе који оскудевају и гладују. Он је даље рекао да би Света столица требало да дâ добар пример осталима, и у ту сврху прода нека од мајсторских дела из своје богате колекције! Вероватно погађате какав је био одговор Ватикана на овај самарићански предлог.
 
Осим уметничке и историјске баштине цркве, најуносније улагање у њен мултимилијардерски портфељ је свакако немерљивост њених религиозних атрибута. Они су њен највреднији капитал, јер већина њених припадника признаје је као своју духовну господарицу, мајку и апотекарицу која зна да припреми потребан лек. Зато они желе да својим новцем и земаљским благом задобију њену наклоност, или да кроз њено посредовање стекну наклоност Неба.
Ми смо се у ранијим поглављима осврнули на прошлост, када су масе верника из свих делова Европе долазиле у Рим за време Прве Јубиларне Године 1300. Видели смо како су ходочасници из Енглеске, Шкотске, Ирске долазили да искажу поштовање према гробу Св. Петра и тамо оставе своје дарове. Времена су се променила, али било би погрешно мислити да је та пракса нестала. Нису то више онако спектакуларна испољавања масовне побожности као у средњем веку, али и ова савремена су донекле њима слична. Данашњи верници и ходочасници пристижу у луксузним аутомобилима, брзим возовима и интерконтиненталним авионима. Тај феномен нашег времена – масовни туризам – далеко је профитабилнији од некадашњег средњевековног типа.
 
Светилишта и олтари наводних чуда, чудотвораца и указања, савршено функционишу у сврху црквеног профита. Потрошачи верници посећују таква места где је, на пример, Св. Фрањо Асишки ходао, неки светац сахрањен, или се Девица појавила и говорила. Лурд и Фатима су несумњиво два најславнија светилишта нашег времена. Само Лурд, мали пиринејски градић, може се похвалити са 600-тинак коначишта и хотела, а сав бизнис у њему је подређен религији. Безбројни религиозни сувенири, од пластичних Девица до чудотворне воде из „Пећине“ у пластичним боцама, све се продаје и „иде као алва“. Године 1958, Лурд је славио 100-годишњицу указања Девице. У тој години ходочасници су тамо потрошили око 200 милиона долара. Осим Лурда, ту су још и Фатима, Монсерат, Асизи, и наравно сам Рим, а који не заостају пуно за Лурдом у производњи новца. Осим ових најславнијих, бројна су и остала светилишта у којима побожни остављају новац и друге дарове.
 
Сам Рим је дакако још увек најпривлачнији град за католике, али и некатолике такође. Свети Петар више не треба да златним словима пише „писма са Неба“, као у 8. и 9. веку. Кутије за дарове стратешки су постављене свуда по црквама и капелама. Додајмо томе и оне бројне изуме који доносе растућу добит Ватикану, као што су опроштајнице, разне потврде, благословене формуле, свете заштитничке медаље, капице, иконе, скапулари и слично, а који додатно обогаћују Свету Мајку Цркву.  Приликом посете пријатељу у Тарагони (Шпанија), аутор ове књиге је опазио урамљену папину слику украшену златним арабескама и импресивним потписом. Домаћин му је објаснио да ова слика има значај и вредност „превентивног опроштења“ у случају да њен власник умре без примања црквених сакрамената. Слика је купљена у Риму и коштала је купца неколико хиљада пезета. Овај „документ“ је штампан на свим већим европским језицима и продаван је у хиљадама примерака.
 
Продаја реликвија светаца није ствар прошлости, како би се то могло помислити. Иако је та пракса прилично опскурна, она је ипак врло развијена у самом Ватикану и изван њега. Да ли су те реликвије заиста чудотворне, то знају само њихови купци, али оне се добро продају.
Даље, верници се редовно подсећају (поготово они богати) да се сете своје цркве у свом тестаменту. Тако манастири, жупе и друге црквене институције постају наследници мањих или већих добара, некретнина и земљишта. Павле VI пре него што је постао папа био је стручњак за оставштине, и заслужан је за милионе које су верници оставили Цркви. Ова пракса изнуђивања нарочито је раширена у САД.  Тако је једног дана Асошијетед Прес објавио да је госпођа РТ Валас из Саратога Спрингса, Њујорк, оставила 2,5 милиона долара папи и још толико једној монашкој заједници. Ватикан никад није открио колико добија од тих завештања и тестамената, али износи морају бити велики, јер је једно посебно тело задужено за приходе из таквих извора.
Најраширенији и најуочљивији извор прихода за цркву је свакако недељни дар. Овај облик новчаног приноса је вредан пажње, пошто је он чврста и редовна навика верника. Католици морају да присуствују миси најмање једном недељно, обично недељом, што они и чине. Ако се узму чак и веома мали износи који се при том дају, и ако се помноже са бројем оних који присуствују мисама, добијају се замашне своте које се сливају у црквене благајне.
 
Али још уноснији и при том редован извор прихода за Католичку цркву је еухаристија. Она је вреднија од било каквог рудника злата или нафтне бушотине, јер је непресушива. Католички клер је обавезан да одржава мису еухаристију најмање једном дневно, најчешће је то два пута, ујутро и увече. Миса је жртва за добробит католика, живих и мртвих. Црква одређује минималну тарифу за мисе, иако свештеници могу тражити колико желе. Кад се све то сабере – цркве, мисе, свештеници – добијају се запањујући износи новца који пљушти у црквене благајне.
 
И коначно, ватикански чврст и редован приход је тзв. Петров новчић. Он потиче из времена уздизања култа Св. Петра  „кључара Неба“, и ходочашћа на његов гроб. Краљ Ина одредио је порез од 1 пенија за сваку породицу у краљевству Есекс за помоћ ходочасницима који су одлазили у Рим да одају поштовање Св. Петру. Тако је рођен „Петров новчић“, који су онда увели и други краљеви. Карло Велики учинио је Петров новчић обавезним за све власнике кућа и земљишта у свом царству. Краљ Кануте учинио је исто у Данској, и Нормани на Сицилији. У Шпанији је уведен 1073, у Чешкој 1075, у Хрватској и Далмацији 1076, а у Португалији 1144. г.  У Енглеској га је укинуо краљ Хенрих VIII, краљица Марија поново увела, а Елизабета I коначно укинула 1558. године.
 
Петров новчић је био увођен или укидан у разним земљама, већ према политичким приликама. У 18. и 19. веку готово је ишчезао. Било како било, када је 1848. г. Рим постао Римска република а папа морао да бежи, католици су прискочили у помоћ.  У Паризу је основана Комисија за скупљање Петровог новчића, а бискупи у целом свету тражили су новац за помоћ папи. Од тада је Петров новчић опет заживео у Европи и обема Америкама. Фондови су толико нарасли, да је Света Столица 1860. г. основала посебно тело да њима управља. Када је 1870. г. папа коначно изгубио све територије,  Петров новчић је постао финансијски спасилац.
 

 
Прошња преко Интернета: уделите не излазећи из куће!
 

 
Најбогатији проси од најсиромашнијих!
 
Тако оживљен, Петров новчић је наставио да живи до данас. Он се редовно скупља у свим католичким црквама широм света, обично на Дан Св. Петра 29. јуна. У Италији новац се даје бискупима, који га односе или шаљу у Рим. У другим земљама, он се даје папиним амбасадорима, нунцијима. У томе су најдарежљивији Немачка, и нарочито САД. Ми смо већ споменули кардинала Спелмана, који је обично носио најмање по милион долара одједном.
Било је разних покушаја да се израчуна годишњи износ Петровог новчића, али узалуд. Ватикан никада није дао ни најмањи наговештај о тим износима. Ми смо покушали да то израчунамо једноставним математичким поступком рачунајући овако: ако сваки католик даје просечно 25 центи (четврт долара), и да има 600 милиона католика, то би дало око 125 милиона долара. Тврдњи да многи католици дају врло мало или ништа може се  супротставити  тврдња да многи католици дају пуно, и тако  компензирају оне претходне. Не треба заборавити да Петров новчић није обавезан, и даје се независно од религијског жара и ревности.
 
Скроман ситниш Петровог новчића кад стигне у Рим умножава се у милионе. Он има и своје имитаторе. Например, дијецезе америчких бискупа и кардинала имају своја посебна скупљања, и тај новац се не шаље у Рим него остаје у локалним касама. Контрибуције (доприноси) су битан саставни део црквене машинерије Католичке цркве, и постале су саме по себи интегрални део њеног финансијског царства.
 
Не смемо заборавити ни католичку мрежу Каритас (помоћ и потпора), у коју се сливају милиони, а које дају добри људи у жељи да помогну другима. Због огромних средстава која пристижу, око милијарду долара годишње, Ватикан је морао основати још једно посебно тело – Cor Unum – да управља тим средствима.
 
Несклад између преокупације Католичке цркве са овоземаљским благом и Христове доктрине о небеском благу све више узнемирава искрене католике, лаике и клер. Црква би морала да се освести од своје опијености богатством и моћи, и да схвати шта значе све чешћи, иако спорадични, протести њених верника против њеног колосалног богатства. Надбискуп Париза кардинал Франсоа Марти пустио је у продају део ствари из надбискупске палате као „симболични гест“. Он се сложио са надбискупом из Ресифеа, Бразил, да треба елиминисати тај толико упадљиви жиг богатства и разметања Цркве, неспојивог са  Христовим и апостолским сиромаштвом.
 
Додуше, многе папе у прошлости су говориле о сиромашној цркви. Али, то је противречило чињеници да црква наставља да згрће и гомила благо и постаје све богатија и богатија. Такве папске изјаве су увек узимане са великом дозом цинизма, нарочито у Риму. Реакција римског становништва увек је била добар показатељ реалности Ватикана. Популарни актуелни коментар на задње папино упутство у односу на сиромаштво цркве типичан је и врло поучан. Гледајући црне блиставе кардиналске лимузине које клизе Ватиканом Римљани овако тумаче три слова SCV на њиховим таблицама: Se Cristo Vedesse = Кад би Христ то видео! Наиме, њихове таблице носе ознаке SCV што значи Stato Citta del Vaticano, Држава град Ватикан.
 
Могло би се рећи да су Цркви потребне њене милијарде за њене многобројне активности.  Речи Гргура Великог биле су: „Ми немамо блага које припада нама, али нама су поверена на чување и расподелу добра сиромашних“! Од времена његових дана, историјска стварност је та да је Црква упркос повременим потресима израсла у највећег светског моћника и поседника што се тиче материјалног блага.
 
Организовано хришћанство се изопачило у дивовског згртатеља и корисника свих врста материјалног блага и добара овога света. Готово милијарду хришћана још увек вољно доприносе ионако већ фантастичном богатству својих цркава. Од тога више од 600 милиона римокатолика припада цркви која због свог јединства, циља и ревности далеко надмашује све остале. Сви ти милиони хришћана желе да задобију наклоност Неба, и спремни су да за то плате, неко више, неко мање. Но, питање које они треба што хитније себи да поставе у ово савремено турбулентно доба брзих глобалних промена је врло умесно питање: Шта би Христос учинио са толиким колосалним благом? Од тог одговора зависи не само исправно или погрешно тумачење Његовог Јеванђеља, него и будућност тог истог организованог хришћанства.
 
 
 
 
АРБИТАР ЗАПАДНОГ СВЕТА
 
 
Рачуна се овако: када би се милијарде Католичке цркве умножавале пропорционално садашњем расту, кад би сва њена видљива и невидљива имовина (локална и глобална) наставила да расте у монетарној вредности и уз истовремени пораст католичког становништва, Католичка црква би крајем 20. века имала и контролисала (директно или индиректно) најмање трећину свих извора богатства западног света. Оваква очекивања била би застрашујућа. Или су она тек пука апстракција? Али, чак и као нагађања она су алармантна. И као видљива стварност она су претећа за некатолике, али и за католике такође. Па чак и за саму Католичку цркву. Процес је неизбежан, јер је фактор убрзања све већи. Осим тога, док је пре гомилање богатства Католичке цркве било ограничено на мању или већу групу народа, сада је оно прекорачило океане и хемисфере и обухватило је два најнапреднија, највиталнија и најбогатија континента – Европу и Америку.
 
Њено незасито згртање овоземаљског блага, осим што ју је кварило, увек је доносило неизбежне катастрофе њој, али и другима. Примере смо видели на претходним страницама ове књиге. Од Пипинових донација (8. век) Римска Црква постаје територијална и световна сила која је све више јачала у спрези са световним владарима. Тако је почео најсрамнији период њене историје. Неке њене папе су били најпокваренији ниткови и права чудовишта, највише због тога што је већина желела Петров престо не само да влада духовно, него и да буду земаљски краљеви. Дакле, да владају овоземаљским краљевством и користе његова блага за своје потребе, а што их је водило кривим путем.
 
Крајем 1. миленијума папе су већ биле изједначене са краљевима и царевима, и у надолазећим вековима постајале су све дрскије. Реформација је морала експлодирати. Због тога што је имала превише, Црква је и изгубила највише, готово пола Европе. Северна Европа је одузета од ње. Противреформација је спречила потпуну катастрофу, али је и повећала даље згртање блага.
 
Дошла је Француска Револуција и срушила монархију и аристократију. Католичка црква као највећи власник добара била је третирана попут споменутих паразитских категорија које су живеле на грбачи народа и сматрана је најгорим земаљским моћником и израбљивачем народа. Изгубила је највећи део свог богатства, као и оданост многих који су сада на њу гледали са мржњом и бесом.
 
- Револт Шпанске Америке показао је слично непријатељство, и један од првих потеза новонасталих Латинских република био је лишавање Цркве њене дивовске имовине. 
- После 1870. г. и Француска је пошла њиховим стопама после слома у рату са Пруском. У међувремену 1870. г. Црква је изгубила све територије у Италији, као и сам Рим, који је постао престоница новоформираног Уједињеног Краљевства Италије.
- Мексичка револуција 1927. г. национализовала је највећи део црквене имовине.
- Бољшевичка (Октобарска) револуција 1917. г. развластила је Руску Православну Цркву која је такође била незасито похлепна за овоземаљским благом. Ова источна копија Римокатоличке цркве доживела је слом заједно са царизмом са којим се била идентификовала.
Процес који је водио Цркву у толике невоље наставља се и даље, иако не тако отворено и видљиво. Већ смо споменули невероватно гомилање блага сваке врсте које Католичка црква спроводи марљиво у наше дане, и то на свим нивоима, у свим правцима и кроз разне структуре. Неизбежна последица ће бити њено ултимативно лишавање и развлашћење од тог мамутског богатства. То није само тмурно нагађање. То је и логичко закључивање о нечему што се већ догађало и понављало у прошлости. А пошто се историја понавља и пошто после сваке кулминације долази и пад, логично је да ће се то догодити и у некој предвидљивој будућности. Када? Крајем 20. века или почетком 21. и новог миленијума? Верници би рекли – то само Бог зна. Јер они који не науче лекције из историје, морају их стално понављати.
Када једна Црква на разне начине стекне или добије неку имовину или било какву вредну ствар, она ће је задржати заувек, јер се Црква као удружено тело не кажњава нити укида. Када појединац умре, следи прерасподела његове имовине. Слично се догађа у било ком послу или компанији где се зна власник. Са Католичком црквом то није тако. Њени појединачни чланови умиру, њене папе умиру, али она и даље остаје власник целокупног богатства. А оно се даље умножава, јер сваки нови нараштај додаје нове милијарде. И тако Црква себе обогаћује са сваком новом генерацијом, док коначно она не постане доминантан власник у друштву у коме делује. Тај процес је видљив у многим земљама, а нарочито у најдинамичнијој земљи света – САД.
 
Ситуација је пуна великих опасности,јер су све чешћи захтеви за црквеном експропријацијом. То ће даље водити ка све већем немиру и побуни, односно ка могућој верској и грађанској катастрофи. Упркос злослутним предзнацима, данас је Католичка црква грозничаво заокупљена згртањем још већег богатства, као и задобијањем моћи. У данашњем свету који је узбуркан и немиран, видљиви су изрази огромних индивидуалних и колективних несигурности. У таквом свету црквено угуравање и утрпавање у економске и финансијске структуре, али исто тако и политичке, врло је провокативно. И нимало мудро. Широке масе су незадовољне и немоћне због неравноправне расподеле добара. И кад буде достигнута критична температура, доћи ће до врења. Традиционална устројства ће бити у самој жижи кључања, а од тих традиционалистичких устројстава најтрадиционалнија, најдуготрајнија и најпоштованија је управо Католичка црква.
 
Мрачни хоризонти се назиру и наговештавају приближавање глобалне олује. Такав ужас постаје све више могућ  због бахатог и бесрамног гомилања економске моћи у рукама мањег броја супер колоса  подржаваних од бездушне дивовске технократије и материјалистички надахнутог западног црквењаштва. Све то производи незадовољство и коначно индивидуални и колективни очај, који се онда претвара у бес, а овај је пак најбољи фитиљ за експлозију. Кад се то догоди, онда ће пожар бити такав да ће захватити саме темеље на којима је подигнута највећа религиозна фабрика.
 
Моћници би тада могли бити срушени са својих престола. Католичка црква због своје неизмерне финансијске моћи биће неизбежно идентификована са њима, као што се то десило у Француској, Бољшевичкој и другим револуцијама  Њено неизмерно богатство биће узрок драстичног ограничења њене делатности, како световне тако и духовне, где она тврди да је једини извор истине.
 
Ако до тога и када до тога дође, она ће бити суђена као узурпатор како врховне власти у Цркви, тако и материјалних добара, јер је то у потпуној супротности са темељним учењем Оснивача хришћанске вере:
 
-* Не сабирајте себи благо на Земљи, где га изгриза мољац и рђа, и где га лопови поткопавају и краду, него сабирајте себи благо на Небу… јер где ти је благо, ту ће ти бити и срце! (Матеј, 6.19-21) 
-* Заиста вам кажем, тешко ће богаташ ући у Царство Небеско. Лакше ће камила проћи кроз иглене уши, него богаташ у царство небеско! (Матеј, 19.23, 24)
-* Иди и продај све што имаш и дај сиромасима, па ћеш имати благо на небу. (Матеј, 19.21)
 
Ко ће тада сведочити у њену корист, када њу и само Јеванђеље оптужује? И јер је сам Учитељ наредио својој Цркви да тражи не блага овога света, него благо Царства Божијег!
 
***************************************************************************
 
Сигурно ћете ме питати: Какве везе могу имати Ватикан и било чији комунисти? Какве везе може имати Ватикан са властима у Југославији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, а поготово какве везе може да има Ватикан са властима у Србији?
 
За судбину ћирилице је већи проблем што данас народ не мари за њу, него што држава не мари за њу! Али то је само последица претходне вишедеценијске саботаже ћирилице од стране југословенске, српске, црногорске, босанске и хрватске државе. Према судбини ћирилице данас су најбезвољније баш основне националне институције у Србији – САНУ, Матица србска, Вукова задужбина, катедре за србски језик на филолошком и филозофским факултетима, лингвисти, председник Републике, влада и сва министарства (осим војног, које је частан изузетак!), просветни систем, наставно особље на свим нивоима образовања, руководиоци државних и приватних фирми, и део самог становништва. Све на свету је роба, па и безвољност према ћирилици од стране ових побројаних институција. Да ли је ту безвољност наручио и финансирао баш Ватикан? Јосип Броз је за искорењивање ћирилице добио датум у католичком календару: 1. мај – Јосип радник. Мато Пижурица је за измишљање „српске латинице“ у његовом правопису добио од војвођанских аутономаша награду за животно дело. У чему је био интерес осталих побројаних саботера ћирилице, показаће време.
 
Све на свету се може купити, само треба понудити довољно високу цену. Ватикан не пита шта кошта, јер може да плати – било  коју цену!
 
 
 

 
Ниш, Вождова 6: Промена извршена 25.12.2009. г. на католички Божић!
 
 
    Жељко Филиповић,
   „Ћирилица“ Ниш.