Обавештајци ударају на најосетљивије

Колико се детаљно иде у испољавању интересовања обавештајних служби за економију једне државе, говори и податак да се неретко прикупљају подаци о платама и цени производа у једној фабрици или индустријској грани. Неко би се упитао зашто су ти подаци потребни и зашто интересују економску и пословну шпијунажу? Међутим, то има свог разлога. Кроз изучавање плата и цена производа економска и пословна шпијунажа помажу својој привреди или компанији да нађу своје место и могућности, како за пласман своје робе на унутрашњем тржишту те земље, тако и да формулише став према тој земљи, какве односе да успоставља, које су добре и лоше стране њеног конкурента, какве су његове могућности за појављивање на тржишту у трећим земљама, одакле да црпи квалификовану и неквалификовану радну снагу за успешно деловање и развитак своје привреде и слично.
Кроз систем плата проучава се однос стручног и руководећег кадра, квалификованог и неквалификованог, задовољства људи условима рада, живота и стандарда, на основу чега заузима стратегију и разматра могућности како да повећа свој утицај у тој земљи и спровели одређене намере.
Врхунац те делатности и проучавања економског живота одређене државе, представља један од њених примарних задатака, који се манифестује у изучавању економског потенцијала те земље у случају оружаног сукоба. У данашње време је мали број држава у стању да произведи атомско оружје, па чак и модерне млазне авионе, ракете и слично, не због забране или незнања, већ због недостатка огромних материјалних средстава за њихову производњу. Тим оружјем већину земаља снабдева неколико држава у свету. Тако, на пример, Сједињене Државе и Русија немају потребе да се интересују у појединим државама, о врстама, броју и јачини ваздухопловних снага, ракетних јединица итд., јер их оне снабдевају тим врстама оружја. Међутим, свака земља производи, зависно од снаге и моћи своје индустрије, самостално разне врсте оружја.
Већи број учесника у разбијању СФР Југославије изнео је, до данас, своје виђење тих догађаја. Међутим, у доста публикација на Западу изнети су подаци и тврдње да иза свега тога, добрим делом, стоји војно-индустријски комплекс Сједињених Држава. Овај комплекс је, по тим тврдњама, спасен од краха захваљујући рату у Заливу. Све што овај комплекс чини усмерено је на налажење нових тржишта, јер се извозом наоружања постиже и политичка доминација у свету. У то време наша војна индустрија имала је годишњи прилив од извоза наоружања и инжењеринга од око 1,5 милијарди долара, а на основу припремљених аранжмана, уговора и послова који су били у току, већ у наредној години могло се очекивати да се тај износ удвостручи. Извоз је реализован у оне земље које су економски, геополитички и стратешки биле интересантне за две велике силе, посебно за Сједињене Државе. Покретачка снага постојећег и будућег нашег извоза био је тенк "М-84А", као најсложенији и најскупљи систем наоружања копнене војске. Како тенк представља највећи истраживачки и развојни домет и интегрише најсавременија техничка и технолошка решења, то је и његов извоз у основи извоз памети.
Нови тенк "М-84А" нашао се на тржишту оружја као један од најзапаженијих међу савременим тенковима. Истина, мале земље радије се вежу за моћније продавце и јаче компаније, посебно за моћније државе. Међутим, Југославија, иако релативно мала земља, изашла је на светско тржиште оружја с тенком, који је квалитетом био раван тенковима САД, Велике Британије, Немачке, Француске и других индустријски развијених земаља.
Какав је однос тих истих држава према нашој војној индустрији, довољно говори и податак да су током бомбардовања 1999. године уништили готово све објекте и добар део технике, односно машина. Не треба заборавити ни чињеницу да је на иницијативу Сједињених Држава СР Југославији, у оквиру десетогодишњих санкција, уведена и забрана извоза и увоза наоружања и друге војне опреме. Циљ таквог поступка је јасан.
Тако је, разбијањем СФР Југославије, спречен покушај продаје тенкова Либији, Ирану, Пакистану, Шведској и још неким државама. Распад Југославије и тешкоће које су наишле крајем двадесетог века зауставиле су даљи рад на том пројекту. Несумњиво је да и данас постоје сви услови да се покрене механизам развојних и производних ресурса, под условом да се успостави сарадња између компанија и института на простору претходне Југославије, а можда и у самој Србији, уколико се економски услови побољшају и ресурси оснаже.
Исто тако, данас се сви слажу да су од рата у Заливу Сједињене Државе имале вишеструку корист. Иако су имале податке о намери Ирака да изврши агресију на Кувајт, о томе нису обавестиле Кувајт. На тај начин су САД стратешки решиле питање тог региона, неутралишући два опасна противника, стављајући под своју контролу не само богата налазишта нафте, него су се ослободиле и огромних залиха застарелог наоружања и војне опреме. Сада непосредно воде комплетну привреду Кувајта, те мале али богате земље, а када је у питању наоружање, Американци га, у ствари, сами себи продају и купују. Тако су уговорили испоруку Кувајту од 200 тенкова "М-1 абрамс" по цени од 4,5 милиона долара.
Сличан случај догодио се и у току рата у Босни и Херцеговини. Познато је да су се Американци у тај рат укључили тек 1993. године и да су бомбардовањем Срба у Босни и Херцеговини утицали на окончање ратних дејстава и потписивања мировног споразума Дејтон-Париз, новембра и децембра 1995. године. Већ почетком 1996. године, заједно с неколико муслиманских земаља, Сједињене Државе почеле су да снабдевају оружјем и обучавају Армију Босне и Херцеговине. У оквиру програма "Опреми и обучи" Американци су испоручили Армији Босне и Херцеговине 40 тенкова "М-1 абрамс" и "М-60", 30 хеликоптера "апач", "кобра" и "црни соко", 80 оклопних транспортера, 2.250 камиона, 144 артиљеријска оруђа, 318 противтенковских оруђа, 170 ракетних система "земља-ваздух", 49.000 пушака "М-16" и велики асортиман војне комуникационе опреме.
Могућност једне државе у производњи оружја не састоји се у томе шта она моментално производи, коју врсту оружја и у којим количинама, већ у томе колико је њена индустрија способна да се преоријентише на ратну производњу и колики би тада био њен капацитет и које врсте оружја би производила. На тај начин се кроз мирнодопску производњу оцењује и снага једне земље, односно њена привреда и индустрија за производњу, утврђују се њене људске, материјалне и техничке резерве, затим сировинска база те земље, зависност у производњи од других земаља. Све то се може одразити на целокупну привреду и ситуацију у таквој држави, без обзира на то да ли се радило о мирнодопској или ратној привреди.
Немци су за време Другог светског рата организовали посебну службу, у оквиру своје економске шпијунаже, ради набавке индустријских дијаманата из иностранства, јер је постојала опасност да престане с радом њихова војна индустрија, а тиме би војни и политички пораз био само питање недеља и месеци. Исто тако услед недостатка сировина, немачки научници су били принуђени да производе разне синтетичке материјале, како за потребе своје ратне индустрије, тако и за исхрану становништва.
Све изнето показује колико се данас придаје велики значај економској и пословној шпијунажи. Оне не представљају само једнострано прикупљање економских и пословних података о једној држави, њеној индустрији, фирмама и компанијама, већ првенствено заштиту интереса сопствене земље од штете коју би јој могла нанети друга држава. Оне уједно решавају и конкретне проблеме и захтеве своје привреде, индустрије и моћних транснационалних компанија и омогућавају њихов несметан и брзи развитак. Због тога економска и пословна шпијунажа нису одатле искључиви вид делатности професионалних обавештајних организација, већ и свих оних који се баве производњом и организацијом производње.
Какви су финансијски ефекти које те активности обезбеђују земљи која се њима служи, односно материјалне и друге штете по привреду и земљу против које је усмерена, тешко је тачно одредити. С гледишта оштећене земље, ирелевантно је да ли је таква активност мотивисана само профитом иностраних бизнисмена или и политичким разлозима подривања економских основа земље према којој се усмерава.
После завршетка Другог светског рата нагли развој војне технологије нужно је условио развој нових метода обавештајног рада. Истовремено се у потпуности променио карактер циљева војно-обавештајне делатности, тј. војних структура. Како политички тако и војни руководиоци захтевају брже, шире и детаљније информације о страним оружаним снагама, као и о њиховом научном и технолошком развоју. Интеракција између нових војних технологија и технологија обавештавања - прикупљања информација најзначајнији је чинилац трансформације националне обавештајне делатности. Тако је сателитска обавештајна делатност убрзо постала једна од најмоћнијих служби за прикупљање података, не само о нуклеарној моћи, него и о скоро свим облицима војне делатности. Сателити, који се у међународним споразумима крију под називом "Натионал Тецхинал Меанс" (НТМ) постали су једна од најзначајнијих средстава прикупљања информација у обавештајним службама, јер обезбеђују скоро 90 одсто информација. Употребљавају се за осматрање, контролу метеоролошке ситуације, локализацију објеката, анализу терена, превремена упозорења, електронско обавештавање (ЕЛИНТ, СИГИНТ), навигацију, телекомуникацију и контролу поморства.
Наведене нове технологије (осим сателита и војне електронике) допринеле су битно другачијем тржишту рада. Док су се раније обавештајне службе ослањале искључиво на људске изворе, данас су скоро у потпуности зависне од техничких средстава. Без обзира на то што се путем техничких средстава прикупља велика количина сигурних информација, и даље постоје подручја где је човек у обавештајном раду на првом месту. То се првенствено односи на подручје циљева, расположења и начина размишљања страних фирми, компанија или држава, где је људски чинилац још увек незамењив.

Тајанствени тенк

После 10 година изучавања, размишљања, многобројних посета, демонстрација и приказа свих значајних тенкова у свету, Кувајт се одлучио за набавку нашег тенка "М-84А" (око 200 комада), и поред многих притисака и закулисних радњи. Амерички тенк "М-1 абрамс" по најбољим борбеним карактеристикама није био конкуренција нашем тенку.
У изгледу су били послови око продаје нашег тенка десетини држава. На пример, само с Ираном био је договорен обим послова од 3,5 милијарди долара у периоду од пет година, у шта је укључена и изградња објеката, испорука склопова тенка, алата, техничке документације и техничке помоћи.
Предност тенка "М-84А" у односу на све друге тенкове у свету огледао се у бар десет савремених технолошких решења (од повећаног калибра оруђа 125 милиметара, нове технологије кружног ковања цеви, увођење аутомата за пуњење, омогућено је пуњење оружја из покрета, у потпуности је решен систем за нуклеарно-хемијску заштиту, уграђен је мотор снаге 735 киловата, односно 1.000 коњских снага, специфична потрошња горива је битно смањена - за исту дужину пута немачки "леопард" је трошио два, а амерички "М-1 абрамс" три пута више горива од нашег тенка, тежина тенка "М-84А" износи 41 тону и лакши је од конкурентских за 12 до 20 тона, што му даје веће предности у покретљивости, посебно у пустињским условима итд.).
Међутим, оно што је највише привукло пажњу страних обавештајних служби, поред смањења чеоне површине за два квадратна метра у односу на друге тенкове, био је технолошки састав предње плоче тенка и заштите куполе од дејства кумулативног млаза. Наиме, савременим домаћим врстама материјала за оклоп, коришћењем панцирних челика и вишеслојног материјала, положајем и обликом плоча за оклоп, постојећи оклоп штити наш тенк од свих савремених пројектила, у чему је сасвим сигурно испред "М-1 абрамса" и "леопарда-2" и свих других источних и западних модела.
Када нису могле да дођу до тражених података легалним путем и преко својих обавештајних служби, неке водеће државе НАТО нудиле су од 100.000 до 300.000 долара за добијање наведених података.

Рат у време Јом кипура

Случај илуструје како претерано наглашавање детаља и хардвера (ту се посебно мисли на разне техничке уређаје за непрекидно и детаљно осматрање) може произвести погрешну оцену о моћи и намерама противника.
У рату, који је почео 6. октобра 1973. године (на јеврејски празник Јом кипур, по чему је добио име), арапским силама је (на почетку Египат и Сирија, а убрзо су им се придружили још Ирак, Мароко, Саудијска Арабија и Јордан) успео наизглед немогућ задатак, јер су изненада извршиле агресију на Израел - државу, која је била чувена по ефикасности своје обавештајне службе. Иако су израелски обавештајни кругови имали изузетно добру слику о размештају арапских сила у данима непосредно пред агресију, недостајало им је, као што се види, способности да из поплаве алармантних информација, које су тада добијали из различитих извора, донесу праве оцене, закључке и мере.