Рађа ли се црногорски Тома Николић ?

 Према подгоричким Вјестима, на „тајној вечери“ није било Филипа Вујановића, председника Црне Горе. Чудно, зар не? Њу су, међутим, организовали коалициони партнери Мило Ђукановић, председник владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС) - тренутно без државних функција, јер је Игор Лукшић сад премијер - а Ранко Кривокапић, председник коалиционе партије социјал-демократа (СДП) сада у власти и председник црногорске Скупштине.

„Инквизиција“ као у добро комунистичко време

Наравно, питаћете зашто председник Црне Горе, не може да буде присутан на таквом елитном скупу, коме је сам Вујановић дао саркастичан назив „тајна вечера“. Као у већ прилично давно умрлом комунизму, био је то у ствари састанак, под фирмом „тајна вечере“, бившег Централног комитета, по теми - ни мање ни више - партијског огрешења Филипа Вујановића, тренутног председника Црне Горе.

По Тањугу од 07. новембра - а то је свакако било после „тајне вечере“, јавља се Кривокапић са оптужбом Србије да она „никад неће одустати од негације црногорског националног идентитета“. Сматра да се „понавља настојање Србије да се угрозе црногорска државна независност и национални идентитет“. „Читаво наше историјско искуство, даје основу за ту тврдњу. То, дакле, није моја процена већ искуство“.

Не случајно, међутим, додао је Кривокапић и то да он „не искључује могућност повратка Мила Ђукановића на неку државну функцију. Мило Ђукановић, лидер ДПС-а, најјаче партије у Црној Гори, има легитимитет да обавља све функције у њој. Он сада има само функцију легитимног председника ДПС. Она (ДПС) је та која одлучује које ће функције обављати Мило Ђукановић, али како свуда у Европи та функција је, посредством владајуће странке, везана је и за државу, па треба и код нас.“

Из ових Кривокапићевих излагања, дају се извући два закључака, а који, како изгледа, нису далеко од оних донетих на „тајној вечери”, али - и то треба нагласити - у њиховој Кривокапићевој верзији.

По казни сменити Вујановића

Прво, Филипа Вујановића, актуелног председника Црне Горе, морало би се сменити, јер је подлегао србском национализму, а пошто је одбацио црногорски, односно - да буде сасвим прецизно - дукљански, а чији је главни гласоговорник, изгледа, г. Кривокапић, актуелни председник Скупштине Црне Горе. Да је баш о томе реч, дало би се закључити и из Вујановићевог приказа „тајне вечере”. Обавештен да је био предмет напада на том скупу; жали што није био тамо, јер би - каже - био врло „полемичан”; не би дозволио увреде.

Ђукановић поново председник Црне Горе?

Друго, Кривокапић морао је да употреби сувише много речи, да би јавно убедио Мила Ђукановића да он мора да замени инкриминисаног Филипа Вујановића на фотељи председника Црне Горе. Испало је тако да Мило Ђукановић не зна шта треба да ради. А он већ пре Вујановића био председник, потом му је уступио ту позицију да би он постао премијер Црне Горе, а пре ваљда пола године, уступио је и премијерско место Игору Лукшићу, а он задржао само за себе председништво ДПС-а. Сва је, дакле, прилика да се Кривокапић, овако нашироко и јавно обратио Ђукановићу да би га подсетио на њихов коалициони споразум, а по коме је он председник Црне Горе У случају његовог оклевања да то уради, неисказана порука јесте - коалиција престаје да постоји и ДПС губи власт.

Опет, да се баш о томе - оклевању - ради, сведочи сам Филип Вујановић. Говорећи о „тајној вечери“, каже: да му је драго што Ђукановић у погледу општег напада на њега, уопште није „реаговао“ (остао је, дакле, уздржан); додаје још: „Диже ми рејтинг“, а у ДПС, верује, мање је од 5% чланова који се не слажу с њим. На питање новинара, шта мисли о ванредним изборима (који су у Кривокапићевој верзији вероватно на реду), а пошто његов председнички мандат истиче тек 2013, вели да о томе не размишља, пошто је сама идеја „бесмислена”.

Вујановић против црногорског национализма

Већ поприлично дуго - од тада је најмање пола године - како се Вујановић појављује у јавности са мишљењем о црногорској химни којом је незадовољан; не, наравно као музичко остварење, већ као текст - био је конкретан - прве две строфе. Изгледа да су инкриминисане прве две строфе, изазвале општу хајку на њега, па се отуда доспело у садашњу ситуацију у којој се тражи његова политичка „глава”, а како изгледа - у режији је она коалиционог Ђукановићевог партнера Ранка Кривокапића, председника Скупштине Црне Горе. Дошло је тако време по коме је неопходно задржати се много шире на теми Вујановићевог „греха“. Ту су три подтеме: о химни још, црногорски и србски „национализми”, две цркве - СПЦ и ЦгПЦ.

Кад је поново реч о химни, односно прве две строфе, Вујановић каже да он није против химне, већ против „текстописца“ прве две строфе, а ове су инспирисане идејама Секуле Дрљевића. За њега се зна, да је у време Другог светског рата био у Загребу, продао се Павелићу и био сарадник Хитлера и Мусолинија, а од Црне Горе направио „Дукљу” или још горе: „Црвену Хрватску“. Текстописца тих строфа, Вујановић не помиње по имену, али се да наслутити да тај господин није нико други већ Ранко Кривокапић.

Вујановић је против црногорског „национализма“ и његова дужност, као председника Црне Горе, јесте да се против њега бори „свим силама“ (јер је инспирисан идејама Секуле Дрљевића), а на Србима у Црној Гори јесте да се боре против србског „национализма“, Бошњацима да се боре противу бошњачког, и Арбанасима против арнаутског.

Црна Гора без србског предзнака јесте Дукља

У овом садашњем препуцавања о национализмима, Вујановић је оптужен да заговара идеје Павла Ђуришића из Другог светског рата, што овај енергично одбија. Оптужен је такође да је он против „вјечне“ Црне Горе. Он им је одговорио питањем, како он може да буде против, кад је он за „највјечнију“ Црну Гору, не скривајући под тим да она таква једино може да буде, ако се не утире или утре тиме њено србско порекло, а што је тенденција црногорског „национализма“. Још је оптужен да је учествовао у грађанском рату 90-тих година, којом приликом су Црногорци починили велике пљачке на Конављу. Ово је Вујановић игнорисао са примедбом - „то је прошлост“. Чини се као да је хтео рећи: то време припада комунизму и сви смо ми то радили - укључујући ту и данашње „дукљанско“ оријентисане „Црногорце“ - по партијској обавези; што је Милошевић тада био на челу комуниста, то је већ друга ствар - историјска случајност...

Две цркве непотребне Црној Гори

Већ је прошло неколико месеци, како су црногорски званичници у више махова јавно изашли са врло шкакљивом тезом, а по којој у Црној Гори би требало да постоји само једна православна црква, с нескривеном жељом да то буде Црногорска православна црква (ЦгПЦ). Чим се то појавило, митрополит црногорско-приморски Амфилохије из СПЦ је опоменуо „главаре“ да они гледају своја посла и да се не мешају у црквене ствари. С тим, пак, у вези, Вујановић вели: треба превазићи „тензије“ које постоје између православних верника наклоњених двема црквама и да он „зна“ да би многи припадници и једне и друге цркве (ЦгПЦ и СПЦ) волели да он буде заступник њихових интереса, али да он лично „једино поштује“ „њено канонско устројство“, тј. СПЦ и Митрополију црногорско-приморску.

Елем, изгледа да је овај Вујановићев јасно изнети став, и испровоцирао - под хитно - „тајну-вечеру“, која је одлучила да га „екскомуницира“ са позиције председника Црне Горе. Није, додуше, речено како, па се наслућује да ће то бити ванредним изборима, које, Вујановић као председник, требало би да распише. Зар он није одбрусио новинарима који га баш то питаху - „бесмислица“!

На беспућу... због драме

Кад сам почео писати овај текст, мислио сам да ће овде бити његов крај. Сад видим, да је крај немогућ. Толико је то тамо конфузно испреплетано и противуречно а неразјашњено и недоречено; па и тај горњи наслов покушао је да у неколико речи каже све, а у ствари није рекао ништа већ направио још већу конфузију. Рђаво је то писаније, признајем, кад му треба накнадно објашњење чак и за наслов. Али то је - што је!

Овај напис осликава једну драму. Суштина те драме би се могла назвати брисање и евентуални васкрс србског предзнака са политичких радњи тренутних достојанственика Србије и Црне Горе. Насловом се само хтело приказати „истотост“ те драме у обе српске земље. Све друго није исто - чак је и противно. Тако, на пример, „оригинал“, Т. Николић - из наслова - брише са себе србски предзнак а ради власти и евро интеграција, док, на супрот, његов „парњак“ (Ф. Вујановић) из Црне Горе прихвата могућност жртвовања власти не би ли тај предзнак поново заживео тамо.

Мило Ђукановић несвесно започео драму

Да не дужим, драму је случајно отпочео - и не слутећи је - Мило Ђукановић. Било је то тамо негде средином деведесетих. Милошевић је био Милов надређени, али он је и Србин, који је морао, по САД плану, да постане у пуном јеку „црна крпа“ - „Садам Хусејин“ - у очима света, што се и десило.

Гледа то Мило па рече себи - мени је осигурана власт и у тек долазећем демократском обзорју, ако се јавно „откачим“ од Милошевића. То учини, и одмах осети како га у САД благонаклоније гледају. Паралелно некако, нестаје СРЈ, ствара се Србија и Црна Гора. Побоја се Мило да у САД знају да је Милошевић, мада тек прво колено Србијанац, ипак Црногорац, па је то велика сметња. Али Мило - сигурно је сигурно - брзо нађе излаз и закључи; потребно је отцепити се не само од Милошевића већ и од Србије. Отуд његов поклич - независна Црна Гора! У САД одушевљени - обећавају сву помоћ ради тога циља. Ускоро - она и стварно поста независна, с Ђукановићем на челу.

Време пролази. Милошевић и Шешељ су у Хагу. Тома Николић, као Шешељев заменик у Србији, има највећу политичку опозициону партију, али је увек далеко од власти. И то га мучи. Сети се Милове независне Црне Горе, те и он поступи по његовом рецепту. Одбацивши србски предзнак, Томи из Вашингтона дође буран пљесак; Тома смирен. Власт није далеко...

У Независној није баш све цвеће...

Назад се мора опет у Милову независну ЦГ, у којој - сем свих Бошњака, Шиптара и других, који су уз њега - он нема, међу Црногорцима са србским предзнаком, парламентарну већину да би се демократија одржавала. А с таквим Црногорцима правити коалицију - мислио је тада Мило - то је унапред изгубљена битка. Прихватио је зато, коалицију са демо-социјалистима (познати иначе као бивши стаљинисти и удбаши) Ранка Кривокапића, који су још од Секуле Дрљевића обрисали српске предзнаке па радо сад носе дукљанске, а поносе се чак и „црвеном Хрватском“.

И ту сад почиње драма искључиво Црне Горе, јер Ранко као осица насрће на идеолошку „чистоту“ Милове демократичности. Каже му: ако смо независни државно, морамо и идеолошки да будемо то, што значи мора се убити у Црногорцима србски предзнак, а и да не говоримо о црногорском језику и потреби преиначења Његоша и историје. Мило се врпољи, Ранко њему - нема коалиције. Немајући куд, а да би се одржао на власти, Мило рече - одступам са председничке функције, па ево ти га Филип Вујановић, па се с њим идеолошки спори, а за себе ћу задржати премијерство. Скоро три године владала је ова „идила“.

Пре нешто мање од годину дана, ето ти опет Ранка код Мила на испитивању идеолошке „чистоте“; каже му: у независној Црној Гори, не може бити србска црква. Опет иста ситуација, те Мило одговори: одступам са премијерске позиције, ево ти га Игор Лукшић, па ти то с њим уреди, а ја ћу бити само председник ДПС-а.

Тако дођосмо у садашњу ситуацију „тајне вечере“. Ранко ће рећи Милу: Ако ти не развластиш Вујановића, прекидам коалицију и ти губиш власт. Мило му одговори: и ти је губиш; али да ја сад испитам „чистоту“ твоје демократичности - хоћеш да ја поступим противуставно?; не могу, демократска ми савест не дозвољава. Сад се Ранко поче врпољити, па после дуге паузе, мрзовољно и једва чујно рече: значи, тек 2013…