На Миљацки град поред града

Источно Сарајево – На изласку из Сарајева преко превоја Враца, поред истоименог спомен-парка стоји табла која путнику даје до знања да напушта кантон Сарајево (Федерација БиХ), а неколико метара даље друга табла и друго писмо указују на улазак на подручје града Источно Сарајево (РС). На том превоју сударају се звуци звона са три новосаграђене православне цркве на ширем подручју Лукавице са гласовима мујезина који допиру са минарета десетина старих и новоизграђених џамија у граду на Миљацки. Позиви на молитву пробијају се кроз густу маглу која је притисла град а из магле провирује пословни „Авазов“ торањ за који није тешко закључити да је нарушио архитектуру града.

Истина, пре поменутог торња учињено је то са две пословно-стамбене зграде чија се изградња финансира новцем из Малезије. Можда су се урбанисти могли и противити изградњи, за сарајевску чаршију, непримерено високих објеката, али је њихов глас устукнуо под притиском страног капитала. Устукнули су и пред налетом бесправне градње која је опасала Сарајево, а урбанистима и кантоналној управи остаје једино да се баве последицама.

Живе у једном а раде у другом граду

Са превоја Враца, куда два пута дневно прелазе Срби запослени у државним институцијама, поглед пуца на Источно Сарајево које нема пословних солитера, али нема ни масовне бесправне градње. Управа града Источно Сарајево, с Радомиром Кезуновићем на челу, заједно са урбанистима покушава да уклопи стара имања у стари градски амбијент тако да буду задовољени и захтеви града и староседеоци.

На лединама познатим као Лукавица и Бијело поље ничу стамбене и пословне зграде које својом висином и архитектуром могу пристати свакој модерној градској средини. За протеклих десетак година на том подручју изграђено је 5.000 станова а сви су продати још пре почетка градње. Интересовање за станове на подручју Источног Сарајева, чији квадрат кошта 650 евра, све је веће. За трајан живот на том подручју определио се велики број Срба који су напустили Сарајево али и већина оних који раде у државним институцијама.

„Да није било одлуке о изградњи града поред града, ове ливаде би данас биле полупусте“, каже градоначелник. Наравно, амбиције су биле велике јер је Источно Сарајево одлуком НСРС из марта 1993, тада под називом Српско Сарајево, требало да буде главни град РС, уз лоцирање дела институција на Палама а дела у Лукавици. То је заустављено одлуком НСРС из 1998, када је одлучено да се све институције селе у Бањалуку а град на Врбасу буде оно што је било намењено Источном, српском, Сарајеву. Срећа је да су власти из шест општина које улазе у састав града (Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Трново, Источни Стари град, Пале и Соколац) смогле снаге да се организују и покушају да наставе са реализацијом планова, макар се они одвијали троструко спорије од замишљене динамике. Криза је преброђена и сада се већ лакше дише а ускоро треба и законски да се реши питање статуса Источног Сарајева, који ће уз Бањалуку бити други град у РС.

Већ има више инвеститора, пословно-трговачких центара, а уз представништво ПК Србије отварају се и представништва појединих страних фирми. Ту је седиште Државне граничне службе, ту ће бити седиште државне полиције, Завод за издавање уџбеника РС... На подручју Лукавице, каже Кезуновић, које сматрају центром града, отворено је и неколико мотела, па и хотел „Београд“ који је изградила компанија „Александрија“ из Србије. „До септембра наредне године наш источни сусед ће на Палама изградити и школу која ће с разлогом носити назив ’Србија’“, истиче Кезуновић.   

Србија сигуран ослонац  

– Нама, као и читавој РС, Србија је велики ослонац. На пример, да није наставног кадра из Србије, зар би Универзитет Источно Сарајево, са 18 факултета и 13.000 студената, могао да опстане. Само на подручју града имамо 5.000 студената, док је више од пола факултета дислоцирано у Фочи, Требињу, Бијељини, Добоју... Неки од њих, попут Музичке академије, постижу сјајне резултате – са међународних такмичења увек се враћају са наградама, што је изнад очекивања, посебно ако се имају у виду услови у којима раде. Да од ових 13.000 студената студије успешно заврши њих две трећине, то је огроман стручни и кадровски потенцијал РС. Наравно, проблем је што су велики привредни системи – Фамос, Енергоинвест, Претис... током рата „потонули“ а приватизација и окретање новим производним програмима се споро одвија. Енергоинвест је већ на путу пуног опоравка. Идуће године Источно Сарајево добиће градску кабловску ТВ, завршава се зграда Градског позоришта, употпуњује књижни фонд Матичне библиотеке, отвара се галерија – легат Бошка Кућанског..., ничу нови стамбени и пословни објекти који су већ опасали аутобуску станицу изграђену непосредно после рата која својим изгледом и условима за пријем и отпрему путника заостаје за потребама града – каже Кезуновић и додаје:    

– Управа града рачуна и на изградњу пута источном страном Требевића преко Тврдинића према Јахорини, чиме би Зимски спортски центар био удаљен од Лукавице и сарајевског аеродрома мало више него сада од Пала. Наредне године обележавамо и 100-годишњицу ФК Славија који је поникао на Маријином двору а сада се такмичи у Премијер лиги БиХ.    

Наравно, много шта граду недостаје. Пре свега треба решити питање Клиничко-болничког центра у Касиндолу за чије је реновирање и опремање Грчка одмах после рата дала 3,5 милиона КМ, али је добар део после одлуке 1998. да се институције РС преселе у Бањалуку отишао истим путем. Да је грчка донација утрошена тамо где је намењена болесници би имали солидне услове за лечење а лекари би, као што су Ђоко Обућина, Зоран Чампара, Радоје Додер, који из Београда долазе на испомоћ, радили у бољим условима.

Око зграда шетају краве

Чињеница да се још понегде измећу стамбених зграда шетају краве, да иза ћошкова провирују кокошињци а да се пољопривредни, млечни и месни производи продају на тротоарима упућује на закључак да Источно Сарајево тек треба да постане град.   

– То је тачно – каже градоначелник Кезуновић – али другачије није ни било реално ако се зна да смо после рата кренули са ледине а да је званична Бањалука годинама занемаривала наше потребе.  

Лична карта града

Град Источно Сарајево обухвата шест општина – Источну Илиџу, Пале, Соколац, Источно Ново Сарајево, Источни Стари град и Трново. Простире се на 1.450 километара квадратних, има око 90.000 становника. Запослених је 11.730 а незапослених 7.730 од којих је са високом школском спремом 540. Стамбено је незбринуто 260 породица – избеглице, ратни војни инвалиди и породице погинулих бораца. Наталитет иде узлазном линијом али је буџет у односу на потребе или у поређењу са Бањалуком скроман и због тога се и проблеми спорије решавају.