Колико је моћан гробар ћирилице (1. део)

Када су Срби међу осталим Југословенима  крајем шездесетих година путовали у Трст да купују „шушкавце“ – кишне  огртаче од пластике које данас нико не би носио од срамоте, а  који су тада Југословенима представљали симбол „уписивања у грађане“, „отмености“, „припадности елити“ – ни сањали нису да су том куповином паре остављали у продавницама које су биле у власништву – Ватикана!
 Ово ће за Србе сигурно представљати изненађење. И опет ће огледало постати кривац за боре на лицу; опет ће се понављачи ругати одликашима; опет ће се они који нису знали, ругати онима који јесу знали; опет ће Срби који мисле да је србско писмо – латиница, Србе који знају да је србско писмо – ћирилица називати погрдним именима „ћириличари“ и „цирилизатори“!
 Ми из удружења „Ћирилица“ нисмо никаква „власт“. Ми никоме ништа не можемо да „наредимо“, ништа не можемо да „забранимо“, никога не можемо да „ухапсимо“. Ми можемо једино да народу предочимо оно што њему није познато, што он најчешће ни у сну није могао да замисли, па нервозно пружа отпор да то прихвати: искорењивање ћирилице код Срба није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован и контролисан процес који је у светским, европским и аустро-угарским размерама покренуо Ватикан,  у југословенском окружењу спровели карађорђевићи и хрватски, словеначки и србски комунисти, а у постјугословенском србском окружењу настављају оне политичке снаге које имају циљ да Србију уведу у Европску Унију без обзира да ли ћемо тамо ући као народ, или као – инвентар.  
 
Стицајем историјских околности, Рим је остао једина патријаршија у западној Европи. Римско свештенство је сматрало да су једино јеврејски, грчки и латински језик и њихова одговарајућа писма достојни Библије и хришћанске вере, и да су сва остала писма, међу њима и ћирилица – ђаволска дела. Целој западној Европи хришћанску веру је пренело баш римско свештенство, и сваком народу је уз хришћанску веру „у пакету“ наметало и латинско писмо. Тако су нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, мађарске руне, глагољица, готица, ћирилица код Пољака, Чеха, Хрвата, Дубровчана, православних Румуна у Аустро-Угарској, у НДХ, илочко писмо на Илочким острвима (Филипини), писмо са Ускршњих острва, бројна сликовна писма разних народа Јужне Америке, итд. На Србе у Аустро-Угарској и после Берлинског конгреса и у Босни и Херцеговини Католичка црква и двор су вршили суров притисак да се одрекну православне вере, јулијанског календара и ћириличног писма, и да пређу на католичку веру и латиницу. Карађорђевићи су сматрали да су Срби, Хрвати и Словенци – три племена истог народа, чији је језик био србско-хрватско-словеначки, и више су мислили на Југославију него на Србију. У комунистичкој Југославији главну реч су водили Хрвати и Словенци Броз, Кардељ и Бакарић, бивши поданици Аустро-Угарске одгојени на католичкој мржњи према ћирилици као „ђаволском делу“. Србски комунисти су се придружили искорењивању  ћирилице као „симбола великосрпске буржоазије“, па је комунистичка власт организовала злогласни Новосадски „договор“ 1954. год. После распада Југославије, у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини актуелни политичари искорењују ћирилицу као „сметњу напретку својих земаља на путу у Европу“, а у Хрватској ћирилица је по трећи пут у историји законом забрањена, па се њена појава на јавним местима судски кажњава.
 Данашњим генерацијама србског народа све ово у доброј мери није познато, па када ми из „Ћирилице“ о овим стварима говоримо, многи Срби се понашају увређено попут родитеља који је последњи сазнао да му је дете наркоман, па криви све одреда – и школу, и улицу, и државу, и килаву полицију, и корумпирано судство, и комшилук, и продавачице у апотеци, и не пада му на памет да се присети да ли је и он нешто пропустио, да ли је и он у нечему погрешио. Да ли је и сам својим чињењем или нечињењем допринео стању свога детета! Овакви необавештени Срби, попут мужа који је последњи сазнао да му је жена „шарена“, на нас из „Ћирилице“ бацају дрвље и камење, ругају нам се, етикетирају нас да смо „националисти, заостали, примитивни, ретроградни, сметња напретку, да живимо у прошлости“, и , да би олакшали својој души, називају нас „ћириличарима“ и „цирилизаторима“. Можете ли да замислите да у италијанском, француском, немачком, пољском… народу постоје појединци који своје сународнике називају погрдним именом „латиничари“? Разумели бисмо да нам се ругају ако бисмо тражили етрурско или тамилско писмо за Србе. Али ми само тражимо оно што нам је отето, оно што би морало да се подразумева и без тражења, оно што је наше најрођеније – наше хиљадугодишње писмо ћирилицу. Када је у питању самопљување, Срби су заиста „изабрани народ“… Ми „цирилизатори“ смо навикли на подсмехе и увреде од стране неупућених сународника, па се више и не бранимо. Једноставно, знамо да народ није „кривац“, него жртва смишљеног, планираног, организованог и контролисаног окружења у коме је рођен. Окружења искључивости хрватске латинице уз седатив о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па је одрастао на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се данас туче за туђе у уверењу да брани своје! Разбијање заблуда је увек болно, али и неопходно и корисно.
 
У нашим активностима на упознавању народа са приликама у прошлости и садашњости у вези са организованим искорењивањем ћирилице из живота и памћења србског народа и њеним замењивањем хрватском латиницом, већ смо говорили о насиљу, безакоњу и злочинима Католичке цркве и двора у Аустро-Угарској, али и о остваривању истог циља марифетлуцима, лукавством, подмуклошћу и подвалама комунистичког режима у Југославији уз клицање „братству и јединству“. У овом чланку први пут ћемо говорити о богатству и моћи главног светског инспиратора искорењивања „ђавољих писама“ – Католичке цркве и Ватикана. Унапред знамо да ће појединци из србског народа и овај текст  доживети као „прст у око“, као показивање фотографије на којој је њихова жена затечена на гомили – „ин  флагранти“; да нас после овога опет очекују подсмех и увреде. Али спремни смо на то. Знамо да чајеви имају пријатан мирис и укус, али не лече туберкулозу, а да инјекција (Пажња! Нисмо рекли „ињекција“, како би се то могло прочитати да смо писали хрватском латиницом!) и скалпел боле, али враћају здравље! Заблуде се не разбијају загрљајима и пољупцима, него снажним ударцем у лице, ђоном. А ругања и подсмехе више не замерамо.
 
 
ЗНАМО  ЛИ  ЧИМЕ  СЕ  СВЕ  БАВИ  КАТОЛИЧКА  ЦРКВА?
 

Не морамо бити дипломирани теолози да бисмо знали за темељно учење оснивача Хришћанске цркве и позив Исуса Христа својим следбеницима апостолима:
 „Идите и продајте све што имате и разделите сиромасима, и пођите за мном, па ћете имати благо на Небу. Не сабирајте себи благо на Земљи, где га изгриза мољац и рђа, и где га лопови поткопавају и краду, него сабирајте себи благо на Небу… јер где ти је благо, ту ће ти бити и срце. Заиста вам кажем, тешко ће богаташ ући у Царство Небеско. Лакше ће камила проћи кроз иглене уши, него богаташ ући у Царство Небеско“.
 Рецимо да би тако требало да буде. А да ли је баш тако?  Појаве имају своје видљиве и своје невидљиве манифестације. У младости смо читали о шпијунима који су отварали часовничарске, кројачке радње, о учитељима клавира и слично. Тај посао им је био само маска пред земљама у којима су деловали као шпијуни. У излогу своје „часовничарске радње“ шпијун је имао један „стари покварени часовник“. Његова улога није била да показује време, него да у одређене датуме и одређена времена човеку који је био веза саопштава обавештајне податке које је шпијун сакупио, и које је преносио – претходно уговореним положајем сказаљки на том часовнику. Шпијун и његова веза никад се нису састали ни видели, а завршавали су посао. Домицилна земља је ово сазнала тек – после рата! Слично је и са активностима Католичке цркве – једно нам се чини, а друго се догађа! Опсег делатности и величина богатства Католичке цркве су застрашујући, и њих не може тачно да утврди ни једна институција на свету – ни Уједињене нације, ни Савет Европе, ни Светска банка, ни Интерпол, ни Међународни судови УН у Хагу и у Риму. Питање је да ли то може да утврди и – сама Католичка Црква! Па не замерите што то не може да утврди ни удружење „Ћирилица“ Београд са својим подружницама у Москви, Бања Луци, Подгорици, Чачку, Сурчину, Новом Саду и Нишу.  
 
Зашто ми уопште потржемо ово питање?  Па да би народ сазнао истину о богатству и моћи Ватикана, да би касније лакше схватио остале наше тврдње о искорењивању ћирилице. Народ много тога не зна, а душмани су му помагали да он то и не сазна! Они који су рођени у диригованом окружењу искључивости хрватске латинице уз приче о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ наравно да су одрасли на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се ми сусрећемо са нервозним реаговањем кад поменемо Ватикан, комунисте, искорењивање ћирилице и хрватску латиницу. Кад кажемо „Ватикан“, необавештени Срби (ми из „Ћирилице“ их зовемо „обарени Срби“!) нас исмевају: „Идете од Кулина бана“!, а ми им одговарамо: „Касните, кратко вам је памћење. Кад је Кулин бан рођен, ватиканско искорењивање свих писама осим латинског је трајало већ 600 година! „Обарени Срби“ расуђују по начелу: „Ја нисам видео Јупитерове сателите. Закључак: Јупитерови сателити не постоје“.  Своје незнање узимају за јединицу мере којом оцењују туђе знање. Али, ми стрпљиво радимо на објашњавању народу истине о искорењивању ћирилице.
 
Године 1983. Avro Manhattan је објавио књигу „The Vatican billions“ (Ватиканске милијарде). Та књига је у хрватском ијекавском преводу Јасне А.В. објављена фебруара 2010. године у електронском облику на Интернету. Ја сам је пресловио на ћирилицу и прерадио за србски језик екавског изговора, и из те књиге доносим местимичне изводе.
 
**********************************************************************************
 
 
Христос је био рођен, живео је и умро у сиромаштву. “Његова црква” је мулти-мулти-мулти-милијардер. Како је дошло до тога, да иако привидно заокупљена небеским благом, она буде највећи сакупљач и згртатељ овоземаљског блага?
 
Када је све то почело? Где? Како? Шта је било економско царство Цркве у прошлости? Хиљаду, петсто или сто година унатраг? Колико је велико данас? Да ли је могуће и истинито да је она најмоћнија финансијска творевина и утврђење свих времена? Ако јесте, колико хиљада милиона она има? Колико некретнина? Колико деоница, залога, обвезница, вредносних папира? Колико деоница у индустрији нафте, мотора; у хемијској, ваздухопловној индустрији; у електроници и инжењерингу, у туризму и хотелијерству, па чак и у свемирским истраживањима? Да ли је истина да Католичка Црква има велике депозите злата у швајцарским и америчким банкама? Да има више доларске имовине него најмоћније корпорације у САД заједно, и веће монетарне резерве него Француска, Белгија, Италија и В. Британија заједно? И да ће крајем 20. века контролисати најмање трећину укупног богатства Европе и Америке?
 
Шта су и који су њени видљиви и невидљиви фондови у водећим и најјачим земљама света? На сва та питања досада још нико није одговорио. Ова књига сада на њих одговара. Кроз историју, од раних мрачних векова до Ренесансе, Реформације и Противреформације, од Француске Револуције у 18. веку, преко Индустријске револуције у 19.-том, до 1. светског рата, бољшевизма у Русији и 2. светског рата. И од тада па до садашње свемирске ере.
 
Готово 2000 година запањујућег сакупљања и згртања добара и блага, кроз личну похлепу и јавну филантропију, светачка жртвовања, колективна отимања, зле подлости, дарежљивост појединаца, лихварство, а које су спроводили папе, краљеви, прелати, побуњене цркве, горљиви реформатори, свети људи и ниткови; кроз револуције и диктатуре, политичке странке, интернационалне банке, интерконтиненталне корпорације и глобализам у наше доба.
 
Све је поткрепљено именима, датумима, бројкама и чињеницама. Ова књига је јединствено разоткривање највеће финансијске империје коју је свет икада видео, а која је још увек у пуном погону.
 
  ВРХ  ЛЕДЕНОГ  БРЕГА
 
Католичка  црква  је  светска  религија,  светска  држава  и  администрација  и  светска финансијска сила. Међусобна зависност религије, администрације и богатства је испреплетена на највећем/највишем могућем степену. А другачије не може ни бити.
 
Кад је једна религија тако устројена и организована као што је римокатоличка, онда је она неминовно трансформисана не само у администрацију и свемоћно архијерејско црквењаштво, него и у исти такав јак и доминантан економски интерес. А он се скрива иза духовних начела и потхрањује тим истим духовним начелима, која су заправо највећи непријатељи згртања материјалног богатства од стране религије.
 
Од свих фракција подељеног хришћанства, римо-католичка црква је несумњиво најуспешнија у свом згртању и акумулацији овоземаљског блага. Њен успех на том пољу је резултат њеног успеха на религиозном. Ово може изгледати као парадокс, али то је истина. Њена колосална економска моћ произлази из чињенице да милиони њених припадника дају њој део свог земаљског блага ради пропагирања њеног духовног ширења и напретка. А Католичка црква прима, користи и умножава те материјалне добитке. Иако проповеда Јеванђеље које се односи на духовно благо, она не види никакву противречност у свом гомилању материјалног блага овог света.
 
Данас је она тиме заокупљена више него икада раније у својој дугој и шароликој историји. Површан преглед њених активности које износимо у овој књизи, а односи се на неколико земаља, биће довољан да то поткрепи.
 
Католичка црква је доминантна финансијска сила у 2 земље: у Италији где има своје историјско и административно седиште; и у Сједињеним Државама, где су њени религиозни, политички и финансијски напори били подупрти енергијом, ентузијазмом и успехом типичним за САД. Успехом спектакуларним чак и у земљи свакојаких спектакуларности.
 
Текуће фантастично згртање блага од стране Католичке цркве је новији феномен. Као што смо већ раније видели, оно је стварно било започето онда кад је према “Петровој столици” био почињен најсрамнији злочин (према њеном рангирању!), а то је било – одузимање Папских Земаља (Папске Државе) 1870. г. од стране Италијана.
 
Први камени темељци модерне акумулације ватиканског блага нису били положени тек онда кад је папа Пије XI потписао Латерански Уговор 1929. са фашистичким диктатором Мусолинијем и кад се Црква и формално одрекла Папске територијалне државе примивши заузврат позамашну своту новца. Планови су били направљени у време претходног папе Бенедикта XV (1914-22) у времену и након I светског рата. Његов мото је био – “религија је религија, а бизнис је бизнис”. Он је зачетник данашње ватиканске политике да Црква и њене инвестиције не треба да буду ограничене религиозним размишљањем и баријерама, него вођене у правцу добрих, конкретних и профитних послова. Та нова формула је стављена у погон за време његовог понтификата.
 
Са Латеранским Уговором, Ватиканска Државна Ризница је постала службени фонд. Те исте године Мусолини је дао 1.750 милиона лира Ватикану, а уз то и суверенитет као коначно решење Римског питања. Пије XI, не мање добар бизнисмен од Бенедикта, инвестирао је већину примљеног новца у САД у време Велике економске кризе 30-тих година. То је био одличан пословни потез, јер кад се америчка привреда опоравила, Црква је убрала колосалну добит.
 
Осим инвестирања у САД, Ватикан је добар део латеранске накнаде инвестирао и у самој Италији. Резултати су били запањујући, и вредност богатства Католичке цркве у Италији је досегла астрономске цифре. Према британском периодичном магазину “Тhe Economist”, Ватикан је толико увећао свој капитал у Италији да би он теоретски могао “сурвати италијанску привреду у прави хаос ако би изненада повукао одређене потезе на тржишту и у банкарском систему”.
Нино Ло Бело, иначе либерални католик, провео је 8 година у Риму као кореспондент за економију и бизнис за различите магазине такве врсте. Већину свог времена посветио је проучавању ватиканских финансија и написао респектабилну књигу “Ватиканско Царство” (The Vatican Empire). Ево само неколико краћих занимљивих информација из ње. “Тајкун с Тибера” је толико укључен у италијанску привреду, да би пуно тога могло носити ознаку – Made by Vatican – што значи Произведено од ватиканског новца, у ватиканским фабрикама и предузећима!
Тако Италијани живе у кућама и становима који су власништво Ватикана, или су их купили од компанија у власништву Ватикана, или које су изградиле грађевинске фирме у власништву Ватикана. Италијани се возе супер аутопутевима које је финансирао Ватикан, и аутомобилима произведеним у некој ватиканској фабрици. Њихове куће су опремљене стварима које су произведене у фабрикама и фирмама које су власништво или сувласништво Ватикана. Водом, струјом и бутангасом снабдевају их компаније које припадају Ватикану или су под контролом Ватикана. Свој новац држе у банкама које контролише опет Ватикан – фамозна “Банка Светог Духа” је на пример у 100%-тном власништву Ватикана. Капитал Свете Столице је инвестиран у готово све гране италијанске индустрије, трговине, услуга и др. – фабрике хране, текстила, грађевинског материјала, оружја, хемијске, тешке индустрије, бродоградње, возила... затим у осигуравајућа друштва, хотеле, туризам, ТВ и Радио станице, издаваштво, штампу..... итд. У том мозаику компанија неке су прави светски дивови, попут грађевинске компаније Generale Immobiliare која је права тврђава ватиканске финансијске империје са капиталом од 75 милијарди лира. Само у 1967. години она је утрошила 30 милијарди лира на грађевинске пројекте, углавном стамбене блокове, хотеле, канцеларије и резиденције у градским центрима Милана, Ђенове, Рима, Фиренце и Напуља.
 
 
Ова ватиканска експанзија у Италији била је олакшана и тиме што је Црква (Ватикан) изузета од опорезивања и не плаћа никакве порезе. Али и због разних других повластица. У 1967. г. министар социјалиста Луиђи Прети покушао је да “утера порез” и од Ватикана који је дуговао држави више милијарди лира, од када је 1962. г. прихваћен нови порески закон. И,  шта је Ватикан направио? Да би то избегао и онемогућио разоткривање своје финансијске моћи, почео је продавати своје акције и интересе у италијанским компанијама и реинвестирати у прекоморске земље. Тако ради “Света Столица”! И тако је с Италијом.
 
Ипак, папа Павле VI није се устручавао да каже (у шали, или цинизму?) да “Црква види себе као Цркву Сиромаха!”
 
Његова изјава је изазвала и разљутила многе католике. Неки су отишли и даље, па су демонстрирали против скандалозно богате Цркве. Католички свештеници протестовали су у САД, Француској, чак и у Италији. У октобру 1971. г. католички свештеници демонстрирали су на Тргу Св. Петра у присуству папе носећи барјаке с натписом: - „Цркво, не бацај мрвице сиромасима. Иди и продај што имаш и подај њима“!
 
Протести из саме Цркве су се умножили и изазвали забуну у редовима обичних католика. Огромно богатство изазвало је моралну дилему, али и финансијску. Црква је постала врхунски богаташ, не само због неуморног сабирања новца од стране њених многобројних верских, црквених и лаичких организација, затим скупљања по верској дужности (догматска), него и због вештине врхунских финансијских мозгова који су знали где и како најбоље инвестирати. Поготово од II светског рата па на овамо. Они су уз помоћ Провиђења, ватиканске милионе претварали у милијарде.
 
Папа је морао основати специјално тело Префектуру (Уред) за економске односе, а којом управљају већином амерички, немачки, француски и други мозгови. Они делују углавном изван Италије, јер је највећа маса невидљивих ватиканских инвестиција разграната на интернационалном пољу.
 
Но, финансијски мозгови имају доста посла и у Италији. Они воде бригу о безбројним деоницама и интересима разасутим по многобројним фирмама у којима је Ватикан већински (или мањински) деоничар. Не тако давно Ватикан је држао петину деоница свих фирми уписаних на италијанској Берзи. Поуздани извори наводе да је у исто време Ватикан имао златне резерве вредне 11 милијарди долара, што је било трипут више од Велике Британије.
 
Уопштено узевши, финансијско царство Католичке цркве слично је леденом брегу којем је тек мањи део видљив изнад воде.
 

 
НАЈБОГАТИЈА  ДИВОВСКА  ТЕОКРАТИЈА
 Католичка црква у САД је “нација унутар нације”. И то није само фигуративни говор, него чврста и непобитна чињеница америчке стварности.
 Када на пример амерички католици говоре о америчкој слободи и демократији, они увек мисле на католичку слободу и “демохришћанску демократију”, а којој је коначни циљ Католички Амерички Устав као задњи стадијум ка тоталној Католичкој Америци. То више није само апстрактно размишљање, пошто је процес у току и добија све већи замах.
 Католичка црква гради своје царство у САД, и више ни нема озбиљне опозиције која би угрозила њену експанзију и коначну превласт. Резултат њених активности на свим нивоима америчког друштва јесте тај, да су практично све друштвене структуре прожете католичким елементом и католичким структурама, директно или индиректно. Попут дивовског храста који је испреплетен чврстим жилавим бршљаном. Тај бршљан чине безбројне католичке организације и институције, наведимо само неке: Католичка Легија Морала, Католичка Штампа, Католички Радио и ТВ, Католичка Осигуравајућа Друштва, Католички Клубови, Католичка Мајка Године, Католички Ратни Ветерани........ и безбројне сличне. А све су оне потпомагане на разне начине и по религиозној основи.
 
Најимпресивније су римокатоличке образовне и медицинске установе. Њихова образовна машинерија обухвата све, од дечијих вртића до универзитета (темељита индоктринација младих), а медицинска од најмањих амбуланти до највећих и најмодернијих болница и санаторијума. Њихова финансијска вредност достиже на милијарде долара. То је постигнуто заобилажењем Устава, легалним и полулегалним манипулацијама и притисцима прикривених католичких група у државној администрацији, а које све раде у корист Католичке цркве. На пример, под администрацијом Л.
Џонсона (1963-69.) на стотине федералних програма прибавило је огромне своте државног новца црквеним агенцијама, већином католичким. Милиони долара су прошли кроз црквене касе, а многи и остали у њима. Од 1947. до 1964. преко 7000 пројеката је одобрено, претежно медицинских установа. Само за један пројекат Католичка црква је добила 305 милиона долара, док су све остале протестантске и јеврејска заједно добиле 168 милиона.
 
Католичке образовне установе обухватају око 2500 школа, 300 колеџа, семинара и универзитета. За одржавање и финансирање истих, Црква прима замашне своте од Државе. Број жупних црквених школа расте брже од државних, што значи да Католичка црква добија све веће донације и средства од већински протестантске земље. И то оне која се поноси својим два столећа уздизаним Уставним начелом о потпуној Одвојености Цркве од Државе (а што подразумева све религије). Запањује чињеница да под капом разноврсних федералних програма и пројеката милиони америчких некатолика доприносе милионе долара за куповину, повећавање и одржавање имовине Католичке цркве. Чини се као да амерички грађани нису уопште свесни ове тако очите аномалије.
Ватиканске финансијске активности и уносна предузетништва су исто тако разноврсни као и код најуспешнијих светских пословних корпорација.
 
Нино Ло Бело, новинар “Њујорк Хералд Трибјуна” и стручњак за економска подручја, либерални католик, након вишегодишњег истраживања ватиканске економске моћи, морао је признати “да су ватиканске инвестиције тако велике, распрострањене и комплексне, да је потпуно немогуће добити јасну слику о томе” (цитат из књиге “Ватиканско царство”). Већина ватиканског новчаног капитала је депонована у америчким и швајцарским банкама, и нико не зна о коликом се капиталу ради. За разлику од већине великих концерна Европе и Америке који су под контролом својих држава и Влада, Ватикан је потпуно слободан да пребацује огромна средства где год жели и кад год жели, већ према најповољнијим приликама. Захваљујући томе, као и фамозном “изузећу од опорезивања по религијској основи”, имовина Католичке цркве је у непрекидном порасту.
Посебан феномен су разне и многобројне католичке групе – Акције, које су интимно удружене с Црквом и које такође имају своја посебна права. Оне се такође баве бизнисом и остварују профит. Засигурно најпознатија од тих група је – Опус Деи – (Дело Божије). Већина ових квази-религиозних група бави се разноврсним комерцијалним пословима, најчешће издаваштвом и осигурањима.
 
Надаље, није никаква тајна да се неки црквени редови баве производњом алкохолних пића, као напр. Хришћанска браћа (бренди), Картузијанци, супер ликер Чартрез итд. Амерички монаси и монахиње су врло заузети стварањем профита. Тако Траписти опатије Св.Јосип на својој великој фарми производе сиреве и креме. Монаси опатије Наша Госпа од Гетсеманије баве се уносним пословима – сиреви, колачи, кобасице. Цистерцити у Ајови имају говеда, млекару, али и пилану и каменолом. Кћери Св. Павла имају штампарију.... итд. итд. Црквени редови купују и поседују зграде, хотеле, дворане, магацине, стоваришта.... А сви ти многобројни црквени редови који се баве уносним пословима не плаћају ни цента пореза, само стога што су религијске организације и носе верски предзнак. Неке од њих које су више лаичке (световне) него верске, прави су финансијски дивови са својим посебним правима, као Колумбови Витезови чија је имовина у 1966. премашила 300 милиона долара.
 
Иначе, најважнији по свом значају и утицају је свакако исусовачки ред – Дружба Исусова, или Језуити. Друштво је моћно на образовном, финансијском и политичком плану. Оно држи 28 католичких универзитета, од којих нека добијају велика средства од државе, упркос чињеници да је Ред укључен директно или индиректно у врло уносне послове. Осим што су крупни деоничари у банкама и великим компанијама, они су и најважнији сувласници у 4 највеће авио-индустрије, имају велики интерес у 2 нафтне компаније, а контролишу и више ТВ и Радио мрежа. И наравно, Ред не плаћа ни цента пореза.
 За разлику од својих европских двојника, америчке монашке заједнице “сестринске и братовске”, више су пословне него религиозне. Многобројни сестрински редови поседују имовину у вредности око 12 милијарди долара, а отприлике толико и мушки редови. По стандардним прорачунима, “вредност” католичких црквених редова у САД износи око 23 милијарде долара. Ми смо навели имовину религиозних дружби које подразумијевају сиромаштво. Међутим, то њихово “сиромаштво” је велико око 23 милијарде!
 Што се тиче укупне имовине Католичке цркве у САД (власништво, сувласништво, инвестиције, приходи, деонице, обвезнице, државне хартије од вредности.....) њено богатство ограничено само на религиозну функцију износило је у 70-тим годинама преко 54 милијарде долара. Али, то је само врх леденог брега изнад воде, дакле оног видљивог. Комерцијалне активности Римо-католичке цркве у САД су тако разнолике, распрострањене и тако спретно прикривене и затајене од јавности, да их је немогуће све “извући и истерати” на видело дана. Новине ретко спомену неки многомилионски пројект иза кога стоји Католичка црква, односно њене компаније и подружнице. Имовина хиљада католичких жупа широм САД никада није обелодањена.
Једна агенција која је истраживала црквена предузетништва открила је да Католичка црква инвестира најмање свог новца у – добротворне сврхе и програме! А управо то би требало да буде на самом врху свих њених делатности. И то по упутству оног истог Учитеља на којег се та иста Црква позива. Но, да ли и колико она уопште слуша Исуса Христоса?
Споменућемо два-три примера оних невидљивих милиона Католичке цркве. Она на пример систематски и константно “подсећа” (уствари додијава и мољака) своје вернике да добар католик треба да се сети своје Цркве у свом тестаменту. И то са барем 10% од своје заоставштине. Пошто Американци слове као врло сентиментална и дарежљива нација према својим Црквама, овај вид “жетве” такође није никада у целости разоткривен, али се рачуна с годишњим многомилионским износима. Надаље, родбина и пријатељи стално се подсећају на плаћање миса-задушница за драге покојнике и њихов бржи прелазак из ватре чистилишта у блаженство раја. Споменимо још и игру Бинго.. Иако је Бинго легалан у 11 савезних држава, Католичка црква профитира од тога у свих 50. Два поуздана истраживача, Ларсон и Лауел, израчунали су годишњу добит од игара од око милијарду долара.
Но, оно што запрепашћује у односу на толико богатство јесте то, да та колосално богата Црква добија редовно и додатне порције као “поклон-помоћ” од саме Државе. А она све прима, штогод јој се даје. Осим тога, њој је изгледа сасвим нормално да некатолици плаћају порезе и тако доприносе богаћењу Католичке цркве. О моралности таквог стања она пуно не брине.
 
Али највећа аномалија ситуације је ипак чињеница да Католичка црква, иако прима и зарађује фантастичне своте новца, не плаћа никакве порезе на своју огромну имовину и приходе. Од укупног богатства свих цркава у САД, више од половине припада само једној – Римокатоличкој. И на то огромно богатство никада није плаћен било какав порез, нити је затражен било какав финансијски извештај.
 
Као што је већ речено, све религиозне организације ослобођене су од опорезивања, федералног, савезног и локалног. Све што носи назив – црквено. Штавише, оне су ослобођене од тога да праве извештаје, да праве своје буџете, активу и пасиву, приходе и расходе исл. Све оно што сви други морају, њих једноставно заобилази, а због једне једине речи – привилеговани – или повлашћени!
 
Узевши у обзир све погодне факторе, Католичка црква је постала најмоћнија корпорација у САД и у кратком времену од само једне људске генерације, она се трансформисала у најбогатију дивовску теократију на свету.
 
А шта Исус Христос мисли о томе?

(ускоро следи наставак... Пратите странице ове рублике...)

18.12.2011.  16:49 Наставак чланка имате на следећој вези:

https://www.enovosti.info/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=33292