ТЕЛЕВИЗИЈА – ПУЦАЊ У ЈЕЗИК

Телевизија  –  пуцањ  у  језик
Српски нема ко да брани
 
Техничка страна телевизије, телевизија као технички изум – употреба електричне струје за пренос слике и тона на даљину – је на понос људском роду. Програмска страна телевизије, поготово њен информативни и забавни део је – понижење за људски род. Телевизија је ексер укуцан у људски мозак. Телевизија је електронски чобанин који свом газди чува овце. Газда је онај који телевизијом располаже; чобанин је онај који програм уређује; овчарски пси су они који гледаоце држе на окупу – глумци, певачи, водитељи; а овце су они који телевизију гледају. Медицина је отворила неке нове области лечења болести људске зависности: од алкохолизма, дувана, дроге, коцке, игара на срећу. Дошло је време да медицина отвори још једну грану лечења људске зависности – од телевизијског програма. Телевизија постоји због несамосталних личности, које су навикле да пред екран долазе по своје мишљење о догађајима у свету и око себе; које као уџбеник уместо књига користе телевизију; које се уместо са децом или унуцима забављају са телевизијом; које уместо са женом, ноћ проводе са телевизијом.  
 
Пре појаве телевизије људи су живели у складу са природом. За видела човек је посвршавао своје послове и кад се смркне полазио је на спавање. Са сванућем би се сам будио, без будилника или петлова. Добро наспаван, био је довољно одморан и спреман за своје нове свакодневне послове. Појавом телевизије човек је добар део свог дотадашњег времена предвиђеног за одмор посветио телевизији. Касније је одлазио на спавање, мање је спавао, и недовољно одморан сутрадан почињао своје свакодневне послове. Недовољан ноћни одмор превалио је на поподне. Због поподневног спавања није му се спавало ноћу, па је ноћ посветио новој врсти „одмора“ – телевизији. Заспао би пред само јутро, и када се после „трећег будилника“ на силу пробудио, на посао би полазио неиспаван, отечен, надувен. Он због поподневног спавања није ништа „више“ спавао него до тада, спавао је чак мање, само је спавао у – погрешно време.
 
Људи са даљинским управљачем проводе дан, са њиме полазе на спавање, и са њиме ујутро почињу нови дан. Телевизијски програм им одређује време за спавање, време за обављање послова, време за обедовање, време које могу посветити деци, породици, пријатељима. Лично сам слушао једну жену која се бави земљорадњом када је причала да она прекида рад у пољу кад дође време за јужноамеричке серије. Занемарује оно од чега живи зарад онога због чега живи. Један Румун је у очајању убио своју жену када је схватио да је телевизија постала основни смисао њеног живота; да она и није удата за свога мужа, него за – телевизор. Телевизија представља „окидач“ који латентног психопату претвара у манифестног психопату. Да се не би појавио још неки овакав очајник, време је да медицина узме ствар у своје руке и прихвати се лечења људи од најновије болести зависности – телевизиоманије.
 
Моћ утицаја телевизије на људско мишљење и опредељење је позната – она је чудовишна. То најбоље показује распад Југославије. Свет је своје опредељење према појединим народима бивше Југославије формирао на основу телевизијских програма које је гледао, а не на основу чињеничног стања. Француска телевизијска станица „Antenne deux“ је неопрезним и неуким Французима приказала сцену из Сарајева у којој жена у црнини стоји над свежим гробом на коме је крстача са ћириличним словима, и оплакује свог погинулог сродника. Коментатор „објашњава“ гледаоцима како то „несрећна муслиманка оплакује свог сродника кога су јој убили Срби“. Када гледаоце бомбардујете са огромним бројем оваквих примера дозираног информисања и дириговања закључивања, онда није ни чудо што су у свести ТВ гледалаца злочинци и жртве међусобно заменили своја места. „Дрш'те лопова“! Ухрањене и безбрижне Французе не занима што је боја жалости код муслимана бела, а код хришћана црна; што ћирилична слова на крстачи јасно говоре ко је злочинац, а ко жртва. Паметном довољно, и без коментаторовог „упутства за гледање“. Али, није довољно само бити Француз, треба бити и паметан. Творци телевизијских програма су гледаоцима дириговали закључивање, понудили су им оно што су желели да гледаоци виде и закључе, а не оно што би показало истину. Тако су злочинци испали жртве, а жртве – злочинци. Ако жабу питате шта је то слон, она ће рећи онако како и види – слон је стуб висок до неба. Птица у лету ће на исто питање одговорити такође онако како види – слон је гомила у трави. Бува у слоновом уху ће такође рећи оно што види – слон је једна велика мрачна рупа у којој се ништа не види. На исто питање ова три бића дала су потпуно различите одговоре, и нетачне одговоре. Али, она не лажу свесно. Она би се у живот опкладила да говоре истину, јер заиста говоре само оно што и виде. Њихова способност закључивања не зависи од њиховог знања, поштења или непоштења, добронамерности или недобронамерности, него од висинâ њихових осматрачница и ширинâ њихових видокруга. Гледање кроз кључаоницу не омогућује сагледавање целине догађаја, јер сужава и ограничава видике, и – диктира закључивање. А баш то је шанса за уређиваче телевизијских програма...
 
Једна од најстрашнијих последица утицаја телевизије на масе је и – измењени српски језик, који је постао следећа жртва телевизијског жрвња, парног ваљка и цунамија. Некада су Срби сисали мајку, одрастали уз мајку и од мајке учили језик, који се зато и зове матерњи језик. Данас Срби сисају телевизор, одрастају уз телевизор и од телевизора уче језик, телевизијски језик, жаргон, наказу од језика. Предтелевизијска и телевизијска генерација српског народа се међусобно више не разумеју. Оне више не говоре истим језиком, оне више нису из истог народа. Једни су српски језик учили од мајке, а други од телевизора. Наравно, различити учитељи постигли су и различите резултате код својих ученика, па се они међусобно више не разумеју. Они изговарају исте речи, али им додељују различита значења.
 
 Ако би се у народу појавила нека зараза, лекари би сигурно организовано, као струка, па чак и као појединци, осетили да они не смеју да ћуте, и да морају покренути акцију за заштиту становништва од опасности. При појави беснила, макар и само међу дивљим животињама, ветеринари би сигурно, чак и као појединци, а камоли организовано, нешто предузели да се помогне становништву и домаћим животињама. При појави наглог повећања радиоактивног зрачења (Чернобиљ, и сл.) људи из одговарајуће струке сигурно не би седели скрштених руку и сигурно би нешто учинили да се народу помогне, бар објашњењима и саветима, уколико би њихове даље могућности биле ограничене. И тако даље. Међутим, овде треба отворено рећи да српски језик више нема ко да брани. Он је препуштен на милост и немилост телевизијском стампеду и – телевизијским гледаоцима.
 
 Зашто уопште постоје стручњаци за српски језик? Чему они служе? Зашто они уопште устају из кревета? Ко има било какве користи од тога што су они устали из кревета, и ко би уопште приметио и када они не би ни устали из кревета? Стручњаци за српски језик као да нису из српског народа. Они се не мешају у свој посао, јер и не воле српски језик. За разлику од лекара и ветеринара, који сматрају да не би смели да ћуте, српски лингвисти сматрају да морају да ћуте. Замислите професионалног ватрогасца који дође у школу по своје дете, у школи примети пожар, узме дете за руку, одведе га кући и – мирно отпутује на годишњи одмор! Стручњаци за српски језик су ватрогасци на годишњем одмору. Око њих ужас, а они и даље мирно гледају телевизију, грицкају семенке, и нервирају се кад их узнемиравају због стања у српском језику.  
 
Комунизам је у разним областима људске делатности постигао различите резултате. У неким областима је оставио пустош, а у неким се показао као недостижан у односу на све друге дотадашње друштвене системе. Само у комунистичким земљама су неговани фолклор, народне песме и игре, које по својим уметничким вредностима не уступају ни једној другој области уметности. Ко још међу Немцима и Французима уме да препозна своје народне песме? Још ћете добро проћи ако вас не исмеју кад им поменете те беспослице. У комунизму је очување бисерâ народне уметности било предмет организоване бриге државе, у другим системима на те некорисне ствари људи неће да губе време. Када је комуниста Властимир Павловић Царевац чувао стражу испред микрофона Радио-Београда, ту су могли да приступе само славуји. Данас тамо доспева онај који то може да плати. Када су комунисти бирали спикере за радио и телевизију, имали смо Бранислава Сурутку, Драгу Јонаш, Миодрага Здравковића, Љиљану Марковић, Жарка Обрачевића, Душанку Стојановић. Људе који су представљали репрезентативни узорак, еталон, јединицу мере за исправност, тачност и лепоту изговора нашег матерњег језика. Данас тамо доспевају они који су пријатељи генералног директора; којима је важније да покажу да су учили енглески, него да су учили српски. Спортски коментатори из времена комуниста Владанко Стојаковић и Драган Никитовић су били једноставно – отмена господа, у најплеменитијем значењу те речи. На располагању гледаоцима, дискретно присутни и – корисни. Данашњи спортски коментатори су прави друмски разбојници, хијене, гладијатори, силеџије које сматрају да су гледаоци кривци којима они треба да „покажу њиховог бога“; скоројевићи који мисле да гледаоци постоје због њих, а не обратно; јадници који мисле да су гледаоци укључили телевизор због коментатора, а не због утакмице, и који спортски пренос користе за своју личну промоцију, па се преслишавају из енглеског језика, позирају са изразима. Важни су сами себи, а језик којим говоре показује њихов презир према гледаоцима. Коментатори тениских мечева више говоре енглески него српски. Једва чекају прилику да за неки ударац кажу како се зове на енглеском језику, да покажу да су се „уписали“, да „спадају“, да „нису изостали“. Није важно који је резултат на терену, него је важно какве изразе изговарају ти насилни усрећитељи - унесрећитељи. Ти несрећници мисле да се вредност коментатора изражава бујицом речи у јединици времена, и да коментатору није дозвољено да једноставно – заћути. Неподношљиви су већ као појединци, а сада их је увек – по двојица. Надвикују се, један другом упадају у реч, и сматрају за личну увреду док онај други говори. Мрзи их да изговоре слог, па уместо досадне и предуге речи „репрезентација“ они употребљавају краћу реч „селекција“, не марећи што те две речи уопште нису синоними јер имају потпуно различито значење. „Репрезентација“ је представничка екипа једне земље, најбоља могућа екипа коју једна земља може да понуди, екипа која представља, репрезентује дотичну земљу на међународним такмичењима. То је сасвим конкретна екипа која се не може заменити ни са једном другом екипом која би могла бити састављена у тој земљи. „Селекција“ је просто нека изабрана екипа, којој не знамо ни ранг, ни статус ни било какво својство које би је одвајало од било које друге селекције у тој земљи. Када кажемо „репрезентација“, ту је све јасно чак и да не кажемо више ни једно додатно својство те екипе. Када кажемо „селекција“, ту још ништа није јасно док не наведемо још неко суштинско својство те екипе. Дакле, замењивање речи „репрезентација“ речју „селекција“ је претварање готовине у вересију, замењивање јасног појма нејасним појмом. Због интелектуалне мрзовоље, због лењости да се изговори слог! Да је у питању неки енглески израз, не би марили ни за број слогова, ни за тачност изговора. Важно би им било само да се „упишу“. Кажу: „Репрезентација Србије игра против селекције Грчке“! Једна земља има репрезентацију, а друга – селекцију! Уосталом, ако је неко члан репрезентације, онда је он репрезентативац, а ако је члан селекције, онда је он...овај... Презиру простачки израз „атлетско такмичење“ па се угледају на Американце и кажу „митинг“. Митингаши нису такмичари! Овакви код комуниста нису могли ни ући у круг Телевизије, осим на возилу за пражњење контејнера.
 
Исти је случај и са језиком у јавној употреби, који је код комуниста представљао такође предмет организоване бриге државе, друштва, стручњака. Ослобођење од комунизма донело нам је неке праве и неопходне слободе, али и – „ослобођење“ од матерњег језика, односно – језичко ропство. У преткомунистичко време организована брига државе није ни била потребна. Јавна употреба исправног изговора матерњег језика се подразумевала, јер је први знак распознавања образованог човека био баш –  тачна и јасна мисао и правилан и леп изговор. Образован човек се трудио де се не обрука пред народом по питању поштовања и познавања матерњег језика. Тада смо матерњи језик учили од његових најбољих учитеља – наших мајки, и није било телевизије да нам у томе смета. Данас  (телевизијски) образовани људи презиру свој народ и важније им је да покажу да су учили „баш енглески“, а не неки простачки француски, шпански, немачки... и сажаљевају оне који још држе до српског језика.  
 
Данас, када и радио и телевизијске станице могу бити у приватном власништву, више нема организоване бриге о језику. Све је ствар власникâ станица, па чак и језик. Људи добијају посао на радију или телевизији по принципу родбинских веза, личног пријатељства или принципу полног одабирања, а не по стручним способностима и познавању језика. На Радију Б 92 вести је читао човек који нема исправан артикулациони апарат, који глас „р“ изговара као црногорски председник и премијер. Наравно да он због тога не може бити „ухапшен“ нити „позван на одговорност“. Ипак, могао је на радио-станици добити неки други одговарајући посао. Њему ипак није место пред микрофоном. Замислите конобара који је – инвалид без руке. Међутим, инвалиди могу бити и људи који немају телесних недостатака. Њихов хендикеп се види у њиховом – говору. Радио и телевизијске станице су пуне баш таквих. Што такви брукају своје радио и телевизијске станице и своје газде, ни по јада. Невоља је што такви своје најмлађе слушаоце и гледаоце уче погрешном језику. Јер деца данас више времена проводе са телевизором, него са мајкама. Променили су учитеља матерњег језика. Резултат је – изопачени српски језик. Па хајде да изблиза погледамо учинак тог „реконфигурисаног“ учитеља матерњег језика.
 
Енглески је данас најзаступљенији језик на телевизији. Тај језик ја подругљиво зовем „амерички језик“ или „примитивни амерички полујезик“. Док је тај језик заиста био „енглески“, њиме су на европском континенту говорили једино британски амбасадори. Ни један народ на европском континенту не говори тим језиком, а ипак највише људи говори баш тим језиком. Зато што је – амерички.
 
 Први дипломатски језик је био вавилонски. Појавом хришћанства то својство су преузели грчки језик у источној, и латински у западној Европи. Од XIX века дипломатски језик је француски (Аустро-Угарска је Србији 1914. г. рат објавила на француском језику), а од друге половине ХХ века то је постепено постао енглески. Снажан ударац француском као међународном језику  задала је појава рок музике, која је углавном у свет доспела на енглеском језику. То је интерес младих генерација почело да полако одвлачи на енглески језик. Коначно су пресудили – компјутери. Французима и Немцима ништа није сметало што њихови компјутери не говоре њиховим језицима, него енглеским. А најзначајнији прикривени разлог за опредељење људи да од страних језика уче углавном један – енглески – је његова граматичка једноставност и лакоћа његовог учења. Људи неће бити спремни да ово гласно признају, али погледајте и сами: Енглески нема род, број, падеж. Учење француског захтева прављење разлике између два рода, немачког чак три. У енглеском тога нема. Колико глаголских облика имате у француском, немачком, шпанском, а поготово у словенским језицима, а колико у енглеском? О конјуктиву (сибжонктиву) да и не говоримо. Људи не воле да „тупе мозак“ граматичким финесама. Енглески је у томе ипак „прави другар“. Да бисте учили француски, немачки, шпански, италијански, а поготово словенске језике, морате имати смисао и дар за стране језике и прилично висок ниво интелигенције. За енглески језик вам све то не треба. Мислим да је ово суштински разлог привлачности енглеског језика, а највећи број људи неће бити спреман да ово призна. Вадиће се на „цео свет“, на компјутере и слично, да се Власи не сете...
 
Хајде да се опкладимо у живот. Ја ћу вам навести неке америчке изразе, а ви ћете ми у преводу на српски рећи шта ти изрази значе. Ако погодите, ја пристајем да ме убијете, и ја вас јавно ослобађам одговорности за убиство. Ако не погодите, ја ћу убити вас, и пристајем да одговарам по закону што сам убио човека: „Cable price“. Дакле, шта ово значи? Подсећам, у примитивном америчком полујезику иста реч може бити и именица, и придев, и глагол. Ако је „cable“ именица, онда ово значи цена кабла; ако је придев, онда је то кабловска цена; а ако је глагол, онда то значи нешто што би вам последње пало на памет: Телеграфиши цену! Телеграмом ми јави колика је цена! „Каблирај“ ми цену! Каблом (телеграфом) ми јави цену! Или: „Animal cruelty agent“. Да ли је то агент који истражује „окрутност животиња“ међусобно, или према човеку? Или је то „окрутни агент“ за животиње? То је полицајац чији је посао да патролира градом и проналази и санкционише случајеве окрутности људи у поступању са животињама! Овде се нигде не помињу људи, а они су основни предмет интересовања ових агената.
 
Купио сам џепни носач меморије за рачунар („флеш меморију“). На амбалажи је писало: „Includes Password Protection Software“. Размишљао сам како да протумачим ово истресање појмова из колица, и учинило ми се да је то „програм за заштиту лозинке.“ Срећом, поред енглеског израза ту је било и нешто што већ може да личи на језик: „Inclut une protection PAR le mot de passe“ (Садржи заштиту (снимака) ПУТЕМ лозинке!) Сад је већ све јасно: власник лозинком штити своје снимке од непозваних лица. Из претходног израза то није било видљиво. Или израз „Лет'с плеј“. Чик погодите шта су деца хтела да кажу! „Хајде да се играмо“, или „хајде да свирамо“? То није исто. Или израз „рилејш'ншип битвин пиплс“. Односи међу народима, или односи међу људима, појединцима? То није исто. Високо изражајни граматички српски језик не оставља места за двоумљење и нејасноће, и за сваку од ових могућих верзија има недвосмислен израз. Дакле, хоћете ли се и даље кладити на амерички? Хоћете ли и даље пристајати да своју љубав према примитивном полујезику платите – главом?
 
Американци су у свој језик примили и многе латинске речи, али су им – изменили значење, па други, по угледу на Американце, и у своје језике преузимају такве „американизоване“ латинске изразе. На пример, латински „ЕДУКАЦИО“ значи васпитање, а Американци су му изменили значење у образовање („нонедукато“ значи неваспитан, а не необразован; „маледукато“ значи лоше васпитан, а не лоше образован, необразован).  Сада су српски скоројевићи, ТВ гледаоци, у жељи да „личе на Американце“ заборавили српске речи „подучити“, „обучити“, „образовати“, „школовати“, па употребљавају само израз „едуковати“. Лекар је завршио своје медицинско школовање, али кад му у болницу стигне нови модел рентген апарата или скенера, он иде на обуку у руковању тим техничким средствима, а не на „едукацију“, васпитање! Зашто људи са телевизије мисле да је „обука“ нешто ружно и простачко, а „едукација“ нешто отмено? Да је знање нешто ружно и простачко, а незнање нешто отмено?
 
БАТЕРИЈА. У примитивном америчком полујезику једна иста реч може да има много значења, док високо изражајни граматички српски језик за свако од тих значења има посебан и недвосмислен израз. Српчићи у продавницама мобилних телефона хоће да се туку ако их питате да ли имају резервни акумулатор за неки модел телефона. „Ко си ти да кажеш „акумулатор“, кад Кинез и Американац кажу батерија“? Шта ће им мајка да их учи матерњем језику, кад они имају свог Кинеза и Американца да их они уче матерњем језику. „Батерија“ је извор једносмерне струје за једнократну употребу. Кад се испразни, баца се. Извор једносмерне струје који се после пражњења поново пуни више није „батерија“, то је сада акумулатор, па био он велики као у камиону и тенку, или мајушан као у дигитрону, мобилном телефону или часовнику. Новокомпоновани израз „допуњива батерија“ код гомиле се прима без примедби („Па, забога, и Американац тако каже!“), а код познавалаца може да изазове само подсмех и сажаљење. Ако је „батерија“, не може бити „допуњива“, а ако је „допуњива“ не може бити „батерија“. За овакву бесмислицу наши стари су нам оставили израз „Сува крпа на дну мора“. Српски језик тачно разликује неспојиве ствари. У примитивном америчком полујезику то је исто, као што је исто и убити човека (шут), снимити човека (шут), оборити хеликоптер (шут), или шутнути лопту (шут); као што је исто коњска потковица и људска ципела; као што је исто атлетско такмичење (митинг), упознавање (митинг), дочек (митинг); као што је исто возач камиона (драјвер), пилот авиона (драјвер) и кућиште за диск у рачунару (драјвер); као што је исто паљба (војна команда за отварање ватре), ватра, пожар, ватрогасац; као што је исто пиштољ (ган), пушка (ган), топ (ган); као што им је исто: умро, погинуо, убијен („убијен у рату“!); као што им је исто купити у продавници (бај), и платити у кафани (бај); као што им је исто: повређен и рањен; као што им је исто животиње (анимал) и стока (анимал); као што им је исто променити (ченџ), пресвући се (ченџ), преседати у саобраћају (ченџ); уситнити кусур (ченџ); као што им је исто полуга са грамофонском иглом (пик ап) и телефонска слушалица (пик ап); као што им је исто кључ (ки), решење (ки), превод (ки), дирка на клавиру (ки); као што им је исто играти се (плеј), свирати неки инструмент (плеј), укључити репродукцију на музичком уређају (плеј); као што им је исто народ (пипл), човек (пипл), особље (пипл), чељад у домаћинству (пипл). Срби скоројевићи мисле да ако су Американци слепи, да и Срби треба да буду слепи; да ако Американци нешто не разликују, ни Срби не би смели то да разликују, па од готовог праве вересију и сакате свој језик.
 
БИЛИОН. Амерички билион и српски нису исто! Њихов билион је милијарда, а наш – хиљаду милијарди. Недавно смо на РТС чули наказни израз да је Америка, да би спречила финансијску кризу, одвојила толико „хиљада милијарди“ долара. Зашто се боје да употребе српску реч за хиљаду милијарди – билион? Да ли ти несрећници мисле да Американци одређују српски језик, па не смеју да употребе нашу реч која у америчком има друкчије значење? Чега се боје? Америчких политичара, војника, риболоваца, школске деце? Амерички „директор“ није исто што и српски „директор“. Код њих је то – режисер! Амерички „кондуктер“ није исто што и српски „кондуктер“. Код њих је то – диригент! Амерички „маршал“ није исто што и српски „маршал“. Код њих је то – шериф! Амерички „фудбал“ није исто што и српски „фудбал“. Код њих је то – рагби!
 
ДЕФИНИТИВНО. У филму „Кишни човек“ један мушкарац је на више питања узастопно давао исти одговор: дефинитивно. Српски скоројевићи су се одмах лупили по челу: Куд се тога нисам раније сетио!? И добили смо нову реч, тачније стару реч, али сада са потпуно измењеним значењем – дефинитивно. Погледајте како у пракси изгледа та „американизација“ српског језика:
 
-   Идеш ли у школу? – Дефинитивно!
-   Имаш ли брата? – Дефинитивно!
-   Волиш ли музику? – Дефинитивно!
-   Хоћеш ли да ми помогнеш? – Дефинитивно!
-   Хоћеш ли доћи сутра? – Дефинитивно!
 
И тако даље. Шта у свим овим случајевима значи ова мода имитирања Американаца? Једноставно – обична потврда: да, свакако, наравно, сигурно, дабоме, него шта, још како, и те како. Као што видите, српски језик уопште није сироче, па да му треба америчка помоћ. Има и више него довољно одговарајућих израза. Напротив, сирочад су они који ову реч употребљавају у овом искривљеном значењу. У српском језику реч „дефинитивно“ значи „најзад“, „коначно“ или „за увек“. „Дефинитивно је одлучено да се не иде на екскурзију“ не значи „Сигурно је одлучено“... него „Коначно (најзад) је одлучено“...Потрајало је разматрање обеју могућности, хоће-неће, па је „дефинитивно одлучено“, коначно одлучено. „Дефинитивно је окачио копачке о клин“ не значи „Сигурно је окачио“, него „за увек је окачио“, престао да се бави фудбалом за увек, за сва времена. „Дефинитивно је дипломирао“ не значи „сигурно је дипломирао“, него коначно, најзад. Чак смо добили и плеоназам са речју „дефинитивно“ у искривљеном значењу: „Дефинитивно су сигурно најцењенији певачи“, одговара један српски имитатор Американаца на питање које занимање је данас најцењеније. „Сигурно су сигурно најцењенији“...Српски језик је старији од Америке, што ће разочарати скоројевиће имитаторе, али тако је.
 
 УПУЦАТИ. У енглеском језику после глагола „шут“ одмах иде директни објект, четврти падеж без предлога. У српском језику није тако. Глагол „пуцати“ обавезно тражи предлог „у“, „на“, „ка“, „према“. Сад су се преводиоци нашли на муци: како рећи „пуцај га“ (шут хим) како је то рекао Американац, јер у српском тако не иде. Али и како рећи „пуцај у њега“ кад Американац није тако рекао, није употребио предлог. Како Србин сме да каже нешто што Американац није рекао? Ваљда Американци знају шта је срп...овај... И нашли су соломонско решење. Измислили су трапави израз „упуцати“, јер им се учинило да тиме задовољавају оба америчка услова: ем указали на отварање ватре, ем нису употребили предлог. Постали су „исти као Американци“!
 
Да невоља буде већа, у српском језику заиста постоји глагол „упуцати“ (тренутни) и „упуцавати“ (трајни облик), али у сасвим другом значењу, само што то незналицама српског језика, скоројевићима имитаторима Американаца, није познато. „Упуцавање“ је мукотрпан поступак у завршној фази израде стрељачког наоружања, подешавање нишана и мушице док се не постигне задовољавајућа тачност погодака. Оружје се механички стегне у неку врсту менгела да би се избегла људска грешка при нишањењу, и изврши се опаљење. У зависности од тачности поготка мења се положај нишана или мушице док се не постигне прецизност. Дакле, не упуцава се човек, него – оружје! Звездан Јовановић каже: „Упуцавао сам пушку на Фрушкој Гори“. То је тачна употреба израза „упуцавати“. Подешавао је предњи и задњи нишан док не буде задовољан прецизношћу.  

...

https://srbskacirilica.rs/Отворена-Писма/111204_130/