Задруге продају манастирску земљу

Цркве и верске заједнице су до краја октобра Дирекцији за реституцију упутиле скоро 800 захтева за повраћај имовине одузете национализацијом, конфискацијом или аграрном реформом после Другог светског рата. Највише захтева упутила је до сада Српска православна црква 597, следе Римокатоличка црква 71, Јеврејска заједница 59 и Исламска заједница у Србији два, затим Евангелистичка црква два, Реформатска два и Баптистичка један.
Како процењује Владимир Тодоровић, директор Дирекције, до 30. септембра 2008. године, када истиче законски рок за поднoшење пријава очекује се, барем још три пута више захтева за реституцију.

„У 80 одсто случајева имовина која је одузета биће враћена у натуралном облику, значи оранице, шуме, пашњаци и некретнине, а тамо где то није могуће држава ће новчано обештетити цркве и верске заједнице, али то неће претерано оптеретити буџет. За сада нам је највећи проблем што 60 одсто пристиглих захтева нема потпуну документацију”, каже Тодоровић.

Дирекција за реституцију пре него што затражи допунску документацију проверава у својој бази података да ли има трага о имовини, јер, како истиче Тодоровић, процес уписа својине је строго формалан поступак и неопходна је оригинална документација.

Ове податке које користи Дирекција прикупила је владина Комисија за прикупљање података о одузимању имовине црквама и верским заједницама коју је Влада Србије формирала 2004. године. До сада је на основу земљишних књига и катастра евидентирано да треба вратити укупно 26.704 хектара.

Славица Радомировић, председник ове комисије, каже да је површина имовине која се враћа сигурно три пута већа, јер, према неким прелиминарним проценама, само манастирима треба вратити око 35 хиљада хектара.

Већ на основу ове евиденције, цркве и верске заједнице би моглe да уђу у посед, али још ниједно решење није донето, јер је Влада Србије тек 11. октобра именовала директора Дирекције за реституцију, а од планираних 35 људи на пословима реституције за сада ради само пет особа и то по уговору. Владимир Тодоровић најављује убрзање целог посла, ускоро и прва решења, али тек када се заврши конкурс за пријем свих потребних стручних лица на предвиђена радна места у Дирекцији за реституцију.

Први човек Дирекције за реституцију упозорава да у последње време има случајева узурпације имовине која треба да се врати црквама и верским заједницама. Тако се дешава да поједине задруге пољопривредно земљиште које је некада припадало манастирима, нарочито у Војводини, на противправан начин, кроз фиктивну продају и разне нетржишне трансакције, уступају разним предузећима. У Дирекцији за реституцију још не желе да открију актере ових малверзација. Незванично, сазнаје се да је међу оштећенима и манастир Ковиљ.

„Желим да упозорим све имаоце те имовине, која је потенцијално предмет Закона о реституцији, да не предузимају никакве мере њеним располагањем. Закон о враћању имовине црквама и верским заједницама у члану 36. изричито предвиђа да ће сви уговори који регулишу отуђења, оптерећења, чак и закуп ове имовине, а склопљени су после 1. маја 2006. године, бити поништени. Решењима Дирекције која имају извршни карактер црква или верска заједница која потражује ту имовину аутоматски ће бити уписана у земљишне књиге.”

Пошто у неким предметима има, због случајева фалсификата, и кривичне одговорности, цркве и верске заједнице могу поднети и тужбе за накнаду штете. Тодоровић каже да и цркве када примете да неко хоће да отуђи имовину коју чекају да им буде враћена треба од суда да траже доношење привремене мере забране. Наравно, и Дирекција ће по службеној дужности поништавати такве трансакције и тражити испис спорних власника из земљишних књига. Закон о средствима у својини Републике Србије предвиђа да пољопривредним земљиштем газдује држава. Али, у случајевима нелегалног отуђења црквеног земљишта није прибављена сагласност Дирекције за имовину што ствара основ за поништавање таквог уговора.

Поједине задруге и привредна друштва се користе разним триковима како би мимо знања државе отуђили плодну земљу манастира СПЦ. На пример, склопе нереалан уговор са неким предузећем о испоруци одређених количина пољопривредних производа, који не могу да испуне. После извесног времена купац који је као гаранцију тражио хипотеку над том земљом због неизмирених обавеза тражи од суда да се упише као власник.