Србија условљена да прода изворе воде

 Ултиматум Србији да прода своје изворе пијаће воде!

Изгледа да Србија спада у групу колонизованих држава, која је, поред права на управљање територијом, изгубила право на управљање и експлоатисање сопствених ресурса воде.

По резервама здраве и питке воде у свету, Уједињене нације рангирале су Србију на 47. место, што је веома значајна чињеница ако се имају у виду очекивања да ће се у скоријој будућности водити жестоке борбе за изворишта воде.

Стручњаци кажу да ће борба за питком водом обележити 21. век, и то по узору на исте борбе које се на планети Земљи воде због експлоатисања нафте. С тим у вези неки показатељи говоре да Србија има више од 400 изворишта здраве питке воде највишег квалитета, од чега се експлоатише мање од 20 одсто.

У највећој мери експлоатацију проводи 27 предузећа, која се баве флаширањем и продајом воде на тржишту. Другим речима, власт у Србији је домаћим и страним приватним компанијама омогућила убирање енормног профита, и то на бази црпљења природног ресурса – воде!

Веома брзо ће на исти начин кроз тзв. модел „приватно-јавног партнерства“, уследити и приватизација јавних комуналних предузећа која се баве пословима водоснабдевања грађана. Неспорно је да ће таква политика режима на дугорочном плану са аспекта стратешких и националних интереса произвести несагледиве последице по државу и нацију.

Притом, треба отворено и на време признати јавности и грађанима да је распродаја водних ресурса ултиматум који песнице финансијског глобализма ММФ и Светска банка постављају режимима неразвијених земаља, у које се свакако убраја и Србија.

Приватизација извора

Србски Закон о водама:

1) утврђује да су воде „добро од општег интереса“ и да су „у државној својини“, као и то да воде и водно земљиште у јавној својини представљају „јавно водно добро“, које је „неотуђиво“ (Члан 5).

Такође је прописано да се над јавним водним добром може стећи „право коришћења“ искључиво у складу са законом.
Кроз десетогодишњи процес приватизације и транзиције у Србији на импровизованим тендерима и јавним аукцијама режим је немилице распродао фабрике воде без утврђених критеријума и услова концесије.

Неке од познатих страних компанија постале су водећи произвођачи флаширане воде у Србији, а уз купљену фабрику стекли су право од 99 година на експлоатацију природних изворишта воде. Странци су до изворишта воде долазили и преко Београдске берзе куповином акција пунионица воде, што је случај прехрамбене индустрије „Колинска“ из Словеније.

Ова страна компанија је 2002. године прва стекла власништво над домаћом пунионицом воде „Паланачки кисељак“ из Смедеревске Паланке тако што је откупила контролни пакет акција на берзи.

Једна од најзначајних приватизација фабрика воде у Србији одиграла се 2004. године, када је већински пакет акција србског бренда „Књаз Милош“ из Аранђеловца откупила компанија Данубе Фоод Групе.
Иначе, ова компанија је регистрована на Британским Девичанским Острвима и послује у саставу инвестиционог фонда „Салфорд“.

У фебруару 2005. године светске компаније Кока-Кола и Кока-Кола ХБЦ купиле су по цени од 21,5 милиона евра српску фабрику Власинка која производи минералну воду Роса. За 26,5 милиона евра Београдску индустрију пива, која експлоатише и флашира минералну воду, купили су у јулу 2007. године литванска фирма Алита и шведска фирма Јунајтед Нордик Баверагес.

У септембру 2008. године за четири милиона евра држава је продала предузеће Нова Слога из Трстеника, које производи Мивелу, једну од најквалитетнијих домаћих вода. Купац Мивеле је београдски Фриком, чији је заправо власник Агрокор хрватског тајкуна Ивице Тодорића.

Фабрика минералне воде Хеба из Бујановца продата је у новембру 2008. године, за 2,5 милиона евра предузећу Нектар из Бачке Паланке. У априлу 2011. године држава је за 165 милиона динара београдском предузећу Инвест-импорт интернатионал продала фабрику минералне воде Милан Топлица из Прокупља.

Међутим, на продајама свих ових фабрика и изворишта минералне воде у Србији режим се неће зауставити док не распрода све што може.

Водовод на мети ММФ-а

Приватизација пунионица и извора минералне воде у Србији које су завршиле у рукама странаца само је увод у оно што тек следи, а то је приватизација државних предузећа која се баве водоснабедевањем грађана.

Влада Србије ће овај задатак обавити по експлицитном налогу ММФ а уз координисане активности Светске банке, Европске инвестиционе банке и Европске банке за обнову и развој. Јавна је тајна да неколико година уназад ММФ поставља ултиматум режиму у Србији да се што пре крене у „реструктурирање“ и приватизацију свих 700 јавних предузећа.

Да тутори из Вашингтона остају истрајни у својим намерама види се и из последњег Меморандума о разговорима Владе Србије и ММФ од 26. маја 2011. године „Реформа највећег броја великих државних предузећа треба да има за циљ привлачење стратешких инвеститора“, наводи се у тексту меморандума и додаје:

„Постигнут је начелан договор да би већину великих државних предузећа требало приватизовати“.

Ово треба схватити као перфидно условљавање Србије у замену за преко потребну кредитну подршку, што је у пракси већ виђено на катастрофалним примерима Боливије и афричких земаља.

Професор Грађевинског факултета Универзитета у Београду и експерт за водно богатство др Бранислав Ђорђевић још у фебруару 2006. године  апеловао је на јавност и политичке странке да се не продаје ЈКП Београдски водовод и канализација (БВК).

„Присуствовао сам преговорима ММФ у Београду и чуо сам поједине чланове ове делегације како говоре: ‘Продајте БВК’.

То је речено пре подне, онако незванично, а већ послеподне су поједини наши менаџери тај предлог претворили у званичан захтев“, открио је тада професор Ђорђевић. Он је обелоданио и то да је израђена студија под називом „Јавно-приватно партнерство за БВК“, која је коштала 4,1 милиона евра.

Како је тада говорио професор Ђорђевић, за припрему приватизације ангажован страни је „трансакциони саветник“, односно компанија која ће своје услуге наплатити 1,3 милиона евра.

Од тога Град Београд сноси трошкове од свега 10.000 евра, док ће остатак платити понуђач који победи на тендеру.
А консултант коме за руком пође да у БКВ доведе „стратешког партнера“, требало би да добије провизију од пет одсто, што је око 25 милиона евра.

Према речима порфесора Ђорђевића, држава не сме да допусти продају БВК, од кога зависи цео Београд јер би то представљало ропство у сваком смислу.

Пад првог водовода у Србији

Да режим у Србији показује опредељеност у беспоговорном извршавању налога ММФ, говори чињеница да се тренутно врше припреме за доношење Закона о јавно-приватном партнерству, који би требало да „отвори врата“ страним компанијама, које желе да загосподаре државном инфраструктуром и природним ресурсима.

Истовремено актуелни режим прави Стратегију реструктурирања комуналних предузећа у Србији, чији нацрт тренутно предвиђа да се приватизују само специјализовани водоводи.

Према речима секретара Удружења за комуналну делатност Привредне коморе Србије Бранимира Љумовића, реч је о водоводима који се „баве искључиво производњом, каналисањем и пречишћавањем воде“

Он каже да су у питању водоводи у Суботици, Београду, Нишу и Новом Саду. Дакле, то су уједно и највећи комплекси водоводне инфраструктуре, па нема сумње зашто су се нашли на мети потенцијалних „инвеститора“. Међутим, без обзира што закон још увек не постоји, поједина државна предузећа на локалу већ су „закорачила“ у приватно партнерство са странцима.

Велика прашина подигла се око припрема градских власти за увођење јавно-приватно партнерства у ЈКП Водовод и канализација у Новом Саду. План градских власти је да град остане власник 51 одсто акцијског капитала предузећа, а да заинтересовани страни инвеститор преузме 49 одсто.

Интересовање за овако примамљиву понуду показале су две компаније из Француске и по једна компанија из Немачке, Грчке и Израела. У јавности се шушка да би Немци могли да ставе шапу на предузеће, што није немогуће ако се зна да је немачко предузеће ЦИП изабрано за консултанта, који ће предложити „најбољи“ модел партнерства

Кључни страх код синдиката и грађана је да ће нови власник утицати на двоструко повећање цене воде, као што је случај у Румунији, Бугарској и Мађарској.

С друге стране, градоначелник Новог Сада не искључује скок цена воде, али то правда објашњењем да ће град инсистирати да се „поскупљење одвија постепено и у дужем, вишегодишњем периоду“. Дакле, грађани Новог Сада ће страној компанији поклонити инфраструктуру водовода и све изворе воде да би потом та иста компанија диктирала цену и убирала профит на продаји домаће воде становништву!

Лоби из Британије и сценарио из Боливије

Да се у сфери приватизације водоводних система не дешава ништа случајно, сведочи и једна публикација НВО Светски развојни покрет из Велике Британије, под називом „Прљава помоћ, прљава вода: Притисак британске владе да се приватизује водовод и канализација у сиромашним земљама“

Аутори публикације упозоравају јавност на чињеницу да Велика Британија користи новац својих пореских обвезника како би зарад интереса мултинационалних компанија вршила притисак да земље у развоју приватизују своје водоводе и канализације.

Наиме, влада Британије је до сада потрошила милионе фунти као помоћ при запошљавању консултаната из своје земље, који су имали задатак да саветују земље у развоју, односно да их наговарају да на управљање предају своје воде и водоводне системе страним компанијама, и то најчешће из Велике Британије или Француске.

На овај начин велики играчи стичу монопол у приватизацијама вода и водоводне инфраструктуре, а самим тим и контролу на одређеним територијама. Цео процес се одвија под маском „међународне помоћи“ која великодушно стиже од хуманитарних организација и финансијских институција.

Са каквим проблемом може да се суочи Србија уколико прихвати ултиматум да приватизује изворе воде и своју водоводну инфраструктуру, сведочи пример Боливије, која је пре деценију и по поклекла пред притисцима Светске банке. Влада Боливије је приватној компанији Агуас дел Тунари дала концесију на експлоатацију и снабдевање становинштва водом. Концесија је подразмевала експлоатисање свих водних ресурса, комуналних водоводних система, па чак и кишнице која се прикупи.

Први корак концесионара био је повећање цене воде и то за 35 одсто, што је почетком 2000. године изазвало масовне демонстрације у Боливији против приватизације водних ресурса.  Протести су се проширили по територији целе земље, људи су гинули по улицама, демонстранти су хапшени, а све је довело до тога да власти Боливије прогласе ванредно стање у земљи.

Да су власти Боливије начинили катастрофалну грешку због концесије и „трговине водом“, најбоље илустрије наслов новинског чланка „Боливија жали експеримент ММФ“, који је децембра 2005. године освануо у „Њујорк тајмсу“

Док ММФ и режим у Србији припремају репризу сценарија из Боливије, грађани Италије су средином јуна изашли на референдум и поништили Берусконијев закон о приватизацији водовода, који је предвиђао да локалне власти приватизују водоводне системе до краја 2011.године.

Дакле, изгледа да Србија спада у групу колонизованих држава, која је поред права на управљање територијом, изгубила право на управљање и експлоатисање сопствених ресурса воде.