Непризнавање кризе

Нико није надлежан

Приједлог пројекта „Промијенити систем – савладати кризу“ прво је упућен Економско-социјалном савјету који га је разматрао 04.05.2011. године и „констатовао да није надлежан за разматрање истог“. Предложено је да се „обратимо Влади РС односно ресорном министарству...“. 
 
Влада РС у свом одговору (број: 04/11-1692/11 од 21.06.2011. године) наводи да се „са тезама и оцјенама покреће преиспитивање цјеловитог друштвеног система и за то су примјереније адресе Предсједник Републике Српске и Народна скупштина Републике Српске“. 
 
Народна скупштина Републике Српске у свом одговору број: 01.1080/11 од 01.07.2011. године наводи да „није надлежна за разматрање истог“. 
 
Предсједник Републике Српске није одговорио.
 
Сама суштина нашег проблема је што у нашем политичком систему нема никога ко је одговоран за народ, његову судбину. Нема оног који је обавезан да устане у заштиту народа. У овом случају да прогласи кризу како би се зауставило даљње уништење народа. Онај који је, по свом положају, најодговорнији, који би морао да узме народ у заштиту, чак и не одговара на приједлоге могућег рјешења. А властитих приједлога, да се проблем ријеши, нема.
 
Непризнавање кризе 
 
Криза је толико видљива да је тешко вјеровати да je власт не види. Непризнавање је последица немоћи власти да је ријеши. Одатле и оволико одбијање њеног признавања. Када се нешто не може да ријеши изгледа да је најлакше не признати га. Али то неће довести до рјешења. Сви елементи неравнотеже, нестабилности и кризе су присутни. 
 
Незапосленост
 
Огромна је незапосленост, успорен раст БДП, висока задуженост, пријетећа огромна инфлација. 
Са сваким шестим запосленим становником спадамо у ред најнезапосленијих народа свијета. У оваквој огромној незапослености број незапослених се увећава. 
У времену ове Владе (2006. - 2010.) број запослених се смањио са 248.139 (2006) на 244.453 (2010) односно за 3.686 радника. Међу запосленим је и огроман број оних који иду на посао али им се не исплаћују плате, не уплаћују доприноси, или су те плате толико мизерне да је тешко говорити о некој запослености. Реално је претпоставити да их је преко четрдесет хиљада. Тако излази да је у Републици Србској око 200.000 запослених који примају плате и којима се редовно уплаћују доприноси. Углавном су то запослени у државним органима, јавним предузећима, фондовима, друштвеним службама. Ако је у Републици Србској око 400.000 домаћинстава онда излази да у пола домаћинстава нема ни једног запосленог, а у другој половици је запослен само један члан. То је довољан показатељ крајње кризе у запослености.
 
Задуженост
 
Изузетно је висока криза задужености. Ако је постојеће инострано и унутражње задужење Владе око 5 милијарди КМ, а просјечан рок отплате кредита 15 година са просјечном каматом од 3,5 %, укупо кредитно задужење износи 8,4 мрд. КМ. Дода ли се томе и платни дефицит од 1,9 мрд. КМ долази се до износа од 10,3 мрд. КМ. По домаћинству то износи преко 25.000 КМ. То је огромно задужење. С обзиром на огромну незапосленост, могућности враћања су скоро никакве. Оволико задужити незапослен народ је незамисливо. 
 
Раст бруто друштвеног производа
 
Влада не обезбјеђује раст бруто друштвеног производа из којег би се враћали дугови. Умјесто да оствари развој Влада је у времену свог трајања (2006. - 2010.) произвела огроман губитак од 3,6 мрд. КМ. Потрошила је 3,8 мрд. КМ, а остварила око 200 милиона раста БДП. 
Губитак у пословању са иностранством, губитак у земљи, раст задужења. То су показатељи све опасности у којој се налазимо. Како зарађивати за живот и како враћати дугове? 
И овакво стање се не означава кризним. Не прихвата се постојање кризе. 
Заиста се поставља питање шта би требало да нам се догоди, какви би требали да изгледамо, па да наша власт прихвати постојање кризе? Сав проблем је што ће се све ово разријешити спонтано, само од себе, али на најгори могући начин. 
Умјесто да призна кризу и приступи њеном рјешавању, што је обавеза власти, не признавајући кризу Влада гура народ у провалију изузетне пријетеће инфлације, као најгорег начина спонтаног рјешења проблема. Све ће се то ускоро догодити када престане да важи чврст курс, односно када престане да функционише Валутни одбор, а КМ оде на тржишно вредновање. Инфлација (или дефлација, свеједно) ће бити у огромном порасту. Док ће цијене у земљи вишеструко расти (или падати – дефлација) и обарати животни стандард грађана до граница угрожавања биолошког опстанка вишеструко ће порасти иностране обавезе, које се наравно неће моћи подмиривати. 
То је управо сценарио пропадања у дужничко ропство који се толико пута поновио широм свијета. Народ уништен, а нико није крив. Влада без подношења кривице уништи народ. То је пријетња пред којом се непосредно налазимо. 
Како нема могућности да они који, не признавајући кризу доведу до уништења народа, буду приведени на одговорност (од чега не би било ни неке велике користи) остаје силна потреба да се постојећа власт спријечи у даљњем економском уништавању народа.