Да ли је могућа подела Косова и Метохије

Преговори делегација Београда и Приштине у Бриселу наставиће се средином маја. Досадашње три рунде преговора, током којих су отворена многа питања од круцијалног значаја за Србе на КиМ, али и државу Србију, нису донеле никакве конкретне резултате. Оптимизам за успех преговора је битно спласнуо.

Познато је да је за САД и најутицајније земље ЕУ независност КиМ завршена прича.

У припремама за четврту рунду преговора шеф српске делегације је отворио још једно, веома контроверзно и осетљиво питање – поделу јужне српске покрајине. Послата је порука да „Србија не бежи од могућноти да се разговара и о подели Косова“. Албанска страна је изјаву оценила као провокацију и дестабилизирајућу за регион, уз позив „колеги“ преговарачу да се уозбиљи. Интересантно, изостало је реаговање посредника из ЕУ, али не и САД, чији представник је изјавио: „Подела није, нити ће бити тема о којој ће се разговарати“. Познато је да је за САД и најутицајније земље ЕУ независност КиМ завршена прича. Други део ове изјаве, у којој се каже да је „обема странама јасно стављено до знања још на почетку да о подели и политичким темама неће бити речи током дијалога“, открива нешто веома забрињавајуће.

Познато је, међутим, да Велика Британија има истоветан став о питању независности „државе Косова“ и њеној територијалној целовитости, те не би представљало никакво изненађење да и г. Роберт Купер, њен дипломата а главни посредник ЕУ у преговорима, имајући у виду и неке његове раније изјаве, заузме исти став. Наравно, засад се не изјашњава док не добије сагласност ЕУ, а на њу се изгледа неће дуго чекати.

Издиктирано је шта не сме бити предмет разговора, дакле све оно што би могло на било који начин да задире у независност, суверенитет и територијалну целовитост тзв. државе Косова.

Наиме, и лаицима је сада јасно у каквим условима се приступило преговорима. Издиктирано је шта не сме бити предмет разговора, дакле све оно што би могло на било који начин да задире у независност, суверенитет и територијалну целовитост тзв. државе Косова. Остаје да се види да ли ће, попут Рамбујеа, посредници издиктирати и текст споразума са поруком „узми или остави“, а није тешко претпоставити којој страни ће бити наклоњени. Накнадна изјава српског преговарача да се ништа неће потписивати, већ ће се договорено спроводити у живот је толико бесмислена да је не треба ни коментаисати.

Такав приступ САД преговорима могао се и очекивати од стране творца „државе Косова“. Остају, с тим у вези, најмање два питања која траже одговор. Прво, да ли се, ако је изјава гдина Кантримена тачна да су две стране унапред знале о чему не смеју да разговарају, уз такво условљавање, смело приступити преговорима. И друго, шта изјава Борислава Стефановића треба да значи и у коју сврху је дата. Једино рационално размишљање креће се у правцу да се изјавом желело тестирати јавно мњење у Србији, као први корак у „меку“ капитулацију.

Евентуална подела КиМ, табу тема за Приштину и Вашингтон, али изгледа не и за Србију, чак да се о њој и почне преговарати, отвара многа питања. Прво, да ли Србија тиме шаље сигнал да отвара процес „де факто“ признања „државе Косова“. Друго, доводи се у питање уставно-правни положај три општине на југу Србије са већинским албанским становништвом, као компензација у форми размене територија за север КиМ, о чему отворено говоре албански лидери са овог подручја. Треће, чак и отварање ове теме у преговорима представља повреду устава Србије и одустајања од резолуције 1244 СБ УН.

Исход садашњих преговора у Бриселу и уопште политика Србије према „држави Косова“ у директној су вези са процесом европских интеграција и очекиваним добијањем статуса кандидата до краја године. Можда су то два „паралелна процеса“ како то тврде неки партијски и државни лидери у Србији, али никако нису независни. Напротив, и те како су повезани и условљени. Довољно је само подсетити се на критеријум ЕУ о „добросуседству“ који Србија мора испунити, па схватити сву озбиљност проблема. „Добросуседство“ може бити само са стварном и признатом, а никако са виртуелном и непризнатом државом.

Исход садашњих преговора у Бриселу и уопште политика Србије према „држави Косова“ у директној су вези са процесом европских интеграција и очекиваним добијањем статуса кандидата до краја године.

Највећи адут актуелне власти за успех на предстојећим превременим или редовним изборима полаже се управо на добијању статуса кандидата. Није од тога далеко ни највећа опозициона партија, уз нагласак на још неке актуелне проблеме. Србија се налази у немогућој ситуацији: како помирити услов „добросуседства“, а зна се шта ЕУ под њим подразумева и уставне одредбе да је КиМ једна од две аутономне покрајине државе Србије. Ниједна од две најјаче политичке странке, све кад би и хтеле, не смеју у предизборној години, покушати да пресеку овај „чвор“ у који је завезана садашња српска политика. У његово пресецање могла би се евентуално упустити само постизборна „велика коалиција“, која изгледа није „мрска“ ЕУ и САД, а није далека ни од реалности, без обзира шта сада изјављују њихови лидери. До тада, није реално очекивати ни разрешење проблема КиМ, највероватније ни добијање статуса кандидата, а свакако не почетак преговора о чланству у ЕУ.