Језик

Нове политичке околности условљавају и нова правно-политичка рјешења, те је и Црна Гора, након референдума, суочена с доношењем новога Устава. Нова држава се и не може баш похвалити дугом уставном традицијом (свега стотињак година), али јој свакако треба одати признање на фреквентности њених промјена, те њеним богатством у иновативном смислу. Јер, неке много развијеније државе могу вјековима опстати и без Устава, као нпр. Велика Британија, док с друге стране, црногорски Устав једва је поживио 15 година. И то 15 година у формалном смислу, а свакако знатно мање, ако узмемо у обзир његово дуго кршење и беспризорно обесмишљавање.

Већина Устава (дакле, не сви) прописују, поред осталог, и службени језик којим се у држави говори, па је и црногорском Уставу запало да регулише и то, за науку врло једноставно, а за политику нерјешиво, питање. Да нема језика, као највишег облика комуникације, човјек не би био човјек, па је по мом мишљењу ово питање значајније од неких других којима се, макар декларативно, придаје већи значај. Управо због тог суштинског значаја језика и његове функције, а узимајући у обзир интересантност језика као феномена (поготово на нашим просторима), осјетио сам потребу да нешто о томе и кажем.

Језик је систем, чија је примјена у комуникацији, а који се састоји од сета симбола и сета правила по којима се управља манипулација симболима. Сет правила о којима је ријеч назива се граматика. Ова правила су неопходна, јер један сет симбола може бити употријебљен, а да ипак остане примитиван или безизражајан, управо због одсуства јасног и правилног односа између симбола. Како језик има и своју физичко-неуролошку компоненту, језик је једнако биолошки и културолошки феномен, а његова садашња форма резултат је биолошке и историјско-културне еволуције. Тако се еволуција језика каналише у два процеса – биолошка еволуција моћи говора и историјско-културна еволуција језика. Историјско-културна еволуција подразумијева репетицију индивидуалног процеса стицања, односно усвајања, језика унутар популација и преко генерација. Појединци који су усвојили језик своје заједнице могу да ступе у вербалну комуникацију. Путем разноврсних чинова комуникације постиже се и разноврсност ефеката, намјерних и ненамјерних. Агрегација тих ефеката објашњава како биолошку еволуцију моћи језика (говора), тако и историјско-културну еволуцију језикâ.

Ова историјско-културна еволуција језика не само да је довела до варијетета потпуно различитих језика, већ и до разлика унутар језика. Сви људи говоре бар по један језик, а већина вјероватно говори и више од једног. Али, свакако, сви говоре или познају више дијалеката. Сви дијалекти почињу од истог система, а њихове дјелимично независне историје остављају различите дјелове „родитељског“ система нетакнутим.

На свијету постоје десетине, а можда и стотине, језичких група, од оних огромних, као што је индоевропска група, па све до оних које се састоје само од једног језика, као што је баскијска. Хиљаде година језичке еволуције условиле су толику диференцијацију језика да научници сматрају да се мијењање језика толико брзо одвија да је немогуће провјерити односе група старијих од око десет хиљада година. Ово на основу временске дубине утврђених језичких група и количине промјена за период од хиљаду година.

Узимајући у обзир све горе наведено, питамо се: Да ли црногорски језик задовољава (социо)лингвистичке стандарде или је за његово увођење у свјетску породицу језика довољна политичка одлука двије трећине садашњег скупштинског сазива? Ако бисмо одлике језика као система и средства комуникације примијенили на тзв. црногорски језик, утврдили бисмо да он не посједује ни специфични систем, ни сет симбола уређених само њему својственим правилима (граматиком), нити је његова историјско-културна еволуција била толико богата да би довела до његове диференцијације у односу на већ поменути родитељски систем српскога језика.

Историјска еволуција језика на нашем простору довела је до разлике у изговору некада постојећег ЈАТа, које се претворило у ије, е и и, на основу чега су и постали ијекавски, екавски и икавски изговор, од којих су ијекавски и екавски књижевни, а савршено су разумљиви унутар заједнице–групе која се тим језиком служи. Разумљивост упућује на идентитет симбола којима се особе служе у комуникацији, тј. простије речено: симбол који говорник приписује одређеном појму изазива представу тог истог појма код слушаоца, те се разумијевање своди на употребу истих симбола за означавање истих појмова. Једна од одлика језика је арбитрарност симбола, која се огледа управо у приписивању одређеног симбола одређеном појму, а то опет зависи од заједнице која језик користи. Тако нпр. нада на шпанском значи ништа, док у српском има сасвим другачије значење.

Дакле, исти симбол додијељен је различитим појмовима, па је и комуникација између српског и шпанског говорника немогућа, што у српско-црногорској ситуацији није случај. Оно што је овдје значајно јесте да су и српска и „црногорска“ говорна заједница усвојиле исте симболе које приписују истим појмовима, тако да је њихов психолонгвистички образац истовјетан, а језик којим се служе један те исти. Неспорно је да у синтаксичком, семантичком, лексичком, прагматичном, психолошком и социолошком смислу ради се о једном језику који има јединствен систем, што упућује на закључак да не постоје никакви, а камоли довољни, научни разлози ни услови за одвајање црногорског из јединственог живог бића српскога језика.

Међутим, како на нашим просторима ништа не може проћи глатко иако је све јасно, тако се у чисто научно питање мијеша политика, па се по оној народној мијешају бабе и жабе, те пар екселанс научни проблем рјешава политика. Тако се и дешава да се политичким аргументима оповргавају научне истине, мимо сваке логике, а и поштења.

Спекулише се тезама да нова политичка реалност, гле чуда, захтијева и ново језичко одређење, па се све чини да се физичка егзистенција црногорске нације и државе осигура креацијом новога црногорског језика, што представља најгрубље извртање система вриједности и беспоштедно ругање науци о језику која, да подсјетимо, постоји већ двије и по хиљаде година, почев од Панинија, творца 3.959 правила санскритске морфологије! Тако одједном држава ствара језик, а не језик државу, те нација постаје обиљежје језика, а не језик нације. Дакле, незапамћено у историји и етнологији, прво се створила нација, па тек онда језик, иако је језик једно од неопходних обиљежја захваљујући коме нација може постати нација. И тако улазимо у цирцулус витиосус, у коме језик ствара нацију, а нација језик. Једно друго рађа, иако је то сасвим немогуће у биолошком, а тешко замисливо и у философском смислу.

Очигледно су они који су смислили ово социолингвистичко оправдање, заборавили на основе те науке које је ударио Виљем Лабов, а који утврђује да социолингвистичка варијабла треба да буде: висока у фреквенцији, имуна на свјесну супресију, те да буде интегрални дио једне веће структуре и на крају, лако мјерљива на линеарној скали. Узмемо у обзир и да се истраживање језика као социјалне институције врши устаљеним социолошким техникама које укључују податке упитника, те суме статистичких података, заједно са информацијама стеченим директним посматрањем. Резултати примјене ових метода и техника на црногорски случај су већ добро познати. Узгред буди речено, један од савремених трендова у социолингвистици је и фокусирање тема као што су језик и национализам, те језик и етницитет. Вјероватно би научници који се тиме баве имали много тога да кажу о узаврелим црногорским национално-језичким страстима и њиховим рјешењима у виду терора над науком и струком.

Ако би се прихватило одређење црногорског као службеног језика, дошло би не само до очигледног незадовољства већег дијела друштва, већ и до дугорочних социо-психолошких посљедица. Наиме, изврнуо би се устаљени унутрашњи поредак у друштву, те спољашњи однос друштва и језика. Десио би се парадокс да не би друштвено-културна заједница образовала језик и утицала на њега, већ би језик формирао друштво и вршио утицај на његове промјене. Тако би велике друштвене групе које се служе нормираним, кодификованим језицима који су традиционално утемељени, морале да устукну пред малом групом говорника језика вјештачкога имена и извјештаченог садржаја. Тиме би српски језик, чије име већ одавно није само уско национално обиљежје, већ историјско-лингвистички фактицитет, уступио мјесто црногорском, који ће бити само моћно оружје у рукама национал-шовинистичких снага. На насилни чин у том смислу упућује и сами предлог да језик којим се говори остане исти а да се промијени само његово име. Тиме се природно установљени и праксом потврђени језик само претвара у вјештачки, силом наметнути заједнички именитељ који има за циљ стварање обезглављене асимиловане масе лишене свакога индивидуалног и колективног идентитета и специфичности.

Закључујем да би увођење црногорскога као службеног језика у нови Устав Црне Горе представљало кршење свих лингвистичких, социолошких, психолошких, историјских, логичких, па и статистичких, принципа и резултата до којих је наука дошла, а реалитет људског живота и дјелања потврдио. Радило би се само о једном лингвистичко-политичком инжињерингу који, као и свака противприродна појава, не би могао никаквога добра донијети ни Црној Гори ни Црногорцима.

Ваљало би и напоменути да главни противник оваквог насиља над духовном и језичком вертикалом Црне Горе нису ни Срби, ни српски језик, већ сјенка Његошеве величине чију грандиозност не могу уздрмати нити промијенити чак ни овакви покушаји вјештачке мутације у лингвистичкој лабораторији црногорске олигархије. На крају, остајем у нади и увјерењу да ће овај чланак, писан на српском језику, разумјети сви који га прочитају.