Европљани ће ипак морати да реагују

На скорашњерм самиту РуисијаЕУ у Португалији лидери Уније запињали су из петних жила да би избегли разматрање за њих неугодне теме америчке противракетне одбране у Чешкој и Пољској. То је, наводно, искључио ствар Москве и Вашингтона. Али европски политичари неће моћи да се увек крију иза туђих леђа. Вашингтон је већ почео индивидуалну обраду оних који се двоуме да би испословао колективно одобравање својих планова у оквиру НАТОа. Коментар нашег посматрача Сергеја Гука.
Ситуација је, међутим, врло интересантна. Лидери Чешке и пољске објавили су да је питање о размештању радара и противракета искључиво у њиховој националној надлежности и да не намеравају да икога моле за дозволу. Али уједно, Варшава и Праг настоје да издејствују политичку подршку земаља о лије се мишљење оглушују.
Уз то, чечки и пољски политички врх не крије стварне замисли америчких партнера. Прошле недеље Роберт Гејтс је улио јавности извесну наду алузијом на могућност компромиса са Русијом. Али ова нада је одмах нестала. У Прагу и Варшави је тим поводом без околишања објашњено да не може бити ни говора о неком споразуму са Москвом пошто су и радар, и ракете уперени против Русије.
Наравно да је тиме донекле погоршан ефект од «пропагандног пуцња» Пентагона. Уосталом, једва да би САД могле дуже време да држе у тајности своје праве планове. Подносећи предлог Русији, Роберт Гејтс је полазио од става да овај предлог не може да се реализује — сматра директор руских и азијских програма у Вашингтонском институту за светску безбедност Николај Злобин. Предложивши на речима Москви сарадњу у у области противракетне одбране, Вашингтон чак није дао писмени одговор на предлог Кремља о одговарајућим заједничким акцијама САД, ЕУ и Русије. Бела кућа тражи повод за реализацију програма противракетне одбране. Отуда су и дипломатски трикови попут митског компромиса чијки је циљ стварање утиска о непопустљивости Москве. У ствари, пак, САД су већ донеле дефинитивну одлуку о размештању елемената противракетне одбране у Европи – убеђен је експерт.
Ове недеље на узбуну су зазвонили шефови дипломатија Немачке и Француске. Разлог је намера Русије да објави мораторију на Уговор о конвенционалним оружаним снагама у Европи. Документ је потписао у Паризу 1990. године. У међутвремену, НАТО се брзо ширио и, уједно, одбијао да прилагоди документ новим условима. А сада покушава да пребаци на Русију одговорност за могућу трку у наоружању. На Балкану су се појавиле ове америчке базе. И најзад, противракетна одбрана — опет поред граница Русије коју одговорни амерички политичари, а камоли медији, проглашавају непријатељем. Шта Москви преостаје да ради? Да чека када ће САД заклоњене антиракетним штитом покушати да униште непријатеља? Новија историја учи: Вашингтон је у прошлом и овом веку почињао ратове против земаља које нису могле да му пруже адекватан отпор.
С обзиром на то, апели Северноатлантске алијансе да Русија «не треба да се боји приближавања демократија њеним границама» изазивају само смех. Ово «приближавање демократија» осетили су на својој кожи становници Југолсавије коју је НАТО немилосрдно бомбардовао и Ирачани који се подвргавају геноциду. И у Русији се добро памте бројна обећања западних политичара да се, у случају пристанка Москве наq уједињење Немачке, Алијанса ни на педаљ неће проширити на Исток. Сада се на Западу нада да ће Русија загристи исти мамац: да поверује у још један мит о приближавању демократија њрним границама. Али Москва је научила да узима у обзир не изјаве о намерама које, како показује пример НАТОа, могу да се мењају, већ реалне војне потенцијале.
Опасност од непостојећих иранских ракета само је изговор за нову, и то ракетнонуклеарну, милитаризацију Европе. Међутим, одговорни политичари из ЕУ страхују да јавно признају ову грозну чињеницу. Гурање главе у песак пред новом реалношћу није најбоља услуга свом становништву. А можда неки од њих осећају носталгију за временима када је опасност од ракетнонуклеарног конфликта између Истока и Запада сваког тренутка могла да постане реалност? Када је тако, врх ЕУ креће се правим путем – закључује наш посматрач Сергеј Гук.