Шљивадија

Да ли је човек настао пре шљиве – не зна се тачно. Ако јесте, није утврђено у длаку (тј. у бобу), поготову што је интересовање за ту дилему било ван Дарвинове радозналости.
Тек, шљива одређује почетак и крај наших живота; рођење и крштење, четрдесетицу. Ко није заиграо колце, испио наискап мученицу, подвриснуо, извукао пиштољ иза паса и опалио увис, или пре испијања просуо неколико капи за душу сагињући главу да скрије своје сузе и муку.

Јагњенка, расуте плаве косе, седи поред мене. Задивљено гледам у њено румено лице. Безбрижно лупамо ногама по бистрој води потока, сигурни да ништа не може стати на пут нашој срећи, јер њен брат, нико други до сам пан Володијовски својим огњеним мачем чува наш завет. Све док ме урлик хорске бриге (баба, стрина, тетка и још понеко) не пробуди и схватих да сам заспао поред казана испод луле са слашћу мљацкајући, опијајући се сладуњавом патоком. „Poison for your health” није писало.

Шта ми све не падне на памет кад помислим на шљиву. Шљива нашег детињства; пуни потоци казана пијаних изгребаних сељана, анегдоте које зачињене, дорађене, домаштане трају читаву зиму, таман колико и ракија.

Шљива наше привреде. Краљевина Србија је имала златну подлогу за своју валуту динар, захваљујући њој, шљиви. Краљевина Србија је имала позитиван платни биланс захваљујући шљиви, са великом светском силесијом, која се данас из петних жила труди да јој отме део шљивика.

Шљива као оброк.

Доручак: шљивовица, хладна вода, слатко од шљива (са орасима или без ораха), кафа, пита од сувих шљива, пекмез од шљива са погачом и, наравно, неизбежни сок од шљива. Обавезно карирани столњак.

Шљива сапатница. Да није толико ратовала и била десеткована у Првом и Другом светском рату Србија би данас имала око 70 милиона становника. Са њом је сестрински страдала не само Црна Гора, него и шљива. Сетимо се борбе против кулака после Другог светског рата, када је извршена сеча сувишног броја шљива, ваљда по наредби тадашњег СЕЧКОМА. И док је изнемогли и напаћени српски народ за све своје блиставе победе и страдања без примера добио као награду, дијагностички гледано, белу кугу, а Црна Гора своју државу, сапатница шљива шарку.

А може и шљива као проблем. Кренете ли после нишког сајма глумаца у Црну Гору, најближе вам је преко Крушевца, Краљева, Чачка и даље преко Златибора до Колашина, на Цетиње, па у Баошић. На путу од Ниша до Крушевца сачекује вас једно месташце звано Блаце, мени познато по првом пулском носиоцу „Златне арене” за главну улогу у филму „Стојан Мутикаша”, Душану Јанићијевићу, и прваку бањалучког позоришта, мом другару Добрици Агатоновићу Аги.

Место мало, а Калифорнија. Плантаже... шљива... шљива... и остале врсте. Препородило ове године, а лица смркнута... У кафани падају бројеви, чујем из разговора, тона–две, три, пет па и десет тона шљиве. Колико ли је то ракије, мајко свемогућа? Не смем да помислим. Па слатко, пекмез, сокови. Шта вреди, ту не може да се преради. Около границе, царине, порези, па пе-де-ре.

Замишљам државу чији би се простор ширио докле се простире шљива. Звала би се Шљивадија и сви би имали права да гаје, беру, пеку, пију, ију и певају... Замишљам ал’ шта вреди; то би задирало у територијални интегритет, целовитост, уставни поредак итд., итд...

И док покушавам да се сетим шта ме све подсећа на шљиву, и да све призоре и осећања сабијем у ових тесних неколико редова, стиже ми вест да је, како рече његова мајка, заспао Лаза Ристовски, музичар и композитор ретке врсте. Узимам чашицу шљиве, просипам неколико капи, прекрстим се и попијем остатак за покој његове племените душе.