Спас редова Обаме

 Зашто су се САД забринуле за стање ствари у ЕУ

Самит САД-ЕУ, планиран за понедељак у Вашингтону, одржава се, без претеривања, у судбоносни моменат за његове учеснике. Шта су сада САД за ЕУ – стратешки партнер, геополитички конкурент или извор проблема? О томе размишља наш коментатор Петар Искендеров.

Изјава америчког Стејтдепартмента која је најавила самит у Белој Кући, састављена је у максимално расплинутим изразима. Из документа следи да ће председник САД Барак Обама размотрити са председником Савета ЕУ Херманом Ван Ромпејом, председником Европске комисије Жозеом Мануелом Барозуом и врховним комесаром ЕУ за међународне послове и политику безбедности Кетри Ештон широки круг питања од међусобног интереса. Водеће новинске агенције су отвореније. Према сведочењу британске агенције Ројтер, која се позива на своје вашингтонске изворе, председник Обама ће притиснути европске чиновнике како би они достигли коначно регулисање кризе са својим сувереним дугом. А разлог зашто Обаму толико бирне финансијско-економска ситауциај у Европи веома је прост: дужничка криза постаје главна главобоља за председничке изборе у САД 2012. године, сведочи Ројтер. По речима експерта вашингтонског Центра стратешких и међународних истраживања Хитер Конли, амерички председник одржава тесне затворене контакте са канцеларом Немачке Ангелом Меркел и председником Француске Николом Саркозијем, пошто је убеђен да је реч о проблему европског вођства.

Разуме се, европски суверени дуг је само јенда од тема која ће се разматрати у Вашингтону. Међу другима се наводе питања традиционална за сличне форуме као што је осигурање енергетске безбедности, популаризација демократије у свету, ирански нуклеарни проблем. Ипак везивање односа САД и ЕУ за реизбор Барака Обаме несумњиво је нова појава у пракси „евроатлантизма“. До сада Вашингтон је био опрезан да отворено уцењује европске колеге својим унутарполитичким колизијама. У сваком случају, када су се раније ове године у Конгресу САД водиле озбиљне дбате о националним антикризним мерама – њихови учесници се нису позивали на интересе европљана.

Зашто администрацију Обаме толико брине ситауција у зони евра? Пре свега зато што она доприноси јачању националне америчке валуте – долара – лишавајући Федерални резервни систем САД могућности да игра на слабом курсу. Јер јак долар није баш велико благо за америчку економију. Није случајно то што паралелно са притиском на ЕУ, Вашингтон врши притисак и на Кину, која држи највише америчких дужничких обвезница, тражећи да се промени курс јуана у правцу повољном по САД. Теоријски Кина и ЕУ посредством финансијских полуга могу да сруше америчку економију. Н ечуди што нобеловац-миротворац Обама не жели да своје бираче учини таоцима вероломних европљана и Кинеза. Управо тиме, а не бригом о новчаницима Грка, Италијана, Шпанаца и других европских пореских обвезника, диктирана је брига о зони евра која се појавила код Американаца.

Ипак не ради се о економији. Управо у троуглу Башингтон-Берлин-Париз последњих година дешавају се најсложенији и најнепредвидивији геополитички процеси. Почетак је био означен 2003. године америчко-британском операцијом у Ираку, против које су оштро, колико то допуштају оквири НАТО-а, иступиле Француска и Немачка. У администрацији САД тада су се до миле воље тренирали на рачун „старе Европе“ која тобоже кочи развој континента – и увреду су запамтили. И када је дошао ред војне операције у Либији, већ нова америчка администрација је повукла узвратни потез, подржавши ратоборни елан Саркозија и скромно одступивши у страну када је било речо о сопственом директном учешћу у грађанском рату. На крају су се Француска и Немачка, која се није ни упустила у либијску свађу, удаљиле једна од друге – још више поткопавши јединство ЕУ. САД су постигле своје геополитичке циљеве рукама – и новцем – европљана. Према признању експерта лондонског Центра за европске реформе Томаса Валасека, Либија је постала неочекивани тријумф америчке дипломатије, пошто је прво један од главних циљева Вашингтона био да убеди своје европске савезнике да поделе војни терет са САД. И овај циљ је био постигнут.

Што се тиче регулисања актуелних проблема у ЕУ, чак не треба подсећати да је финансијско-економска криза дошла у Европу управо из САД – подсетила је слушаоце Гласа Русије експерт за упоредну политикологију МГИМО МИД РФ Јелена Пономарјова. Једноставно, по њеним речима...

У појам превладавања кризе улази и регулисање ситуације, настале у конкретним земљама. Шта више, управо стална жаришта на крају крајева доводе до новог увећања укупне нестабилности. Ми одлично то видимо. Европљане не треба убеђивати на неопходност решавања проблема дужничких обавеза. Једноставно европска економија представља много сложенију и слојевитију појаву него што се то чини Вашингтону, па чак и руководству ЕУ. А сама криза у редовима ЕУ у многоме је везана за покушај Брисела да реализује превише амбициозне и скупе геополитичке пројекте на Балкану, на постсовјетском простору, у Сеферној Африци, на Блиском Истоку. А ови пројекти су били, рецимо, упорно „препоручени“ европљанима са друге стране океана.

Данас ЕУ заиста има много фиансијских и економских проблема и сопствених противречности. Предлог Барозуа који се чуо ових дана о емисији заједничких антикризних европских обвезница у земљама зоне евра, наишао је на строгу грдњу немачке владе. Вице-канцелар Филип Рослер назвао је неодговорним покушај да се положи одговорност за решавање дужничких проблема једних земаља на плећа других. Ипак очигледно је да европљани треба сами да траже решења. Како показује пракса, и прекоокеанске демократе и њихове колеге републиканци виде у Европи пре свега средство за задовољење својих геополитичких амбиција и метод решавања сопствених проблема.