Чије је њено дете

Сваки трећи мушкарац који пређе праг Института за судску медицину у жељи да провери своје очинство у ДНК лабораторији Института за судску медицину, добија негативан одговор. Скривена камера би у просторијама ове медицинске установе могла да сними занимљивије кадрове него оне које виђамо у шпанским серијама: мушкарци доносе чаше са отисцима прстију или усана, бочицу од млека, четкицу за зубе и пиџаму у којој дете спава у жељи да сазнају да ли оно носи „одговарајуће” презиме. А занимљивост у вези с пореклом малишана коме се проверава порекло гласи да је половина деце за које се тражи одговор на питање „чији си ти, мали” – брачна деца.

Када је група генетичара из Единбурга пре неколико година спровела анонимну студију у једном обданишту резултати су потврдили да свако треће дете назива оцем погрешног човека, а интересовање за ДНК анализу на велика врата је ушло у зону радозналости човечанства.

У Америци, коју насељава 200 милиона људи, годишње се уради око 100.000 генетичких анализа, а њихови резултати дају за право онима који тврде да би једанаеста божја заповест могла да гласи: „Помилуј свако дете по глави, можда је твоје”.

На домаћем терену та статистика се мало разликује – око петнаест мушкараца месечно потражи и добије потврду о свом родитељском статусу, а сваки трећи мушкарац који уђе на Институт за судску медицину као отац – изађе као старатељ. И док циници тврде да су мушкарци и жене верни пропорционално могућности избора, из визуре биолога верност је синоним за (не)постојање одређених гена под стакленим оком лабораторијског микроскопа. Иако је „црву сумње” вероватно потребно да превали стотину километара да би стигао до прага Института за судску медицину, генетичару је потребну свега неколико сати да отклони све дилеме у вези са идентитетом детета.

– Сваки родитељ предаје свом детету у наслеђе по 30.000 гена, али ми проверавамо само 16 гена за које знамо да се веома разликују међу људима, односно проверавамо да ли идентична комбинација тих 16 гена постоји и код детета и код мушкарца који је означен као отац.

А одговор на питање која је вероватноћа да два мушкарца никада не сазнају који је „прави” отац гласи – идентична комбинација гена јавља се код једне у неколико квинтилиона особа. Изузетак су, наравно, једнојајчани близанци – објашњава др Оливер Стојковић, молекуларни биолог и шеф ДНК лабораторије Института за судску медицину.

Почетком прошле године Секција за судску медицину Српског лекарског друштва увела је стандарде за утврђивање очинства којима се прецизно дефинишу начини на који се вештачење спроводи. Осим тога, стручност рада Института за судску медицину сваке године проверавају међународни експерти из Немачке који надзиру квалитет рада више од 540 лабораторија у свету.

Одговор на питање „чије је дете” добија се једноставним узимањем бриса из уста, а пракса узимања крви је напуштена зато што ће, теоретски посматрано, у случају трансфузије крви или трансплантације коштане сржи венама особе тећи туђа крв. Наш саговорник се присећа лекара, који је убио своју супругу и чија се крв налазила на месту злочина, који је инплантирао у своју вену мали резервоар крви из кога су му три пута вадили – туђу крв. Тек када му је узет брис из уста правда је била задовољена.

Љубав и верност немају цену, а цена сумње износи 42.750 динара. Ова економско-генетичка рачуница важи за три особе – маму, (потенцијалног) тату и дете, а сваки следећи „осумњичени” кошта 8.000 динара. Другим речима, ако се установи да мушкарац који је дао брис из слузокоже усне дупље није отац, доплата за следећег мушкарца који би могао да конкурише за тату кошта око сто евра. Иако по слову закона нико нема права да осумњиченог оца присили да оде на генетичко тестирање, пракса показује да су бака и дека често ти који долазе на ДНК анализу у жељи да сазнају да ли имају унуке.

У генетичкој лабораторији све предрасуде о женском шестом чулу падају као кула од карата– дешавало се да мајка сумња на двојицу мушкараца, а да ДНК анализа потврди да је у питању „трећи човек”. Нашем саговорнику је у живом памћењу остала једна жена која је, у жељи да сазна које презиме да упише у крштеницу свог детета, довела неколико мушкараца у ДНК лабораторију. Наравно, било је и обрнутих случајева – да мушкарац доведе двоје деце у генетичку лабораторију и установи да није оставио наследнике. Праг Института за судску медицину прелазе и труднице које (ни)су сигурне чије име треба да упишу у крштеницу свог детета, а др Стојковић се присећа и жене која је имала ванбрачне сексуалне односе са црнцем и која је тражила одговор на питање – које је боје беба.

„Наука нам је омогућила да већ од десете недеље трудноће установимо генетички профил ембриона и да разрешимо дилеме будућих мама о идентитету очева, а генетика је отворила невероватне могућности и развејала неке од митова и заблуда човечанства. Постхумном анализом ДНК Ане Андерсон стављена је историјска тачка на легенду у последњој принцези Романових, а генетичка анализа потомака робиње Сели Хемингс установила је да је амерички председник Томас Џеферсон заиста имао тамнопуте наследнике. Захваљујући ДНК анализи узорка костију из манастира Манасија добили смо коначну потврду да ту почива син цара Лазара – деспот Стефан Лазаревић, а на исти начин су идентификоване мошти Луке Јеванђелисте и Че Геваре. Треба напоменути да време распада молекула ДНК износи 100.000 година и да захваљујући генетичкој анализи можемо проверити већину историјских митова и легенди”, подсећа др Стојковић.