Духовност и православље наш су штит

  Веома важно је да се крсни ход из Русије настави по Србији, јер руска јужна граница пролази кроз србска срца. Ми смо део огромне словенске цивилизације која се протеже од Јадранског мора до Тихог окана, где је иста духовна цивилизација, исти Симбол време, иста служба на црквенословнском језику – каже пуковник Константин Крилов 
      
      
     Већ трећу седмицу Србију, и српске земље обилазе наша браћа – Руси, Козаци. Много је повода за њихов дуг пут од Сибира до Балкана. А свега тога не би ни било да њих седморица, уз предводника, схимонаха Илије из Оптинске пустиње нису носили чудотворну Табинску икону Богородице која им је показивала пут. Дошли су, у част 90-годишњице Првог руског светског заграничног Сабора који је одржан 1921. године у Сремским Карловцима. Суштина похода кроз српске земље јесте веће приближавање и учвршћивање братства Руса и Срба. Можда су, у извесном смислу, претеча уједињеном словенском свету. 
      У исто време ово је прилика да покажемо колико поштујемо војни, дипломатски и материјални допринос Русије у нашим ратовима у 19. и 20. веку. И њихове добровољце, који нису штедели животе у прохујалим ратовима, и недавном... а било их је много... 
      Манастир Раковица. Ведро небо и топао октобарски дан. Улазимо у порту, са леве стране приступамо гробу патријарха Павла, гледамо у кандило које непрекидно гори и бели мермерни крст са натисом „ Будимо људи, а никад нељуди”. 
      Тражимо људе у униформи, којима је православље једина водиља. Из сусрета са Козацима, много тога смо научили и о њима, али и о нама. Поред главне цркве дочекао нас је Владимир Иванов Тихонов, питамо где су остали. И где је чудотворна Табинска икона мајке Божје. Кораком одлучним, бритких покрета и савршеног држања ишао је испред нас Козак. У пријемној соби седе гости и домаћини. Козаке предводи пуковник Константин Крилов Вадимович. Крилов је руководилац крсног хода по Русији, Уралу... Ту су и остали, и схимонах из Оптинске пустиње. 
      А један Козак је увек поред иконе, у суседном храмовном здању, који је намењен за богослужење. И са дубоким поштовањем стоји, и дели мале иконе свакоме ко дође на поклоњење. Никада до сада нисмо видели толико вере, истинског поклоњења, дубоке оданости православној вери као код козака. Није онда никакво чудо што је икона руска пронашла своје место у близини почившег патријарха Павла. 
      Гости су за велики респект и због тога што јесу, и због чињенице да су превалили далеки пут да би били што више са србским народом. Ти људи су кренули у молитвени поход у Србију са жељом да се одуже сенима својих предака и да својом чудотворном иконом помогну братском србском народу. Икона је Русији помагала у многим ратовима. И онда када је све изгледало безнадежно! 
      А како су дочекани у Србији, посебна је прича! 
      У епархијама банатској и сремској икона и гости су били предвођени архијерејима. На хиљаде верника је стигло на поклоњење, био је то празник за госте и домаћине! Али је Иринеј садашњи владика Бачки, није указао ни минимално гостопримство Русима, чак до те мере, да сомборском свештенику није ”дао благослов” да се уопште отвори црква (коју су иначе Руси изградили) за икону и Козаке. 
      Зашто су врата цркве у Сомбору била закључана, и откада је потребан „благослов” за улазак у храм на руском гробљу. Oнима који нам долазе, онда када нам је тешко, и хиљадама километара на својим рукама носе икону за молитвену помоћ, тешку преко 120 килограма – врата су затворена! 
      Овај догађај показује, колико је мало, истинског хришћанског односа неких који званично представљају СПЦ!. 

 

     Схватају све Козаци, веле, да преживљавамо тешка времена и да нам само Божје чудо може помоћи. И наша вера. 
     - „Љубављу и јединством ћемо се спасити”. Тако стоји на споменику светом Сергију Радоњешком у Новом саду, посвећеном србском народу, где је писало некада златним словима на дар и „Србском народу од руског народа”. Управо су козаци дошли да потврде ту мисао! 
      
     Шта значи бити козак?- питамо Василија Доценка. 
     – Бити козак значи ићи кроз живот са вером у Бога, отаџбину. Значи водити један традиционалан начин живота са породицом, васпитавати своју деце у православном духу. И преносити на децу древно васпитање козачке традиције. Дечаци да стасавају у добре војнике, а девојчице у сјајне мајке и домаћице. Наравно, никоме од њих није ускраћено образовање. Још једна света обавеза за Козаке јесте спремност да се у сваком тренутку положи живот за своју браћу, за Русију.То су основни принципи живота Козака. Наша држава признаје и подржава козаштво. Према последњем попису у Русији, има преко седам милиона Козака. Може се рећи да је козаштво-руски народни сталеж који има своју специфичну, аутентичну кулуру, традицију, и оно што је најбитније – козаштво је чувар православне вере. Ми смо, такође, регистровани као посебан део укупног војног потенцијала Русије ! 
      Владимир Иванов Тихонович долази из чељабинске области. Његова козачка станица се зове Верни Ураљск. 
     – Када смо стигли пре две недеље, био сам ганут топлим пријемом на стотине Срба који су дочекали икону Табинску и нас. На самом аеродрому одржан је молебан - молитва. Сви смо плакали.Толико љубави, и толико пуно наде! Овакав дочек, је и у Русији права реткост! Србија је прекрасна земља, са прелепом природом, крајолицима, манастирима, одличним свештенством и монаштвом. Када смо били у манастиру Фенек, молили смо оца Макарија за послушање. Ископали смо тада једну рупу, два метра висине и дубине и пронашли тада неке кости. Српске или руске!Ту, у близини је гробље. 
      
     Опиштите нам живот у козачкој станици. 
     – Кос нас нема непријатељства, трудимо се да један другом помажемо. Људи се претежно баве пољопривредом. Козака има много: донски, оренбуршки, сибирски, чељабински, кубањски, уралски... Има седам великих козачких пространстава. 
     
     Ишли сте по Србији стазама својих предака. 
     Тешко је то описати, срце нам се стезало, и Богу сно захвални што нам се пружила могућност да посетимо, поклонимо сенима својих предака који су овде ратовали. Дали животе! Поконили слободу и Русији и Србији. Када дођем кући својој браћи, пријатељима, породици, причаћу о Србији. Силно се осећа те велика србска љубав и приврженост.
     Ту је Александар Василијев Петрович. И он говори о утисцима, свему ономе што неће заборавити из сусрета са србском браћом. 
     – О Србији, нисам пуно знао, и због тога је за мене све ово што сам видео и доживео право откровење; ваш начин живота, али и православна вера која се сачувала на овим опасним просторима. Мада, руку на срце, кроз историју је руска црква много више прогањана, и оно што нећу заборавити, и што дирљиво, један човек је рекао: „Нас и Руса, триста милиона”.Тим речима, човек је положио велику наду и одговорност у Русију, али и у козаштво које је својеврстан симбол Русије. Сваки Рус који дође у Србију, сигуран сам, да осећа, неку врсту одговорности према Србима. Потрудићемо се да буде оправдана та дирљива нада србског народа у све нас и нашу земљу. 
     Њихов старешина Константин Крилов, казује нам о томе колико је важан словески свет и да је улога православља, у том смислу, од непроцењивог значаја. 
     – Убеђен сам да ће се једног дана уједини словенски народи. У неку руку, можда смо ми весници таквог времена. Ма колико ово некима изгледало „чудно” све што чинимо, заправо је наш труд да испунимо вољу Божју. Овде смо због тога. И због обавезе, и дуга који осећамо - да помогнемо србском народу!Ово је мој први долазак у Србију, али, неверовано је то, што се, и поред драстичне временске разлике, овде осећам као да сам живео одувек. И , ето, по духу смо веома слични, па желим да поручим да је у Србији много – браће Козака!!Србски народ много страда, нажалост, та страдања не уразумљују људе. Сада много више знам о Србији, и морам да кажем, да је долазак у вашу земљу, за нас велика могућност да боље сагледамо стање у Русији.Овде у Србији се види, тако очигледно, да ми имамо само један пут - православни. Сви други путеви и стазе су за нас и Србе и Русе - погубни. У Србији је то најочигледније. И тешко ми је да то кажем, али сви ми имамо власт какву заслужујемо. 

Како функционишете у козачком свету? 
     Много је Козака, хвала Богу, ми који смо данас су Србији, само смо мали део великог братства. Наше козачко братство је братство Табинске иконе пресвете Богородице. Ми смо по благослову митрополита Оренбуршког, Валентина, кренули на пут у Србију. Икону смо изнели из наше државе, са званичном дозволом руског Министарства културе. Ми само испуњавано завештање великог руског светитеља, митрополита Јована санпетербуршког, он је наиме, прорекао де ће Табинска икона постатити нада и утеха целог света.Те речи су записане и у акатисту! 
      
      
     Подсећамо нашег саговорника, на исторују Другог светског рата, да је икона Богородице, спасила Русију, у време Стаљинградске битке. И да је сам Стаљин тражио да се иконом Богородице, огради, као штитом Русија, руска војска. 
      Многи су ме питали, а како то говорим, када икону Табинску поштују само у Русији. Одговорио сам - биће на помоћ целом свету!И шта се десило, сада се пред том иконом моле људи широм света - у Америци, Аустралији, Канади, Кини, на Кавказу, у Абхазији, Украјини, Белорусији! А сада у Србији! Ми смо дужни да се објединимо под кровом пресвете Богородице. Сада се у сваком моменту, свугде у свету чита акатист. Морам још да нагласим, да је Табинска икона покровитељ и чувар руске војске. И под њом су све руске параде! Ми бисмо желели да она постане покровитељ српске војске!! 
      Аутор пројекта „Козачки православни поход Русија-Србија” је проф. Радмила Војновић, иначе, лауреат награде Академије„Иво Андрић”, добитник Грамате Свјатјејшег патријарха Кирила 2011, Златне значке КПЗ за 2011. Војновићка је председник Московског србског дома... Војновићка прича о идеји поклоничког путовања козака кроз Србију. 
     – На Светог Саву, лане у Међународном словенском фонду писмености и културе у Моксви, одржала сам тада предавање о Светом Сави. Био је присутан и схимонах отац Илија, који је сада овде са козацима. Били су сви пријатно изненађени када су чули да је наш Растко Немањић, као млад пошао са руским монасима на Свету Гору. Да је пострижен у руском манастиру. На крају предавања сам рекла да се у новембру ове године навршава пуних 90 година, од Првог великог свезаграничног руског Сабора у Сремским карловцима. То је, уједно и прилика да позовоме браћу козаке, који су 2010. године обновили, 1919. прекинут крсни ход, литију која је била под табинском чудотворном иконом непрестано и под царским указом од 1848. године. Икона се прославила још у 16. веку, постоје документа црквена, када је спасавала целе градове од куге, пошасти, ратова, несрећа...Сва та чудеса су у акатисту, који је написао велики молитвеник за србски народ митрополит санпетербуршки Јован Сничев. Велики мотрополит, наш савременик, је подстицао Русе да помажу србски народ у недавном несрећном грађанском рату. 
      
     Позвали сте козачко братство да дођу у српске земље у част и спомен својих предака жртава, који су дали животе за српску слободу, у нашим ратовима за ослобођење, од Првог србског устанка, па све до последњих у бившој Југославији. 
     – Одмах смо направили маршруту, тако када су Козаци стигли прво смо их повели у Белу Цркву, на румунској граници, где се налази Руски кадетски музеј, где су некада живели руски кадети и где се налази велико руско гробље и руски храм. Музеј је основао Владимир Кастеланов. Обишли смо Велику Ремету, и Манастир Архиђакона Стефана где се такође налази руско гробље, па Бездан, Батину, Кулу, све до најновијег гробља на Петроварадину. Били смо у 20 манастира на Фрушкој гори, у Сремским Карловцима, који је био центар руске беле емиграције и постоји споменик Св. Сергеју Радоњешком...и ево нас у манастиру Раковица, али идемо даље по србским земљама. Само у Другом светком рату у Србији је погинуло преко 34 хиљаде руских војника! 
      
      – Веома важно је да се крсни ход из Русије настави по Србији, јер руска јужна граница пролази кроз србска срца. Ми смо део те огромне словенске цивилизације која се протеже од Јадранског мора до Тихог океана, где је иста духовна цивилизација, исти Симбол време, иста служба на црквенословнском језику. Наравно да ће ово да смета русофобима и србофобима, али такви напади код човека изазвивају само велику тугу, која је била видљива у козачким очима. Ми смо само људи који се баве, историјом, културом, духовношћу, волимо србски и руски народ, желимо да се што више зближе и тако ће бити докле постојимо. Долазе много боља времена за словенске народе - поручује Константин Крилов. 
     Путовали су Козаци са иконом Табинском до Космета. Неким својим стазама, духовном свету само знаним. Били неколико дана заједно са Србима на свим барикадама. Нису ни слутили шта је то значило за њих. Били су храбри Срби одушевљени. Мушкарци, жене су од среће плакали. Сви су били загрљени. И заједно су певали. Уследила су и братимљења, општине Звечан са уралском козачком станицом. Достојанствено су ишли козаци од барикаде до барикаде. На запрепашћење свих Срба, КФОР и Еулекс, КПС су се успаничили. Где год су козаци стајали, патролирала су борна, оклопна кола, и непрекидно их је надлетао хеликоптер. Све док козаци нису отишли 
     – Тешка срца смо се растали са нашом браћом са Космета, али обећали смо, да ћемо се вратити- поручио је Константин Крилов.