BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Владика велики узор

Владика велики узор
30.10.2007. год.

На Мешу Селимовића, чија је седма књига из едиције Дневних новина "Дан" од данас на киосцима широм Црне Горе, како сам признаје утицале су књиге, сусрети с људима, "живот у породици, пријатељи и непријатељи, среће и несреће, моје и мога народа, које сада не могу јасно да разлучим, ни појединачно да разазнам, већ их видим јединствено, као живот".
- Одувијек сам много читао, од најранијег дјетинства: дивне, хумане маштовите Андерсенове бајке, Змај Јовине срдачне и једноставне пјесме, узбудљиве романе Карла Маја, прекрасне, топле приповјетке Лазе Лазаревића, пуне ароме и догађаја романе Чарлса Дикенса, Марка Твена, Џонатана Свифта, затим Бранка Радичевића и многе друге књиге и писце који су ме заувијек везали за литературу – рекао је Меша Селимовић, новинару „Политике" Драгославу-Зиру Адамовићу, у интервјуу који је објављен 1974 године, а исти је Адамовић штампао у својој књизи „Разговори са савременицима (ко је на вас пресудно утицао и зашто?" у издању „Привремене штампе" 1982. године.
Поред добро познатог одушевљења Достојевским и великим Томасом Вулфом, на Селимовића је најдубљег трага чист живот, односно махала у којој се родио и у којој је провео дјетинство и младост. То је Тушањ, на сјеверозападној страни Тузле, настањен рударима, радницима солане и сиромашним занатлијама, који су живјели у ружним кућерцима, без икаквих хигијенских услова. Под утицајем Золиног "Жерминала" и своје ране марксистичке орјентације, Селимовић одлучује да пише о судбинама тушањских рудара. Међутим, Живко Милићевић, уредник „Политике" вратио му је рукописе с објашњењем да то није за „Политику".
- Милићевић је сигурно био у праву, јер су ти записи, или приче, вјероватно били слаби и неупотребљиви. Али је то одбијање за мене било пресудно, поражавајуће, не зато што ми радови нијесу објављени, већ што сам изгубио сигурност и вјеру у себе, и у свој смисао за писање, и у прихватљивост теме која ме је интересовала изнад свега. Умјесто да све мирније примим, да објасним сам себи како то, можда не одговара дневном листу или да облик који сам изабрао није добар, или да морам још да дотјерујем своје писање, ја сам тада, 1932. године, потпуно престао да пишем, и прво што сам после тога написао, репортажу о злочинима есесоваца на Мајевици, било је тек за вријеме рата, 1944. године, а наредне сам објавио прву приповјетку „Пјесма у олуји", у београдском часопису „Наша књижевност". Та обесхрабреност, уплашеност, клонулост због туђег суда, невјеровање у себе, остали су у мени цијелог живота, све до данас. Зато сам почео касно да пишем, зато сам несигуран у оно што радим, зато сваком послу прилазим као почетник, зато ми се чини да сваки задатак надрасте моје снаге - причао је Адамовићу велики писац.
У погледу језика који је способан да изрази апстракцију, и да се сублимише у суптилан израз, Селимовић се највише одушевљавао муслиманском народном баладом и Његошем.
- Најсублимнији израз наше народне поезије наћи ћемо у балади "Омер и Мерима": „ђул мирише мила моја мајко, чини ми се Омерова душа ...", а најмисаонији код Његоша: „ Што је човјек, а мора бити човјек, Тварца једна те је земља вара". Поменуо сам само најизразитије писце и појаве који су утицали на моје формирање. Остао сам дужан безбројним књигама и људима који су ми помогли да научим ово мало што знам, да од многих струја и токова створим властити танак цурак, али - свој.

Недосањани босански Зола

Не могу рећи да је ико пресудно утицао на мене. Као највећег романсијера признајем писца који се не може слиједити, и од кога сам могао преузети само неколико идеалних сазнања: да човјек није оно што изгледа, да су добро и зло често веома блиски, да је немогуће доспјети до дна човјекове душе, да ништа човјеково није једноставно, да литература вриједи само ако тежи немогућем. Нијесам остварио своју највећу жељу, да напишем један босански „Жерминал", јер нијесам вјеровао у своје снаге, и остао сам дужан тушањским рударима. Језик за којим сам тежио, још тражим. Моји велики узори остали су недостигнути: муслиманска балада и Његош. Нијесам достигао спонтаност и сладост казивања босанских усмених приповједача. Али, човјек није оно што би желио да буде, већ оно што од њега постане, колико му омогућавају његов лични дар и напор да усвоји макар дио богаства традиције народа и човјечанства – рекао је у познатом интервју Селимовић осам година прије своје смрти.



  • Извор
  • Дан
  • Повезане теме


Коментара (1) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa.  Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi


Немојте од Вучића правити ентитет који персонификује Србију, нити изједначавати србски народ са оним што Вучић ради, кога су Запад и НАТО поставили да нама влада, поручио Гајић у...

Тлингитско село уништено 1882. године прихватило је „одавно закаснели” гест



Iako naš zakon jasno definiše da je dovoljan samo jedan akt nasilja kako bi se pokrenula procedura za zaštitu žrtve, žrtve u Srbiji u velikom broju slućajeva ne prijavljuju...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА