Писац „чистог времена живота„

 Јубилеји Достојевског (1821-1881-2011).На данашњи дан, пре 190 година ( 11.11.1821.) родио се Фјодор Михајлович Достојевски, класик руске и светске књижевности.“Уздизање погинулог човека, задављеног неправедним ропством судбине„- то је била главна његова тема којом до дана данашњег заокупља не само руског читаоца него и љубитеље његовог дела у целом свету који чезну за праведношћу. Достојевски је писањем зарађивао за живот

Сматра се да је Фјодор Михајлович био једна од првих великих руских „професионаоних„ писаца: он је писањем зарађивао за живот, живео је од књижевног стварања. Истина, први професионални руски писац био је Пушкин: он је, како је говорио Мајаковски, први почео да хонораре уноси у породични буџет. А Достојевски је професионалац у том смислу што осим новца који је зарађивао од писања књига није имо других средстава за живот, па према томе, није имао од чега друго да живи. Зависио је, дакле, искључиво од књижевног рада. Лако је било Тургењеву - он је имао кметове,Толстој-Јасну Пољану, Гончаров-државну службу. А Достојевски није имао ништа.

Ако не пишем, боље да се бацим у Неву

Он је чак једном приликом рекао и ово: не дај Боже да не заврши свој први роман „Бедни људи„, у противном му не преостаје ништа друго него да се баци у Неву. Међутим, дао је те „Бедне људе“ Њекрасову за часопис „Петербуршки зборник“ у бесцење – за свега 150 рубаља. То је био превасходно његов акт идејне солидарности са тадашњим својим истомишљеницима - кругу око Бјелнског итд. Није узалуд клицао: “О, с њима, к њима !“А куд би друго могао поћи.

Живео је од позајмица

У суштини цео свој живот је провео у задуживању, живео је од позајмица. У једном писму се жали како Тургењев добија 400 рубаља за штамапани табак, а њему дају једва 100, закључујући:“Ја добро знам да пишем горе од Тургењева, али ипак, не толико горе.“

Сви главни ликови Достојевског су без запослења, без професије

Сви главни ликови у делима Достојевског су без запослења, без професије. Нико од њих ништа друго и не ради осим што се душевно мучи, раздирани противуречностима .

Достојевски описује „чисто време живота“

Аутор „Браће Карамазова слика „чисто време живота„ када се све колизије развијају ван професије. Ко је уствари Раскољњиков? Маргиналац без одређеног занимања. Професионална делатност код Достојевског не представља суштину. Глава делатност је она душевана. То је иначе карактеристично за руску прозу уопште.Оњегин, Обломов, Пјер Безухов, Карамазови,-сви су они по данашњим мерилима нерадници, доколичари.

Човеково страдање код Достојевског доведено до крајњих граница

Пушкин је говорио:“Анатомија није убиство“. Достојевски је једноставно открио оно што је човек увек био. Људи су се, као што рече Воланд из Булгаковљевог „Мајстора и Маргарите“, мало променили. И то не само од времена Достојевског, него и од Христа наовамо. Страдања код Достојевског су вазда прочишћавање, јер је то искуство душе.

„Злочин и казна „ обавезна школска лектира у совјетској епохи

„Злочин и казна „ је дело које је ушло у програм у совјетској школи.Ово дело има најизраженију социјалну тематику од свих романа Достојевског. А старац Зосима и „руски монах „Аљоша„ у „Карамазовима „ то нису хероји које би совејстка власт мога истаћи као примере омладини.

„Моја болест је здравија од вашег здравља“

Достојевски је сам био психички неуравнотежена личност.Постоје верзије по којима је он своје комплексе пројектовао на ликове у својим романима.Али кад је он једном прочитао мишљење критике о својим романима као о „болесним производима„, записао је „за себе„ и ове речи: “Моја болест је здравија од вашег здравља„.Он је боловао од епилепсије, која, као што је познато, у већини случајева руинира човекову личност. Али код њега је ствралачка моћ стално нарастала.То је својеврсно чудо. Али то и јесте оно што је он називао реализмом и вишем смислу. Достојевски није копирао ствраност,он је максимално извлачио из ње оно што је у њој дубоко скривено.

Сви његови бракови су били голи ризик

У животу Достојевског жене су играле значајну улогу. Сви његови бракови су, међутим, представљали чист ризик.Он се заљубио у Марју Дмитровну Исајеву и оженио се њоме, удовицом са дететом, и то док је још био политички осуђеник на робији без икакве јасне перспективе за будућност. Зар то није ризик?Али, то је била љубав. Између осталог, неке црте Марије Дмитровне „уграђене„ су у лик Катарине Ивановне из „Злочина и казне „.Ако се говори о његовој другој жени, Ани Григоријевној, ни ту без ризика није прошло: његова изабраница је била 25 година млађа од њега .И то је својеврсна игра на рулету, игра са судбином... Али и он је сам био коцкар. И то не само у буквалном, него и у дубоко метафизичком смислу .На крају, он је победио у својој Великој игри...