Новац од нафте шири вахабитске идеје

Талас исламског верског екстремизма у Санџаку, који је започео 2006. прекидом концерта групе „Балканика” и пуцњима у новопазарској Арап џамији, кулминирао је у пролеће ове године. Оружани сукоб полиције и вехабија после откривања њиховог кампа за обуку препуног оружја на планини Нинаја скренуо је пажњу шире јавности на припаднике овог верског покрета. Младиће који изгледом подсећају на талибане пристигле из Бин Ладеновог кампа у Авганистану за једне су исламска секта, а за друге опасни фундаменталисти који угрожавају постојеће институције исламске верске заједнице. Вехабија данас има по целом Балкану, а врло су утицајни и међу муслиманима у Западној Европи и Америци.

Оливер Потежица, дипломата и наш некадашњи амбасадор у Јордану и Палестини, у књизи „Вехабије између истине и предрасуде”, у издању „Филипа Вишњића”, без предрасуда анализира настанак и развој најутицајнијег покрета у исламу. Потежица као стручњак за Блиски исток и ислам у овој првој студији објављеној код нас о вахабитском покрету избегава замке појединих западних теоретичара и глобалних масовних медија који све што долази из исламског света разапињу на „крст идеологије и дневне политике”.

„Вахабизам као први предмодернистички покрет утицао је на све остале покрете у исламу, а да ли је позитиван или негативан, о томе се не може дати коначан суд,  јер су и међу муслиманским теолозима и теоретичарима мишљења подељена. За Арапе је је био ослободилачки, еманципаторски покрет, а у неким другим срединама је показао конзервативне и регресивне карактеристике. Вахабизам је једна од кључних тачака у којој се преламају духовна, верска и политичка кретања у савременом исламу“, каже Потежица на почетку разговора.

Вехабије, ипак, многи третирају као насилан покрет и доводе их у везу са Ал Каидом?

Савремени џихадски покрет или Ал Каида је нека врста синкретистичког учења, у мањем делу вахабизма и политичког активизма уз коришћење насиља за остваривање верских циљева које су пропагирала „Муслиманска браћа” посебно Сајед Кутба и Абдулах Азам, главни идеолог милитантног ислама. „Муслиманска браћа” су се касније одрекла насиља и признала демократски систем и учествују у парламентарном животу Египта. Амерички неоконзервативни теоретичар Стивен Шварц каже да нису сви вахабити бомбаши-самоубице, али су сви бомбаши-самоубице вахабити. То је крајње поједностављена формула и не доприноси разумевању овог сложеног покрета. Има вахабита који искључују било какав облик насиља, али и оних који га  дозвољавају у борби против странаца.

Али, чињеница да је Специјално тужилаштво Србије подигло оптужнице против 15 вехабија и да овај покрет сврстава у ред терористичких?

Кључно решење је раздвајање вере и насиља. Вахабизам је као верски покрет легалан и легитиман. Не може их нико забранити по Уставу,  Закону о црквама и верским заједницама, али ни по међународним документима, Универзалној декларацији о правима човека, и Декларацији УН из 1981. о слободи вероисповести. Право је сваког човека на слободу вероисповести, значи да верује у шта и како хоће. 

Међутим, свако ко се лати оружја да би остварио своје верске циљеве је терориста. Тамилски тигрови користе насиље као и Ал Каида, али нико не говори да су сви хиндуисти бомбаши-самоубице.

Шта је суштина вахабитског учења?

Као први фундаменталистички покрет тражио је враћање на основе ислама. Вехабије су захтевале очишћење вере од новотарија, значи свега што нема у Курану у суни пророка Мухамеда, а то подразумева верски живот у веродостојној пракси прве три генерације после пророка Мухамеда. Затим, вахабити су против многобоштва, празноверја, забрањују ношење амајлија. За њих свако помињање човека у молитви, укључујући и пророка Мухамеда, представља облик многобоштва јер прави муслиман може да се моли само Алаху.

Али како је један маргинални верски покрет постао глобални феномен?

Вахабизам никада није био маргиналан. То је покушај османлијских Турака да га обезвреде, јер им је био велика претња. Као што сам рекао, то је први премодернистички сунитски исламски покрет који је имао велики револуционарни набој. Крајем 18. и почетком 19. века извршио је снажан утицај на све тадашње исламске покрете, на Индијском потконтиненту у Јужној Азији, где живи највећи број муслимана на свету, али и у свим другим земљама.

Вахабизам има још једну историјску димензију која се често занемарује – а то је еманципација, ослобађање Арапа од турске власти. Турци су од 1517. године били господар Хеџаза, односно Меке и Медине, и већег дела Арабијског полуострва. Исламски првак Мухамед ибн Абдел Вахаб (1703–1792), по коме је покрет и добио име, такозвани турски народни ислам суфијског типа сматрао је као девијацију и одступања од чисте вере. Абдел Вахаб каже да Куран је врло једноставан, свако може да га схвати и протумачи. То је значи да свако мора да доноси одлуке о самом себи. То је био револуционарни преокрет за цео сунитски свет који до тада живео окамењен у четири признате верско-правне школе.

Иако верски покрет, вахабизам је временом добио и специфичне политичко-идеолошке карактеристике?

Вахабизам је против било каквог секуларизма, западњаштва и мешања вере и политике. За вехабијане не постоји политика, али и то јесте политички став. Не признају концепте као што су капитализам, социјализам, либерализам, демократија, против су политичких партија, излазака на изборе. За вахабите постоје само две ствари које муслиман може да ради: то су дава, односно, позив на ширење вере кроз мисионарски рад, а друго је џихад. Џихад је вишеслојни појам који се данас своди само на оружану компоненту. Џихад може бити речима, имовином, гестом... Џихад је свако настојање да се нешто оствари у исламу.

Кључ савременог вахабитског прозелитизма је, ипак, новац зарађен на нафти?

Процењује се да је Саудијска Арабија, у којој је вахабизам државно учење, у последњих 25 година потрошила скоро 100 милијарди долара за пропагирање овог покрета у свету. Највећи део средстава је усмерено на изградњу џамија, верских школа, ширење утицаја у медијима. Од тог новца изграђено је у неисламским земљама више од 1.700 џамија, 230 исламских центара, 220 исламских универзитета и више од 2.000 школа и неисламским земљама. А према процени америчке амбасаде у Ријаду, саудијске добротворне организације су само 1994. године у Босну и Херцеговину упутиле 200 милиона долара, а у то нису урачунате финансијске донације саудијске државе.

Како је вахабизам стигао на Балкан?

Вахабитски покрет ширио се у неколико таласа на овом подручју, тако да данас међу муслиманским верницима у Босни и Херцеговини има око 20 одсто вахабита. Крајем 70-и почетком 80-их година прошлог века Хусеин еф. Ђозо и Ахмет Смајловић превели су дела Мухамеда абдул Вахаба „Књига о монотеизму” и „Три основна принципа и њихови докази”.

На опасност од вахабизма први указује Хасан Сушић 1982–1983. године када је на једном саветовању у Ријеци рекао: „Вахабизам покушава да злоупотреби друштвени положај у којем се налази муслиманске мањине да би остварио примат међу њима”.

Нагло ширење почиње с грађанским ратом у БиХ када долазе муџахедини од којих је један број вахабита и када се повећава број студената који одлазе на школовање у Саудијску Арабију, посебно на Исламски универзитет у Медини.

Колико су вахабити утицајни међу албанском заједницом на Косову и Метохији?

На једном семинару Кфора за руководство Косовске полицијске службе амерички стручњаци су проценили да је вахабизам у великом успону у јужној српској покрајини уз процену да ће за пет година „Косово постати најзначајније упориште исламске секте у Европи”. Саудијски комитет за помоћ Косову и Чеченији сваке године финансира целокупно школовање и боравак у Саудијској Арабији 200 албанских студената и средњошколаца. На Космету данас постоји 30 вахабитских школа. Али ту се појавио и други проблем јер поједини албански имами сматрају да им је вахабизам постао већи противник од наводног „српског национализма” јер је овакво учење директна негација албанског национализма. Вахабизам не признаје нације. Муслимани не могу да се поделе по нацији, језику или боји коже. То је суштина куранског тумачења једнакости муслимана.

Вахабити и Први српски устанак

Следбеници Мухамеда ибн Абдел Вахаба су искористили продор Наполеона у Египат и заузимање Палестине за потискивање Турака Османлија са Арабијског полуострва. Да би се одбранили, Турци су морали да с Балкана и из Мале Азије помере своје војне снаге што је створило простор за подизање устанка у Србији и Грчкој. Али од 1807. године Турска се консолидује и успешно потискује вахабите: мало људи зна да када је Карађорђева глава послата султану у Цариград истовремено је вахабитски имам Абдулах Сауд са својих 80 рођака и сабораца погубљен у Истанбулу – каже Потежица.

Вахабизам у Европи и Америци

Оливер Потежица каже да су у Европи главни центри вахабизма у Бечу, Ајндховену и Лондону. Према најновијим подацима канадског Центра за верске слободе, у Канади живи више од 20 одсто следбеника исламске вероисповести. Према америчким изворима процењује се да између 50 и 60 одсто муслимана у САД следи вахабитско учење. Само једна од вахабитских организација, Исламско друштво Северне Америке, руководи радом око 500 џамија и исламских центара. Процењује се да је Саудијска Арабија од 1980. године утрошила више од милијарду долара на ширење ислама у Америци.