Партизанска драма Чегеваре кроз призму времена

 Први део

Чегеваре нема међу живима већ више од 45 година. Његови савременици били су Шарл де Гол, Мао Це Тунг, Хо Ши Мин, Џон Кенеди и Никита Хрушчов. Они су одавно заузели своја почасна места у уџбеницима историје, а Чегевара је и даље идол. Остао је један од најупечатљивијих култних хероја нашег доба.

Као син своје бурне епохе, оваплотио је у себи њене противречности, идеолошке ћорсокаке и трагедију необичне личности. Еврокомунисти су тражили тада излаз из кризе левог покрета на путевима демократске алтернативе. А чувени командант Кубанске револуције Чегевара ослањао се на оружану борбу против империјалистичког терора у земљама Латинске Америке, Азије и Африке. У томе је он видео једини пут ослобођења народа трећег света. Чегевара је себе жртвовао својим убеђењима, тежећи да да револуционарни импулс упарложеном левичарском покрету.

У марту 1965. године – шест година после победе Кубанске револуције, он је нестао без трага. Највећи листови света су се питали: куд је нестао командант? А он је сматрао да је до тада испунио свој дуг према Кубанској револуцији. Шест месеци касније Фидел Кастро објавио је опроштајно писмо Чегеваре, у којем је он одбио своју дужност заменика министра и високу дужност у комунистичкој партији. Сада су моји скромни напори револуционара, писао је он, потребни у другим земљама планете. Ипак, локација несталог команданта није била именована. Проћи ће много година пре него што се сазнало да је његово писмо дошло из Африке, из Конга. Тамо је Чегевара са стотином кубанских бораца тајно учествовао у грађанском рату на страни следбеника Патриса Лумумбе – првог шефа националне владе ове земље после проглашења независности. У одреду је било много кубанских мулата, чијим жилама тече крв афричких предака. Ипак нови талас устаничког покрета у Конгу није оправдао наде које су се у њега полагале. Његови руководиоци сами су донели одлуку о прекиду борбе у тој бившој белгијској колонији.

У новембру 1965. године кубански одред који је ратовао у Конгу дуже од 6 месеци, кренуо је у домовину, али без свог командира. И то није било случајно. Че се извесно време налазио у Танзанији, а затим у једној од социјалистичких земаља Источне Европе. По речима Фидела Кастра, он није хтео да се враћа на Кубу, пошто му је помисао о томе била врло болна. Чеова сметеност се могла разумети: у опроштајном писму он се одрекао кубанског држављанства и обећао да ће однети са собом „ на нова поља битака револуционарни дух свог народа“. Опасна страна експедиција Кубанаца планирана је на неколико година, а морала је да се прекине за пола године. Фидел Кастро је ипак успео да наговори Чеа да се тајно врати на Кубу, како би у условима строге тајности започео припрему реализације његовог давнашњег сна – формирање партизанског жаришта у Латинској Америци. Че је формирао малу групу добровољаца из редова искусних бораца који су, између осталог, прошли Конго. Она је требало да постане језгро будуће устаничке армије. И поново са карабином и партизанском торбом на леђима он је кренуо да се бори за правду у другој земљи, овог пута у Боливији.

Че није имао наду да ће његове планове у Латинској Америци подржати велика комунистичка сила Совјетски Савез, мада је он био поуздани ослонац Куби. Москва је водила политику ублаживања напетости и мирољубиве коегзистенције два светска друштвено-политичка система. Латиноамеричке комунистичке партије, ослањајући се на СССР, такође су испољиле суздржаност. Зато је многе комунистичке лидере Латинске Америке командант назвао кабинетским револуционарима. Сачуван је снимак једног од последњих иступања Чегеваре на Куби, који је намењен представницима левих снага Латинске Америке, у првом реду комунистима.

Нека сву вашу браћу у Латинској Америци која кажу: Ништа не можемо да учинимо, зато што у нашим земљама нису сазрели услови, инспирише на борбу Кубанска револуција. Она проглашава: услови ће сазрети ако почнете да делујете. И када другови у Латинској Америци наводе такве разлоге: војске наших земаља су снажне, имају ново наоружање, иза њих стоји империјализам – глас Кубанске револуције им одговара: нема такве снажне војске која би могла да се супротстави наоружаном народу.

Аргентинац по пореклу који је постао херој Кубанске револуције, Чегавара, сматрао је својом великом домовином читаву Латинску Америку. Са малим интернационалним одредом он је рачунао да ће разбуктати пламен устаничке борбе прво у самом центру Анда – у Боливији, а затим да ће он прећи на суседне земље, између осталог на његову домовину Аргентину. У новембру 1966. године започела је партизанска епопеја Чегеваре у Боливији. Командант је искрено веровао да са шаком искусних људи може да убрза револуцију у овој најсиромашнијом земљи Јужне Америке, као што се то раније десило на Куби. Шта је било касније, добро се зна. У октобру 1967. ореде је погинуо у планинама Боливије заједно са својим чувеним командиром, који је, не трепнувши, погледао смрти у очи.

За погибију партизанског одреда Чегеваре Фидел Касто је оптужио у првом реду Мариа Монхеа, тадашњег руководиоца боливијских комуниста. Његов тајни састанак са кубанским командантом у партизанској бази Њјанкауасу у планинама Боливије није довео до узајамног споразума: они нису нашли заједнички језик. Па и како су могли да га нађу ако је став руководства комунистичке партије Боливије био унапред другачији. Да чујемо објашњења Марија Монхеа:

Када сам први пут говорио са Фиделом Кастром на Куби 1962. године, рекао сам му: не сматрам да искуство револуције у Русији, Кини и на Куби одговара Боливији. Не верујем у сличан експеримент код нас. Приликом састанка са мном још 1964. године Че је питао: Зашто тебе не одушевљава устаничка борба? Одговорио сам: Имаш у глави само аутомат, у мојој глави је политика.

Овај снимак је направљен не у давна времена, већ ових дана, у студију Гласа Русије. Марио Моназе који има већ 82 године и живи у Москви дошао је на наш позив. Он је пристао да одговори на питања о боливијској епопеји Чегеваре и о свом сусрету са легендарним командантом у његовом партизанском логору у Њјанкауасу. Обојица су тада били млади. О том састанку зна се углавном на основу кратких бележака у чувеном Дневнку Чеа у Боливији, издатом на многим језицима. По мишљењу Монхеа, у Дневнику се даје прилично једнострани резиме њиховог разговора. Сматрамо да ни сећања бившег руководиоца боливијских комуниста нису лишена субјективне обојености. Али то је несумњиво занимљив људски документ, поглед левог политичара који се није слагао са Чеом на партизанску драму која се пре 45 година одвијала у планинама Боливије.

Разговор са Мариом Монхеом у студију Гласа Русије води новинар Леонид Косичев. Данас ћете чути његов почетак, а наставак наредних дана.

Марио, став руководства Комунистичке партије Боливије о дејствима Чегеваре и његовог одреда био је подвргнут критици. Без обзира на то што је прошло толико времена, остало је још много нејасног у погледу оног што се тиче почетка партизанског рата у Боливији. У многим књигама се тврди: Марио Монхе на једном од састанака са Фиделом Кастром у Хавану преузео је обаезу да сарађује са партизанским покретом. Али, када је партизански одред Чегеваре стигао у Боливију, руководилац боливијских комуниста и кубански командант нису могли да се договоре и касније је Марио Монхе почео да иступа против партизанског покрета у Боливији. Марио, како је било у ствари?

У ствари све је почело у мају 1966. године у Хавани када ми је Фидел Кастро рекао: Један наш заједнички пријатељ жели да се врати у своју земљу. Молим те да му помогнеш да се врати у домовину преко твоје земље. Схватио сам да је реч о Ернесту Чегевари, и одговорио сам: Спремам се да му помогнем и гарантујем му пролаз... онда је Фидел питао: Колико људи планираш да пошаљеш са њим? Одговорио сам: Могу да одаберем три или четири комунисте спремне на све. Под условом да они сами пожеле и да руководство Партије то одобри. Тада ће они пратити нашег друга до границе са његовом земљом. Није било речи о партизанском рату у Боливији... Фидел је знао да сам против партизанског покрета у Боливији и знао је то одавно. Али Че је решио да делује без усаглашавања са Комунистичком партијом Боливије. Он се опростио са Кубом. У том тренутку Че је сматрао Боливију једином латиноамеричком земљом коај одговара за остварење његових циљева. По његовом признању, није више имао где да иде, а Кубу је морао да напусти. Тако ми је он рекао.

Шта мислиш, зашто је тако рекао? Имао је некаква неслагања са Фиделом Кастром?

Не мислим да је било неслагања са Фиделом Кастром. Ради се о томе што је Че преживљавао свој унутрашњи конфликт. У суштини, он је био човек акције. Осећао је да живот пролази и био је спреман да се жртвује.

Чегевари се није свиђало да заузима административне дужности, да буде бирократа...

Мислим да не само да му се није свиђало, већ уопште није био за то створен. Он је био у највећој мери човек немиран, није имао дечију жељу за доживљајима, он је био човек акције.

И тако Че са својим одредом стиже у Боливију. Шта се дешавало затим?

По доласку у Боливију он почиње да позива Боливијце да ступе у његов партизански одред, не осврћући се на вољу наше партије. Он им каже: Ви треба да бирате – партија или партизански рат.

Мени се чини да се ради о томе што је Чегевара оцењивао латиноамеричке Комунистичке партије, осим, можда Уругвајске, као ревизионистичке. Он је сматрао да су изгубиле праву револуционарну свест.

Сматрам да то потиче од давних времена, то је била идеја самог Фидела Кастра. У једном разговору још 1962. године он је тако говорио мени о руководиоцима Комунистичких партија Латинске Америке 60-их година. Верујеш да овеи руководиоци могу да свхате промене које се дешавају у свету? Мислиш да ови руководиоци могу да стану на чело револуције? Али дијалектика не улази у њихове главе! Таквог се мишљења придржавао и Че. У складу са њим они су градили односе, с висине се односили према старим руководиоцима Комунистичких партија Латинске Америке.

На томе данас завршавамо прву емисију Партизанска драма Чегеваре кроз призму времена. Наставак са учешће Марија Монхеа можете да чујете-прочитате сутра у исто време.

Леонард Косичев,