Најпознатији србски историчари и истраживачи злочина за време Другог светског рата слажу се да је време да држава и надлежна тужилаштва истраже убиства послератних комунистичких власти почињена над идеолошким непријатељима.
После хапшења бившег хрватског функционера Јосипа Бољковца (90) у Загребу, који је оптужен за убиства из 1945. године, у србској јавности појавило се питање одговорности генерала Јове Капичића, некадашњег шефа Удбе за Београд.
Слободан Марковић, један од најпознатијих србских историчара млађе генерације, каже за Пресс да злочини против човечности не застаревају и да сви који су имали командну одговорност морају да буду предмет истраге.
Шефови Озне
- Не ради се само о Јови Капичићу, него и о осталим шефовима Озне, али је он једини још увек међу живима. Познати подаци показују да је у јесен 1944. на челу Озне за Београд био Слободан Пенезић Крцун, после њега је на то место дошао Милош Минић док није прешао на нову дужност, а у јесен 1945. дошао је Јово Капичић. У „Популарној енциклопедији БИГЗ-а" из 1976, званичној енциклопедији комунистичке Југославије, на страни 1251. стоји да је Удба основана као Озна 14.5.1944, а да од средине 1952. није више војна формација и да ради у оквиру устава и закона. То је званично признање да је пре тога радила изнад закона и устава и сви они који су руководили имају командну одговорност за сва убиства која су се догодила. Ако то није довољно специјалном тужиоцу Слободану Вукчевићу и портпаролу Бруну Векарићу, онда не знам шта им је потребно - каже Марковић.
Он подсећа да је Јово Капичић у медијским наступима сам признао да је учествовао у злочинима и да је своју функцију обављао без законских ограничења. Капичић је још пре две године изјавио да су у прогону четника били „окрутни јер су чистили смеће".
- Да су Визентал, Зуроф и остали ловци на нацисте тумачили изјаве злочинаца као наш специјални тужилац, никога не би одвели пред суд. Апелујем на специјално тужилаштво да, ако неће да се бави овим проблемом, тај посао у потпуности остави вишем тужилаштву у Београду. Више тужилаштво би требало да буде надлежно за све злочине који су се догодили после маја 1945. Али, једно су ратни злочини, а друго злочини против човечности који могу да се почине било када и потребно је да рашчланимо ко је за шта надлежан - каже Марковић.
Он истиче да је индикативно што у архивима БИА који су пренети у Архив Србије постоје спискови стрељаних за разна места по Србији, али да су уклоњени „фајлови" за Београд.
- Јово Капичић је на чело Удбе за Београд дошао на јесен 1945.
- У најмање 35 градова и општина лоциране су тајне гробнице у којима су партизани убијали Србе
- Мајор Озне Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова
- Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи"
- Према проценама Комисије за тајне гробнице, комунисти су у Србији убили најмање 25.000 идеолошких непријатеља
- Очигледно да је то неко склонио, имајући у виду да ће се једног дана појавити неко као Пресс, ко ће коначно поставити питање шта се дешавало у Београду после уласка партизана - истакао је Марковић.
Нашем листу се јуче јавио и Миладин Гавриловић, директор задужбине Краља Петра на Опленцу и члан Комисије за истрагу погубљења Драже Михаиловића, који је такође подржао иницијативу да се коначно покрене кривични поступак против комунистичких злочинаца на крају и у периоду после Другог светског рата.
- Капичић је својим изјавама сам себе оптужио. Али, није само у Београду било стрељања, нема града где их није било. Има још живих локалних команданата Озне који су наређивали стрељања, али од свих живих, по функцији коју је обављао Капичић је „најкрупнија фигура" - каже Гавриловић.
Страшне чистке у Србији
Милослав Самарџић, главни уредник часописа „Погледи", који двадесет година истражује партизанске злочине, подсећа да су Хрватска и Словенија далеко више отишле у расветљавању ове мрачне странице наше историје.
- Словенци су откопавали тајне гробнице, а Загреб је повукао први корак расписавши међународну потерницу за некадашњим Титовим мајором Симом Дубајићем због убиства 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године, а сад су и ухапсили шефа Озне из Карловца Јосипа Бољковца због партизанских злочина. Све то је страшна иронија јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред - каже Самарџић.
Он подсећа да су се први масовни злочини десили још у Ужицу 1. октобра 1941, када је командант Ужичког партизанског одреда Душан Јерковић издао проглас: „Главни циљ наше борбе је уништење наших класних непријатеља."
- Комунисти су тада похапсили и стрељали преко 400 особа. Слично се дешавало и у Чачку. У подрумима катастарске управе и Соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Комунисти су то звали „другом фазом револуције". Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани покушали повратак у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића. „Друга фаза револуције" завршила се када је дошла Црвена армија октобра 1944. године. Хрватски комуниста и Титов биограф Душан Биланџић забележио је Титову изјаву на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали." Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији - каже Самарџић.
Крцун: Много вас је остало у животу, али исправићемо то
Историчар Милослав Самарџић каже да о „политици" нових власти најбоље говори изјава Милована Ђиласа после ослобађања Београда: „Србији није довољно пуштено крви."
- Архивски записи из тог времена крију праву природу тог режима. Јосип Броз Тито је у говору на Бањици новембра месеца рекао: „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости", док је прва изјава „полудивљег" Слободана Пенезића Крцуна гласила: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо."
Ко је све убијао „народне непријатеље"
Десет комуниста за које постоји основана сумња да су учествовали у ликвидацијама „народних непријатеља" у Крагујевачком округу касније је проглашено за народне хероје: Милан Илић Жућа из Трешњевице, командант Првог шумадијског одреда „Милан Благојевић", учитељица Божидарка Дамјановић Кика из Параћина, Станислав Сремчевић Црни из Гунцата, Бранко Ковачевић, звани Жика Морнар, из Црне Горе, Душан Петровић Шане, помоћни каменорезачки радник из Крагујевца, Милић Радовановић, студент из Винче, Слободан Минић из Бање, Раја Недељковић из Грошнице, Лазар Мићуновић, студент из Црне Горе и Мијалко Тодоровић из Драгушице.