Амерички цезаризам – „МОЖЕ БИТИ САМО ЈЕДАН“

Пише: Бранко Радун  
 
Цео свет је посматрао уживо смрт свргнутог лидера Либије. Иако је егзекуција над Садамом Хусеином и смрт утамниченог Слободана Милошевића имала исту тежину, ипак су снимци мучења живог и понижавање мртвог Гадафија донело нови и досада невиђени ниво медијске бруталности и отвореног застрашивања. Никада до сада није Америка јавно осудила на смрт неког лидера неке државе и он био на очиглед целог човечанства хватан као животиња, мучен пред камерама и брутално убијен, да би се на крају и његово мртво тело изложило порузи. Сцене експлицитног насиља и варварски обичаји су се уклопили у потребу да се од стране Америке пошаље порука „како пролазе лоши момци“.
 
Западне и светске масе су, као некада оне у римском Колосеуму, биле фасциниране, па и одушевљене оргијом смрти и насиља. Занимљиво је да су у прекидима гладијаторских игара, у време „тајм аута“ вршене егзекуције над осуђенима на смрт, у чему су посебно уживали многи, па и сами римски императори. Исто тако су стари Римљани волели да виде смрт оних варвара који су се дрзнули да им се супротставе (звучи познато).
Модерни медији комбинују превелику количину фиктивног насиља у филмовима и серијама са оним „реалнијим“ и документарнијим, дакако политички инструментализованог. Тако и сада у глобалном медијском Колосеуму, осуђен на смрт „варварин из Сахаре“ (јавно и медијски) од стране Хилари Клинтон, која је рекла да он треба бити убијен или ухваћен, и бива убијен и масакриран пред очима читавог света. Овај поступак јавне осуде на смрт политичког вође једне земље и егзекуције од стране паравојних формација има бројне аспекте и последице.

На овај начин се директно уводи нешто попут римских проскрипција у којима се политички противник Рима осуђује на смрт. а свако ко има прилику може да га убије и некажњено опљачка. Неки би то назвали и законом линча. Оваква медијска осуда на смрт мимо суда и егзекуција мимо закона је вишеструка порука. На првом месту Америка показује домаћој и светској јавности како пролазе они који јој се противе, демонстрира примарну политичку моћ – да уништи противника.

Дакле у предвечерје другог таласа глобалне кризе Америка жели да каже „ок, ми смо до сада играли у рукавицама, али како је сада велики улог, скидамо рукавице и правила се мењају“. Ниче би рекао да је то на трагу његовог „натчовека“ коме су закони и моралне норме ограничења смишљена за слабиће.

Но, иако је Хилари можда и морала отићи у Либију да охрабри марионетску владу и наручити убиство да би одржала крхку провизорну управу, која би се могла лако урушити, овај потез има шире реперкусије од саме Либије, па и Африке. Амерички естаблишмент је свестан ризика од финансијског и монетарног колапса па стога настоји пре „дана Д“ да среди ствари у „доњем дворишту“. Ово је и порука потенцијалним ривалима која показује спремност да се иде до краја. Председник Обама, који је био мало у сенци, да не ризикује као „нобеловац миротворац“ негативне поене у крвавом афричком пиру, се ипак огласио закључком да је „расплет у Либији доказ неоспорног лидерства САД у свету”. То значи да је пад Либије у њихове руке и сцена „порнографије умирања“ порука и Москви и Пекингу, а и другима, да пазе шта раде и да се не мешају у њихове планове.  
Америка је у транзицији која има своје фазе, а кључне реперне тачке су „пад берлинског зида“, 11. септембар и сада улазак у другу фазу глобалне кризе. Америка се трансформише од демократске републике са војском у виду народне милиције у агресивну империју са професионалном војском, уз коју иду и „помоћне трупе“ (што би била и дефиниција НАТО-а). На унутарњем плану то значи одумирање старих републиканских институција (демократије, избора, медија) и успон моћи магната корпоративног и финансијског сектора. Моћ новца је потпуно тријумфовала над овим институцијама старог поретка и "америчког начина живота" који неки идеолошки десни републиканци или наивне демократе призивају са носталгијом. Стара Америка више не постоји.

На спољњем плану се формира незаустављивим процесом механизам империјалне експанзије у коме кључну улогу имају умрежени интереси банкара, енергетског бизниса и војноиндустријског комплекса. Како Америка губи привредну доминацију и како тоне у море социјалних противречности, као једини излаз из „дужничке кризе“ се види у остваривању додатног профита, кроз ратну експанзију споља и јачање и стабилизацију војноиндустријског сектора изнутра. То је историјски процес који је некада прошао Рим током другог, па и првог века пре Христа. Од репбулике са јаким грађанским правом и институцијама кроз кризе и ратове се ствара империја у којој на власт долазе генерали и тајкуни који заводе диктатуре. А једна од институција тог транзиционог времена су и проскрипције које служе да се „ефикасније“ елиминишу политички противници. 
Све ово, и много тога сличног, нам говори да и Нови Рим иде стопама античког, те да буквално пролази готово идентичне фазе развоја. Ми смо данас у времену када се на хоризонту будућности могу назрети нови амерички Цезари, или барем у почетку они који би имали цезаристичке амбиције. Они ће механизмом непрекидне спољње агресије и унутрашње репресије настојати одржати систем и проширити моћ. Цицерон је критикујући Цезара рекао да је он са римским легијама пљачкао Гале а са тим новцем је куповао социјални мир и подршку маса, па и сената. Онда је уз подршку сената и јавног мњења стварао нове легије са којима је ишао у нова освајања и пљачку и опет јово наново. Ово је изврстан антички опис тог феномена – својеврсног затвореног круга и међусобне условљености спољње војне експанзије и изласка из привредне и социјалне кризе.

Тако схваћен империјални механизам експанзије је незаустављив и наивни захтеви „Окупатора Вол Стрита“ да се Америка бави екологијом и хортикултуром уместо да гаји нове убилачке технологије ће насмејати сваког ко иоле разуме реалност америчке мегамашине. Кад се томе дода да су и сами „Окупатори“ симулација побуне коју у великој мери систем пушта као издувни вентил, што потврђује и чињеница да их саветују „отпорашки“ глобалистички револуционарци, ствар постаје још јаснија. 
Но то не значи да амерички систем изнутра неће имати огромне тензије и искушења, која наравно неће моћи довека артикулисати „наивни“ момци са бруклинског моста који се „боре за мир у свету и престанак улагања у наоружање“ и који упадљиво игноришу питање одговорности председника Обаме и администрације за социоекономски колапс у Америци. Нови Рим ће као и стари проћи болне социјалне конфликте који ко зна до које мере могу есклаирати, али који ће сваки пут због механизма империјалне условљености изазвати и нове репресије али и нове спољнополитичке агресије. Америка какву смо познавали је прошлост, наступа нова фаза отворенијег и агресивнијег империјализма у којој неће бити милости како према „противнику“ тако и према „савезницима“. 

Попут античког „парњака“ и Нови Рим практикује освајање држава и ресурса кроз неку врсту заједничког деловања са „помоћним трупама“ савезника који добијају проценат од плена. Данас Француска и Енглеска као „подизвођачи“ нарочито оличени у председнику Саркозију одрађују посао у Африци истерујући пре свега Кинезе, а кајмак ће ипак отићи оном ко води игру. Иако председник Обама настоји да у рушењу и убиству варварског вође из Триполија (али и других режима) добије део припадајуће славе због наступајућих избора коју је медијски похлепно приграбио Саркози, ипак је јасно ко је ко у хијерархији. Да ипак не би било забуне око улога побринула се „државна секретарка“ одласком у Триполи када је рекла да морају наћи Гадафија „dead or live“.  

Све ово нам говори да Америка данас има елиту која ни на трен не помишља да неком ривалу уступи ни за јоту било где у свету, па чак и у случају финансијског краха система. Шта више овим се демонстрира не само да америчко економско слабљење и систем на ивици банкрота не само да не смањују спољнополитичке апетите, већ напротив. Постојећи регионални ривали Америке су схватили поруку „смрти“ и свесни су да је лествица у такмичењу у историјском плеј офу сукобу сила (којих је после сваког „круга“ све мање) подигнута знатно више. Нови Рим је показао своје право лице и они који желе да опстану или ојачају – добијају изазов у виду одлучног става да „на крају може бити само један“. Ко сме да прихвати амерички глобални изазов - то је питање века?

WWW.VIDOVDAN.ORG