Милосердие.ру

 Служба «Милосрђе» налази се у самом центру руске престонице, у улици Бољшаја Ординка. Управо овамо сваког дана од девет до пет долазе људи с таквим проблемима које већина нас не може ни да замисли.
Социјалној служби «Милосрђе» обраћају се људи који су по правилу тражили помоћ од родбине, пријатеља или чиновника, али они због неких околности нису могли да им помогну у невољи.

«Нема посебне статистике. Дневно може доћи до 20 људи, понекад мало више, може доћи и троје људи. Наравно, углавном су у питању молбе материјалне природе. Јер, кад се човек разболи, у породици инвалида мама сама остане с много деце, врло им је тешко да изађу на крај с приходима које породица има. Овде је чак недовољна и помоћ социјалних служби. Јако много молби добијамо од старијих људи – за помоћ у домаћинству, да се нешто одвезе-довезе. Ове молбе примају наши оператери. Тада се већ прикључују добровољци, то не захтева никаква материјална улагања,» - рекла је Татјана Сињајева, руководилац одељења за рад с молиоцима социјалне службе «Милосрђе».

Најчешће је ипак потребан новац: за инвалидска колица, кад се стара покваре, а рок који су чиновници одредили за куповину још није наступио, или је човек тешко болестан, потребна је скупа операција, а нема државне квоте за њу. Сваки случај је јединствен на свој начин.

Ако човек дође с гомилом докумената и фотографија одмах је јасно да је ситуација крајње тешка. Олга Пичилина из Љубереца у Подмосковљу настрадала је од несавесних градитеља – фирма је узела новац за ремонт стана и нестала.

«Имамо породичан дечји дом: једна деца одлазе, другу узимамо. Сад имамо четворо деце. Услови су страшни. Због тога што смо доспели у такву невољу са станом сви живимо у мамином стану, а њен стан је комунални, односно у њему живи неколико породица,» - каже Олга Пичилина, организатор породичног дечјег дома.

«Па, покушаћемо. И ми имамо извесне могућности. Можемо да напишемо чланак у новинама, можда ће се одазвати неко од добрих људи, и на сајт можемо да ставимо. Или има добровољаца који могу да помогну,» - одговара Евгенија Рјабикова, дежурни социјални радник службе «Милосрђе».

Добровољце и добре људе који могу да приложе велике износе за скупо лечење или стан социјална служба налази у мрежи. Тачније, мецене се саме појављују – приче о свима онима којима је потребна помоћ налазе се на сајту «Милосрђе». На чланке Јелене Вербењине одазивају се и имућни људи, и они који нису богати, који за добро дело издвајају само неколико рубаља.

«Сви смо ми људи. Једноставно, имамо различите могућности. Ипак, није нам страно ништа људско. И у томе смо сви потпуно једанки: каро бака-пензионерка тако и човек који се вози «мерцедесом», џипом. И он је исти човек као она бака, ништа људско му није страно. Најмање размишљам о људима у џиповима, поштено говорећи. Просто размишљам о човеку о којем у том тренутку пишем, како да му се помогне,» - каже Јелена Вербењина, дописник сајта Miloserdie.ru.

Прошлог пролећа Јелена је писала о Надежди Теплоуховој из насеља Тројицко на Алтају. Пре годину дана јој је изгорела кућа и пензионерка је у буквалном смислу остала без игде ичега.

„Писала сам Римском папи, свима сам писала: неко, неко ће се одазвати. И Лукашенку сам писала, не знам још коме, и председнику Италије. Међутим, ниоткуда није било одговора,“ – прича пензионерка Надежда Теплоухова.

Држава уопште и неколико чиновника појединачно успели су да прикупе за инвалида, жену која је изгубила кућу у пожару, 23 хиљаде рубаља. Природно, морала је да моли за помоћ добротворне организације. Одазвале су се само сараднице «Милосрђа».

«Каже, сад ћемо написати у новине, ко колико да. Ето, дали су људи прилоге, дали су ми 200 хиљада,» - прича Надежда Теплоухова.

Овај новац је за Надежду Александровну послао један од читалаца сајта «Милосрђе», сама служба нема толики новац. И, узград речено, пре него што почну да траже добротвора, сарадници брижљиво проверавају да ли подносилац молбе заиста нема другу могућност да сам себи помогне.

«Наравно, трудимо се да радикално решимо проблем. Ако дође човек који може да ради, који је још у снази, који је у годинама кад нормално може да ради, наравно, пре свега покушавамо да му нађемо посао. Али, нахранићемо га, зато што је дошао гладан, наћи ћемо одећу ако је дошао неодевен. Али, покушавамо да му пронађемо посао,» - каже Татјана Сињајева.

У случају Рите Ледјајеве такође су морали да позову у помоћ добре људе. Код девојчице је почела да се развија сколиоза. И то тако брзо да је девојка заувек могла да остане прикована за инвалидска колица. Ритина тетка – Марија – обратила се на крају «Милосрђу». 248 хиљада колико је било потребно за операцију кичме сакупили су за свега пар недеља. Сад девојка прави планове за будућност – да заврши школу и упише се на факултет. «Хтела бих да се захвалим човеку, чак не знам ни ко је то,» - каже Маргарита Ледјајева.

«Сви наши добротвори су анонимни, моле да се не помињу њихова имена. Чак и кад их молимо да нам кажу име они одговарају: «Доброчинство треба да буде тихо», - каже Татјана Сињајева.

Сад Олга Пичилина чека да се и на њен крик очајања одазову људи којима није свеједно. Сама не може да плати дугове за ремонт, који није ни завршен. Тим пре што четворо напуштене деце које је узела на васпитање после дечјег дома захтевају стално лечење. Посебно шестогодишњи Максим, он има проблема с говором. А сам стан у Љуберецима – двособни, у бараци с почетка 60-их година Олга је наследила од оца.

«Ево овај зид је у потпуности прекривен влагом, још увек се види да је црн. Тапете нису могле да остану на њему, нису могле да се залепе, све је отпадало, падало је, пуцало, свуда унаоколо је била промаја, из рупа, испод пода. Немамо подрум, подови су подигнути, а испод њих је земља. Ето, то су скинули, све су растурили унаоколо и нестали, кад су узели сав новац – 300 хиљада рубаља,» - жали се Олга Пичилина, организатор породичног дечјег дома.

Љуберецки чиновници су одбили да помогну Олгиној породици – нису нашли законите основе за ремонт приватног стана. Социјална служба «Милосрђе» поштујући принципе вере, није могла да одбије Олгу. Сад тражи спонзоре који ће помоћи породици с неколико деце.

«Не постављамо услове нашим штићеницима да обавезно треба да буду православци, да обавезно морају бити уцрквљени, да се често причешћују. Ако постоји молба од свештеника, добро је. Ако је нема свеједно се трудимо да помогнемо човеку,» - објашњава Татјана Сињајева.

Православна социјална служба на известан начин наставља традицију, која је на Бољшој Ординки започета пре 100 година, кад је основана обитељ Марте и Марије (Марто-Маријина). У новом облику «Милосрђе» ради 10 година. За то време овде се накупило на десетине прича с лепим крајем. Колико људи су за ово време успели да спасу само пажњом или саветом нико не броји.

Очигледно је да милосрђу околине људи прибегавају у ситуацији кад су близу очаја, кад просто нема другог излаза. И вероватно је оно чиме православна социјална служба овде помаже – повратак вере: вере у себе и да на свету ипак има добрих људи.»