Шта је Јежи Хофман прећутао?

Нови филм Јежија Хофмана „Варшавска битка 1920.“ који је посвећен догађајима Совјетско-пољског рата 1920. – 1921. ће, сасвим сигурно, имати велику прођу на Западу. Пре свега – због пропагандног набоја усмереног против Руса, који је и главна одлика филма… О огромном пропагандном потенцијалу филма је говорио још В.И.Лењин, а биоскоп и у 21. веку остаје снажно средство деловања на масе. Премијери филма је присуствовао председник Пољске Броњислав Комаровски са супругом, а филм је већ 30. септембра почео да се даје не само у пољским биоскопима, већ и у иностранству.

Како је познато, Совјетско-пољски рат је био врло жесток. Црвена армија је успешно надирала у западном правцу, рушећи одбрану белих пољака, дошла је до Варшаве где је затим, ипак, поражена и била принуђена да се врати. Као резултат – тзв. „креси всходни“ (пољ. - источни крајеви, тј. источне границе прим.прев.), тј. територија Западне Белорусије и Западне Украјине је остала под Пољском. Пораз Црвене Армије код Варшаве 1920. године у пољској историографији се назива „Чудо на Висли“ због тога, што је та победа спасила Пољску од неминовне пропасти. Тема Совјетско-пољског рата пролази као црвена нит кроз сву пољску историографију, и представља полазну тачку пољског патриотизма новијег времена у њеном русофобском издању. Датум Варшавске битке је датум-симбол, политичко-психолошки међаш, знак-израз вечите, по мишљењу Пољака, супротстављености заштитнице западне цивилизације – Пољске и „руских варвара“. 

Главна порука режисера: до „чуда на Висли“ је дошло захваљујући војном генију пуководца Јузефа Пилсудског. Филм је смештен у историјски жанр, и у њему има свега: и неустрашиви напади коњице, и храбри поступци главних јунака и сцене романтичне љубави. Једино нема праве истине о тим далеким догађајима, јер у планове Јежија Хофмана није ни спадало прављење праведног, стварно реалистичног филма о њима.

Одавно је констатовано да је пољски патриотизам могућ само када се „поједу“ суседни народи. Новинар Јан Јузеф Липски је у чланку „Две отаџбине – два патриотизма“ подвргао беспоштедној критици ту позицију. Ј.Липски, ветеран пољске армије – Армији Крајовој, био је против Руса, али је био и интелектуалац. Зато се запитао - зашто за Пољаке највећу трагедију у Другом светском рату представља Катињска шума, када је на западном фронту било много милиона жртава? Одговор је лак: без русофобије нема ни пољског патриотизма.

Етносоциолог Вилхелм Милман је увео појам „етноцентрум“. Етноцентрум је када етнос схвати самог себе у простору који насељава. То је облик етничког начина размишљања, у који етнос укључује све што га окружује: од рељефа локалитета (планине, реке, шуме) до високодиференцираних појмова (државна идеја, ратови, савези, економске везе, културни и дипломатски контакти). Сваки етноцентрум тежи да остане недирнут. Етноцентрум се плаши појма раскола, раздвајања, јер би његов раскол значио и раскол етничке самосвести и промену начина унутрашњег живота тог народа. Односи Пољака и Руса се такође могу описати преко етносоциолошких појмова. Пољски етноцентрум подсвесно осећа снагу етноцентрума Руса као многобројнијег империјалног народа, а осим тога – народа, који није католички.

Пољски етноцентрум није подешен на мирољубиве односе са Русима, зато што се плаши да у себе „пропусти“  онога ко је снажнији, енергичнији и многобројнији.  Пољски етноцентрум се плаши  да не „потоне“ и да се не раствори у руском етноцентруму, плаши се да не буде прогутан или преполовљен, тј. да не буде принуђен да прихвати истовремено и католички, и православни идентитет. Без обзира на то, има доста православних Пољака, или Пољака који су служили Руској империји, као и СССР-у (генерал А.Ржевуски, генерал-мајор Ф.Круковски, математичар Н.И.Лобачевски, класик руске књижевности Н.В.Гогољ, адмирал Г.Ф.Цивински, совјетски  војни начелник К.К.Рокосовски, оснивач ВЧК Ф.Е.Ђержински),  које пољска историографија поставља  у заграде, сматра их за идеолошка антитела пољске историје, за оне, који носе опасност од калемљења елемената етничке свести суседног народа (Руса) и тако доприноси расколу монополско-католичке антируске свести, својствене Пољацима.

Одатле и тежња да се са Русима створе односи уз које је апсолутно немогуће да у пољски етноцентрум продре превелика количина руског, некатоличког, утицаја. То је подсвесни механизам етничке заштите  коме се прилагођава све остало – политика, култура, вероисповест, средства за масовно информисање. Пољаци се осећају сигурно само када су максимално културно-политички удаљени од огромног руског народа, због чега активно и користе антируску пропаганду.

Очигледно да је појављивање филма Јежија Хофмана условљено подсвесним механизмима пољског етноцентризма, који када погледа у Русију – као у огледало, говори: „То нисам ја!“ Када не би било „огледала – Русије“ Пољска не би могла да измисли сопствено етничко „ја“, нашла би се у етно-психолошки бестежинском стању, у појмовном вакууму. Зато филм Јежија Хофмана може априори  да буде само антируски. А да би се антирускост још више истакла у филму су брижљиво заобиђени „незгодни“ тренуци Совјетско-руског рата 1919 – 1920. год.

Прво, циљеви Варшаве су у време тог рата били крајње агресивни – обнова Пољске у историјским границама Речи Посполите из 1772. године, са успостављањем контроле над Литванијом, Белорусијом и Украјином заједно са Донбасом!

Друго, Пилсудски је био експанзиониста, који није крио да је главна мета рата Русија: „Затворена у границе шеснаестог века, одсечена од Црног и Балтичког мора, лишена надземних и подземних богатстава Југа и Југо-истока, Русија би лако могла да се нађе у стању другостепене државе, неспособне да озбиљно угрози новостечену независност Пољске. А Пољска, као највећа и најјача међу новим државама, лако би могла да обезбеди себи сферу утицаја, која би се простирала од Финске до Кавкаских планина.“

Треће, пољска страна је била та, која је прешла на насилне поступке, и тако у суштини, испровоцирала почетак рата. Пољска армија је форсираним маршом заузимала белоруске и украјинске градове, како би их заувек „прикуцала“ за Пољску. Осим тога, пољске јединице којима је командовао Луцијан Желиговски су упале у Литванију, која је из руку Совјетске Русије била добила независност, и на делу њене територије формирале марионетску државу Средишња Литванија. За владара Средишње Литваније именован је (из Варшаве) лично Желиговски. Тако је део литванске територије једностраним поступком ушао у састав Пољске, којој је и припадао све до ликвидације пољске државности 1939. године. Пољско-литвански рат је за Пољаке био безначајан моменат у њеној историји. За савремене Литванце – напротив, тај рат је препун трагизма. Зато и данас оштар став Виљнуса (главни град Литваније – прим.прев.) у вези са проблемом  литванизације литванских Пољака представља одјеке сложених пољско-литванских односа.

Четврто, Пилсудски је био диктатор, идеолог политике „санације“, тј.  насилног смиривања непољског етничког елемента и гушења слобода у самој Пољској. Увођена је цензура, опозиционе партије су стављане ван закона, појавили су се први концентрациони логори (Берјоза Картускаја). Санациони режим је постојао од 1926. до 1939. године, те је зато приказивање Пилсудског као племенитог витеза без мане и страха далеко од историјске истине.

Историја било које државе је пуна митова, али изгледа да пољска историја представља врхунац њиховог стварања. Да ли Пољаци познају своју историју – комплетну, без скраћења? Уопште нисам сигуран.

Сваки Пољак, и млад и стар, захваљујући званичној пропаганди зна да се НКВД (народни комесаријат унутрашњих послова од 1934 до 1946, затим преименован у Министарство унутрашњих послова – прим.прев.),  састојао само од „џелата и казнених експедиција“ за пољски народ. А колико Пољака зна било шта о службовању својих сународника у редовима НКВД? О томе се не зна скоро ништа. Али чињенице остају чињенице: после уласка западно-украјинских земаља у састав СССР-а и после 1945. године локални Пољаци су кренули у сарадњу са Совјетима, раду заједничке борбе против украјинских илегалних банди. Тада су бандере, шухевичи и остали „историјски отпаци“ до тла сасекли мирне Пољаке, заједно са женама и децом. И Пољаци су сарађивали са чекистима (сарадници ЧК – комисије, основане за борбу против непријатеља младе совјетске државе – прим.прев.). Чекисти су формирали пољске одреде за самоодбрану, којима су командовали совјетски официри. Пољацима је давано оружје и они су се на команду упућивали у шуме и пустаре украјинских националиста. Укупан број пољских добровољаца у јединицама НКВД је достизао 30.000.

У Пољској не воле комунисте, посебно совјетске. Али због нечега пољска историографија прећуткује да је, на пример, почетком 1939. године, удео етничких пољака у Комунистичкој партији Украјине био скоро два пута већи, него међу укупним становништвом републике, а генерални секретар ЦК КП(б) Украјине је био Пољак Станислав Косиор.

Мало Пољака зна да је на челу ОГПУ (бивши НКВД) од 1926. до 1934. био представник пољског аристократског рода Вјачеслав Менжински. И још више – род аристократа Менжинских је крштен у православце. Уосталом, на челу руководиоца ОГПУ Менжински је заменио другог Пољака са аристократским пореклом – Ђеринског. У данашњој Пољској се често чују изјаве типа: „Ђержински није Пољак. Он је Јевреј!“ На тај нелогичан начин пољски становник покушава да себи објасни посао шљахтича Ђержинског који је радио за добробит Русије. Али Ђержински ипак није Јевреј. Он је Пољак, уосталом, учио је у истој гимназији, коју је завршио русојед Ј.Пилсудски.

А управо сада у Кијеву траје 41. међународни фестивал филма „Младост“, који је отворен 22. октобра „Варшавском битком“ Јежи Хофмана. Генерални директор фестивала филма Андреј Халпахчи је изјавио да је „филм посвећен догађајима 1920. године, када је армија маршала Јузефа Пилсудског зауставила бољшевистичку најезду на Пољску, на челу које је био Лав Троцки…То је врло свеобухватан филм“. И ни речи о томе, да је прави циљ пољске офанзиве на исток 1920. године између осталог било и заузимање читаве Украјине.

Владислав Гуљевич,