Исток

А у овој речи се налази појам Истока (Оријент), те нам се тако директно сугерише да је једина могућа „ОРИЈЕНТација" искључиво она усмерена према Истоку. Тако да је немогуће бити „оријентисан" на западну страну. У том правцу је могуће само бити „дезоријентисан", кроз трагично окретање леђа светлости која долази са Истока.

Осим духовитости, ова егзотична анализа речи „оријентација" нас поново подсећа и на разлоге окретања свих православних олтара и гробова наших предака - искључиво ка истоку. Јер је Исток истински „извор живота", „центар свих центара" и она судбинска линија која повезује две велике престонице хришћанства: световну (Цариград) и духовну (Јерусалим).

Исток је вековима био и једини правац у коме се ишло на велика ратничка и молитвена ходочашћа - према Светој земљи. Тамо су основани и сви велики витешки редови: од Темплара до Јовановаца; а Палестина и Јерусалим били су правац кретања свих средњовековних хришћана и њихових владара. Уосталом, и сви крсташки ратови били су усмерени ка Истоку, према ослобађању Светог гроба. Овај велики, древни, духовно моћни Исток је одувек привлачио читав познати средњовековни свет.

А посебно је то постало очигледно после раскола источно-православне и западно-католичке Цркве. Прекидом ранијег духовног јединства, Запад је кренуо својим (амбициозним, самоувереним) путем, али никада није престајала окренутост ка Истоку његових највећих и најзанимљивијих интелектуалаца.

Сетимо се, одласком цариградских монаха, теолога и уметника из рушевина запаљене византијске престонице почело је стварање и западне ренесансе и аутохтоне руске културе. Наиме, ови тајанствени посетиоци са Истока (који су имали своје универзитете бар шест векова пре Болоње, Сорбоне и Оксфорда) инспирисали су не само духовно-културну обнову московске Русије, већ и оснивање чувене фирентинске Академије Марсилија Фићина и Козима Медичија. Њиховим знањима и искуством, а са грчким текстовима које су понели са собом из Византије у пламену, стваране су највећа руска манастирска братства, али и најчувенији европски факултети, најпознатији сликарски и архитектонски правци, највећа европска жаришта духа.

Попут руских емиграната који су (скоро пет векова касније) прелазили на Запад, спасавајући голи живот после Октобарске револуције, тако су и цариградски и остали византијски емигранти средином петнаестог века својим доласком засновали самосвојни источни духовни ток у сред европског Запада. Византинци на Западу су тако засновали самосвојни источни духовни ток у сред европског Запада, створивши тако временом „западне Византинце", један другачији начин мишљења и стварања, „Византију после Византије". Заједно са другим јеретицима Запада, ови слободоумни духови су почели да отворено сумњају у непогрешивост папе и значај Ватикана као духовног центра, у то да се разумом може измерити, израчунати и одредити смисао читавог космоса, у идеју како се нечијим богатством може измерити Божија наклоност према њему, у научну рационализацију и демистификацију читавог познатог света...

Тако се појављује Ел Греко, који у сред ренесансе у сликарство Запада уноси неовизантијску фресколику експресивност; Едгар Алан По, који није желео да одваја „мистично" од „научног" и „егзактног" (говорећи тако о „чистој науци анђела"); Џон Раскин, који занесено пише о Византији и ствара читав „естетицистички покрет" у Британији; Теофил Готје, који изјављује да је „византијска архитектура оно што је неопходно западном хришћанству"; Шарл Бодлер, који својим „сплином" и активном применом византијске апофатичке методе „несличне сличности" разбија окове плитке прозе своје епохе; Оскар Вајлд, који је, читајући Јеванђеље на грчком осетио и схватио сву његову истинитост, дубину и лепоту (користећи тајну „радосне туге" византизма у својим генијалним бајкама/проповедима); па ирски песник Јејтс, који опева легендарно путовање у Византију енглеског племства пораженог у бици код Хејстингса; Анри Матис, који из Париза одлази у Москву и тамо Русе учи да су они Византија и да су „иконе - најмодернији уметнички израз"...

Сви ови великани западног духа открили мудрост и истину Истока као своју истинску инспирацију, трагајући сопственим талентом и интуицијом за оним тајним састојком византијске духовности и смирења који су трагично недостајали вечито жедном и гладном Западу...

Охоли Запад је „смисао" подредио „успеху" и тиме унапред потписао своју смртну пресуду. Одвојио је морално и естетско осећање, затим и лепоту од уметности, садашњост од прошлости, свакодневицу од узвишености, традиционално од модерног и национално од верског осећања.

Такође, гиљотинама и стрељачким плотунима својих револуција, Запад је некадашњу идеју заједнице претворио у механичко друштво, а самосвест народа свео на „живаљ" (бесловесну масу без националног, верског и културног идентитета).

Сумрак и пад Запада је у међувремену постао готово несумњива чињеница, са једино спорним датумима и сценаријем крајње пропасти. Морамо зато да се одлучно и благовремено отиснемо из ове одавно још пројектоване несреће, трагајући за оним другим (источним) лицем нашег идентитета. Треба да извршимо подвиг културног, психолошког и духовног преображаја.

Уосталом, већ смо прошли кроз сличну ситуацију крајем четрнаестог и током прве половине петнаестог века, када је Србија, упркос војном и државном поразу, доживела истински духовни и културни процват (и тако се спремила за дугу епоху преживљавања у ропству).

Али, о томе у следећем наставку наше приче...