Да ли је ово почетак краја „Источног партберства“

Мада Европску унију потресају политичке и економске буре, Брисел покушава да не дозволи да му се из руку истргну постојеће полуге утицаја на земље бившег СССР-а. Ту Европској унији помажу њене старе иницијативе, усмерене ка републикама бившег Совјетског Савеза, конкретно пројекат „Источно партнерство“. У суштини, тај пројекат представља део планова „старе“ Европе за преузимање примата у „освајању“ постсовјетског простора од САД, тако што би се од Русије потпуно одвојиле источноевропске земље Заједнице Независних Држава. При том Брисел као „стимуланс“ покушава да искористи предлоге о увођењу безвизног режима, о стварању зоне слободне трговине, а најчешће и оба истовремено. Играјући тим полугама Брисел је на речима пун оптимизма, али последњи догађаји  представљају доказе да у тој игри нема још увек ничег новог, како то у Европи покушавају да представе.

У програму „Источног партнерства“  Брисел је предложио нешто што баш није сасвим јасно. Рекло би се да се са земљама које говоре да се слажу са „европским вредностима“  и да уопште нису против ступања у ЕУ, у перспективи, ради политички. Међутим, ЕУ на себе не узима апсолутно никакве обавезе у вези са интеграцијом тих земаља, али зато сам одређује сопствена овлашћења и сам одлучује у ком тону да води дијалог. То јест, Европска Унија све више учвршћује себе, једнострано, као ону страну која води. Тако се дошло до лукаве формуле: уколико се држави обећа да ће бити примљена у Европску унију – она добија улогу онога, кога воде, те зато таква земља пажљиво  слуша поуке шта да ради и беспоговорно извршава све препоруке; а уколико јој се учлањење у ЕУ не обећа – земља-партнер ипак себе сматра за вођену, те зато (опет) слуша налоге и обавезна је да реагује на препоруке.

То је, у суштини, и постао разлог за конфликт Минска са Европском Унијом. Тиме што на самит „Источног партнерства“ није у Варшаву позвао Александра Лукашенка, Брисел је пробао да „казни“ Белорусију због кршења људских права. Резултат: Минск је одбио да учествује у програму „Источно партнерство“ и још увек размишља о томе да ли уопште да настави односе са Европском Унијом. Александар Лукашенко је Евросавезу и његовој источној политици нанео ударац, који су они итекако осетили…

Било је планирано да резолуција о Белорусији буде укључена као параграф у завршну  декларацију самита „Источног партнерства“ и да буде подржана у формату „27 плус 5“ (земље – чланице ЕУ и земље-учеснице „Источног партнерства“). Међутим, против укључења параграфа којим се критикује Белорусија у завршну декларацију јединствено су наступили представници свих постсовјетских држава – учесница „Источног партнерства“ – Азербајџана, Јерменије, Грузије, Молдавије и Украјине.

На крају се Европска Унија нашла у сложеној ситуацији. Признање неуспеха у источноевропском правцу значило би први пораз према признању  потпуне неспособности да се формира заједничка општеевропска  спољна политика. Јер „Источно партнерство“ је замишљено као први озбиљан успех на том фронту - када већ Европљани нису успели да направе консолидовану позицију у вези са дејствима ISAFу Авганистану, ни у учешћу у рату у Либији, као ни у осталим тешким питањима.

Брисел се потрудио да неуспех закамуфлира на врло специфичан начин. Декларација, која критикује ситуацију у вези са људским правима у Белорусији је на самиту „Источног партнерства“ ипак прихваћена, али … без потписа земаља-партнера. У документу се подвлачи да је она донета у име шефова држава, влада и представника земаља Европске Уније. У декларацији је изражена дубока забринутост због погоршања ситуације у вези са људским правима, демократијом и снагом закона у Белорусији, у којој се наставља кршење слободе речи. Аутори документа позивају званични Минск да хитно ослободи и рехабилитује све политичке затворенике. Осим тога, представници ЕУ позивају белоруске власти да прекину репресије против грађанског друштва и штампе и да почну политички дијалог са опозицијом.

Све је то говорено и раније, тако да није схватљиво зашто су за рутинску критику Белорусије    Европљани изабрали место самита „Источног партнерства“ које је, у суштини, изразило став, супротан позицији ЕУ? У ствари, схватљиво је – та декларација за циљ има само прикривање неуспеха „Источног партнерства“.

Истовремено, Европљани су покушали да поправе ситуацију  у будућности, тако што су прибегли уобичајеном аргументу који увек делује – новцу. Доналд Туск, председник владе Пољске, која председава ЕУ, изјавио је да је ЕУ спремна да Белорусији омогући до 9 милијарди евра за извођење реформи. Међутим, по његовим речима, да би то добила Белорусија је дужна да ослободи и рехабилитује политичке затворенике, да почне дијалог са опозицијом и да изведе слободне изборе. То јест, да се „поправи“ у оним позицијама које су наведене у декларацији. Минск за сада није одговорио, али нешто говори да игра на халапљивост, коју је започела Европа, неће по њу бити успешна.

У најбољем случају, Европска Унија би могла да смањи број својих замерки „источном простору“, али се у Бриселу паметно плаше да би губитак контроле у „тампон-зони“ између Европске Уније и Русије  у условима све јачих финансијско-економских проблема значио ударац за читаву евро-зону, чак више од тога – последњи и одлучујући ударац.

Још један доказ за кризу „Источног партнерства“ постао је и развој ситуације са Украјином… По завршетку самита у Варшави украјинске власти су почеле да говоре о „победи“: као, Виктор Јанукович је за реализацију пројеката у оквиру иницијативе од ЕУ добио 1,9 милијарди евра до 2014. године! А затим, и даље - све у духу званичног оптимизма: дијалог са ЕУ се одвија успешно, а план дејстава за безвизни режим са Европском унијом Украјина ће да заврши за годину – годину и по дана.

Али се баш и не зна где је тачно лична заслуга Виктора Јануковича у томе, да Европска Унија издвоји новац за „Источно партнерство“ (обећање је да ће се укупна помоћ постепено повећавати са 450 милиона евра у 2007. години до 785 милиона у 2013.; осим тога, она би  до 2013. године издвојила још 600 милиона евра „Источним партнерима“ за јачање државних институција и контролу граница). Уосталом, и у вези са митом који је понуђен Минску изговорене цифре баш и нису тако звучне као за Украјину. Плус - тај новац, ако и буде издвојен, Брисел ће, како он буде сматрао да треба, да дели на свих шест земаља-партнера.

Међутим, суштина није у томе. Виктор Јанукович је на самит у Варшави отпутовао са једним циљем који је Кијев већ био гласно изрекламирао – да настоји да се у уговор о асоцијацији  укључе  перспективе  учлањења Украјине у ЕУ. Такође се претпостављало да ће се од Европљана извући уступци по низу позиција у споразуму о слободној трговини и да ће се добити јасан одговор у вези са укидањем визног режима са ЕУ.

Виктор Јанукович није извршио свој најважнији задатак. Европа је пажљиво саслушала бодре пароле украјинског председника, као „дошло је време за конкретна дејства, како би се иницијатива „Источног партнерства“ испунила практичном садржином“ и његове позиве за „узајамну одговорност како држава-партнера, тако и земаља-чланица ЕУ“ и… дипломатски је оћутала, а ако је у неком случају и одговорила, то је било врло заобилазно.

Према информацијама које су процуриле у медијска средства, паралелно са  самитом „Источног партнерства“, а  у циљу сагледавања рејтинга одржано је гласање лидера земаља ЕУ по питању укључења тачке о перспективи пријема Украјине  у ЕУ. Гласање није било у корист Кијева – та је тачка добила само један глас. Најактивнији противници пријема Украјине у ЕУ били су Немачка, Француска и Чешка.

Истовремено, В.Јанукович је морао да одслуша у Варшави гомилу бајки о томе, шта Европа мисли о демократским процесима у Украјини због судске епопеје Јулије Тимошенко. Сада се и на Западу, и у Украјини популарише теза о томе да док је, као, Тимошенко међу решеткама, неће Украјинци видети Европу. Али, дозволите да запитамо: Зар би, да се Тимошенко није нашла иза решетака, Европска унија истог тренутка „мало развијеној“ и културно туђој Украјини, указала јасну перспективу чланства? Практично је немогуће.

Русија је јасно изнела свој однос према садашњој еволуцији „Источног партнерства“. Званични представник МИП-а Русије, Александар Лукашевич је на брифингу у Москви изјавио да „Источно партнерство“ не треба да противречи  интеграционим процесима на постсовјетском простору: „Ми смо, природно, врло пажљиво пратили и пратимо и даље позиције „Источног партнерства“, а такође ћемо и анализирати резултате Варшавског самита… Наша пажња не треба никога да чуди јер је пројекат ЕУ усмерен на најближе суседе Русије, међу којима многи имају интеграционе обавезе у оквиру ЗНД, ОДКБ, Царинског савеза и Јединственог економског простора“.